Južni Sudan

Južni Sudan zauzima približno 644.000 kvadratnih kilometara u unutrašnjosti istočne i centralne Afrike, bez izlaza na more. Graniči se sa Sudanom, Etiopijom, Kenijom, Ugandom, Demokratskom Republikom Kongo i Centralnoafričkom Republikom. Veći deo zemlje čine veoma niske ravnice sliva Belog Nila, presečene sezonskim vodotocima, poplavnim pašnjacima i močvarama. Reka ulazi iz Ugande kao Bahr al-Jabal, prolazi kroz Džubu i širi se u ogromni sistem Suda, gde sporo kretanje vode i isparavanje stvaraju jednu od najvećih tropskih močvara na svetu. Zapadