Severna Koreja

Severna Koreja zauzima oko 120.538 kvadratnih kilometara u severnom delu Korejskog poluostrva, između Kine i kratke granice sa Rusijom na severu i demilitarizovane zone prema Južnoj Koreji na jugu. Istočnu obalu zapljuskuje Japansko more, koje se u korejskoj upotrebi naziva Istočno more, dok zapad izlazi na Žuto more i Korejski zaliv. Oko četiri petine teritorije čine planine i visoravni. Lanci Hamgjong i Rangrim oblikuju severoistok i središte, a planina Pektu, vulkanski masiv visok 2.744 metra na granici sa Kinom, ima i geografski i snažan simbolički značaj. Obradive ravnice koncentrisane su uz zapadnu obalu i donje tokove reka Amnok, Tjedong i Čongčon, gde se nalaze najveći gradovi i poljoprivredne oblasti. Duga, razuđena istočna obala ima dublje luke, ali se usko priobalje brzo podiže u planine, zbog čega su naselja i infrastruktura raspoređeni u odvojenim koridorima.

Klima je umereno kontinentalna sa snažnim monsunskim uticajem. Zime su duge, hladne i uglavnom suve zbog vazduha iz Sibira i unutrašnje Azije; u severnim kotlinama temperature često padaju ispod minus 20 stepeni, dok je zapadno priobalje nešto blaže. Leto je kratko, vlažno i toplo, a većina padavina stiže od juna do septembra. Taj raspored ostavlja poljoprivredi uzak period za setvu i žetvu, pa nekoliko nedelja nepovoljnog vremena može imati nacionalne posledice. Tajfuni, poplave i klizišta povremeno pogađaju obale i rečne doline, dok su suše naročito štetne na zapadnim ravnicama. Promene temperature i obrasca padavina povećavaju varijabilnost prinosa, ali je precizno merenje otežano ograničenim pristupom podacima. Obnova nasipa, rečnih korita i rezervoara ostaje važna, jer su degradirane padine i zastarela infrastruktura često jednako značajni uzroci štete kao i sama količina kiše.

Planinske šume nekada su pokrivale veliki deo zemlje, ali su sečenje goriva, širenje njiva i ekonomska kriza tokom 1990-ih ubrzali eroziju i gubitak drveća. Međunarodne baze podataka i satelitske procene razlikuju se, ali uglavnom pokazuju da šume i druga obrasla zemljišta i dalje zauzimaju približno polovinu teritorije, uz velike razlike u kvalitetu. Država je od 2010-ih pokrenula kampanje pošumljavanja, podizanje rasadnika i terasiranje padina, mada rezultate ograničavaju nedostatak energije, đubriva i lokalnih podsticaja. Obradivo zemljište čini samo manji deo ukupne površine, pretežno u provincijama Severni i Južni Hvanghe i u ravnicama oko Pjongjanga. Pirinač uspeva u navodnjavanim nizijama, dok se kukuruz, krompir i soja gaje na višim i hladnijim terenima. Planine Pektu, Mjohjang i Kumgang čuvaju važne šumske, alpske i rečne ekosisteme, ali su podaci o stanju vrsta i zaštićenih područja fragmentarni. Povezanost šuma, kontrole poplava i proizvodnje hrane čini upravljanje zemljištem jednim od najpraktičnijih razvojnih pitanja zemlje.

Korejsko poluostrvo razvijalo se kroz kraljevstva među kojima su Gogurjo, Pekče i Sila, a sever današnje države obuhvatao je jezgro Gogurjoa i kasnijeg Balhea. Dinastija Gorjo ujedinila je veći deo poluostrva u 10. veku, dok je dinastija Čoson, uspostavljena 1392, izgradila centralizovanu upravu, konfučijanski društveni poredak i književnu kulturu zasnovanu na korejskom pismu hangul, uvedenom u 15. veku. Japan je 1910. formalno anektirao Koreju posle perioda rastuće političke i vojne kontrole. Kolonijalna vlast razvijala je rudnike, železnice i industriju, naročito na severu, ali je istovremeno oduzimala zemlju, suzbijala korejski jezik i mobilisala stanovništvo za ratnu privredu. Antikolonijalni pokreti delovali su u zemlji, Kini i Sovjetskom Savezu. Kada je Japan kapitulirao u avgustu 1945, sovjetske snage zauzele su prostor severno od 38. paralele, a američke južno, pretvarajući privremenu okupacionu liniju u osnovu trajne podele.

Demokratska Narodna Republika Koreja proglašena je 9. septembra 1948. sa Kim Il Sungom na čelu, nekoliko nedelja posle stvaranja Republike Koreje na jugu. Korejski rat počeo je u junu 1950. severnokorejskim napadom, prerastao u sukob u kojem su učestvovale snage Ujedinjenih nacija pod vođstvom SAD i kineska vojska, i završen je primirjem 27. jula 1953. bez mirovnog ugovora. Posleratna država obnovila je industriju uz sovjetsku i kinesku pomoć, kolektivizovala poljoprivredu i razvila ideologiju džučea, koja je naglašavala političku samostalnost, masovnu mobilizaciju i vodeću ulogu partije. Kim Džong Il nasledio je vlast posle smrti oca 1994, u trenutku raspada sovjetskog trgovinskog sistema, prirodnih nepogoda i teške gladi. Pod Kim Džong Unom, koji je preuzeo rukovodstvo 2011, država je kombinovala ograničenu toleranciju lokalnih tržišta sa jačanjem nuklearnog i raketnog programa. Od 2024. zvanična politika odbacuje raniji cilj mirnog ujedinjenja i Južnu Koreju označava kao zasebnu neprijateljsku državu.

Privreda ostaje centralno planirana, ali u praksi obuhvata državna preduzeća, zadružnu poljoprivredu, vojno-industrijski sektor i široku mrežu poluformalnih tržišta poznatih kao jangmadang. Rudarstvo uglja, gvožđa, magnezita, cinka i drugih minerala snabdeva metalurgiju i hemijsku industriju, dok hidroelektrane i termoelektrane proizvode nedovoljnu i nestabilnu količinu energije. Poljoprivreda je ograničena kratkom sezonom, slabim zemljištem, nedostatkom đubriva i goriva, pa zemlja u lošim godinama zavisi od uvoza i pomoći. Pouzdani nacionalni računi ne postoje; Banka Koreje u Seulu procenila je da je proizvodnja porasla 3,7 odsto 2024, nakon rasta 2023, ali takve procene ostaju posredne. Kina je dugo nosila gotovo svu prijavljenu robnu trgovinu, dok je saradnja sa Rusijom naglo ojačala posle 2022. Međunarodne sankcije ograničavaju izvoz minerala, tekstila, rada i oružja, kao i pristup finansijama i tehnologiji. Tržišta su povećala prostor za privatnu zaradu, ali razlike između Pjongjanga, pograničnih gradova i ruralnih provincija ostaju velike.

Najnoviji sveobuhvatni popis sproveden je 2008. uz podršku Ujedinjenih nacija i zabeležio je 24.052.231 stanovnika. Projekcije zasnovane na demografskim modelima stavljale su populaciju 2025. na oko 26,6 miliona, ali su migracije, smrtnost i prehrambene krize teže proverljive nego u većini zemalja. Oko tri petine stanovništva živi u gradskim naseljima, pri čemu je Pjongjang ubedljivo najveći administrativni, industrijski i obrazovni centar. Država ima devet provincija i nekoliko gradova posebnog statusa, među kojima su Pjongjang, Nampo, Rason i Kesong, mada se status pojedinih jedinica menja odlukama centralne vlasti. Zapadne provincije su gušće naseljene zbog ravnica i industrijskih centara, dok su Čagang, Rjangang i planinski severoistok ređi. Sistem registracije domaćinstava i društvene klasifikacije utiče na mesto stanovanja, obrazovanje i zaposlenje. Formalno su zdravstvo i školovanje univerzalni, ali dostupnost lekova, grejanja, električne energije i kvalitetnih ustanova veoma se razlikuje između prestonice i periferije.

Korejski je jedini službeni jezik, a severnokorejski standard, nazvan munhvao, zasniva se na govoru Pjongjanga i upotrebljava hangul, koji se u zemlji naziva čosongul. Više decenija političke podele stvorilo je razlike u terminologiji, pravopisu i rečniku u odnosu na Južnu Koreju, iako međusobna razumljivost ostaje visoka. Kulturnu politiku usmeravaju Radnička partija i država: književnost, film, muzika, spomenici i masovne priredbe predstavljaju revoluciju, rat, rad i porodicu Kim kao glavne istorijske motive. Velike koreografije stadionskog tipa i monumentalna arhitektura Pjongjanga posebno jasno spajaju umetnost i političku mobilizaciju. Ispod zvaničnog sloja opstaju starije korejske tradicije, uključujući poštovanje predaka, sezonske običaje, regionalnu kuhinju, narodne pesme poput Ariranga i lokalne plesove. Budistički hramovi i istorijske grobnice čuvaju se kao kulturno nasleđe, ali verski život podleže strogoj kontroli. Neformalna trgovina i krijumčareni strani mediji poslednjih decenija otvorili su ograničene prozore prema spoljnim kulturnim uticajima.

Železnica je okosnica saobraćaja u planinskoj zemlji i prema južnokorejskim procenama imala je oko 5.300 kilometara pruga 2019. godine. Veći deo mreže je elektrifikovan, ali zastareli koloseci, lokomotive i hronični manjak struje smanjuju brzinu i pouzdanost. Glavne linije povezuju Pjongjang sa Sinuijuom na kineskoj granici, sa lukama Nampo i Čongđin, te sa Rasonom i ruskom mrežom kod Hasana. Drumovi imaju manju ulogu izvan prestonice; autoputevi prema Kesongu, Vonsanu i Namphou postoje, ali je motorizacija niska, a lokalni putevi često neasfaltirani. Luke Nampo na zapadu i Čongđin, Vonsan i Radžin na istoku služe industriji, ribarstvu i ograničenoj spoljnoj trgovini. Pjongjang ima metro, tramvaje i trolejbuse, dok se drugi gradovi oslanjaju na autobuse, bicikle i pešačenje. Međunarodni aerodrom Sunan i nacionalni prevoznik održavaju mali broj veza, čiji obim zavisi od političkih odnosa i graničnih režima. Infrastrukturni jaz nije samo tehnički problem već posledica prioriteta odbrane, sankcija i dugog nedostatka kapitala.

Severna Koreja je članica Ujedinjenih nacija, Pokreta nesvrstanih i nekoliko regionalnih foruma, ali nije članica Svetske banke, Međunarodnog monetarnog fonda ni većine institucija koje zahtevaju otvorene ekonomske podatke. Nuklearni testovi od 2006. i razvoj balističkih raketa doveli su do višeslojnih sankcija Saveta bezbednosti UN i pojedinačnih država. Odnosi sa Kinom ostaju ključni za trgovinu i političku stabilnost, dok je strateško partnerstvo sa Rusijom dobilo veću vojnu i ekonomsku težinu. Pregovori sa Sjedinjenim Državama i Južnom Korejom prolazili su kroz kratka približavanja i duge zastoje; do 2026. Pjongjang je naglašavao da je nuklearni status nepovratan. Zemlja istovremeno mora da poveća proizvodnju hrane, obnovi energetiku, ublaži poplave i popravi životne uslove bez odricanja od sistema koji resurse usmerava ka bezbednosti i političkoj kontroli. Njena buduća uloga zavisiće manje od veličine privrede nego od toga da li će strateški položaj i vojna moć biti pretvoreni u pregovarački okvir koji smanjuje izolaciju, umesto da je trajno produbljuje.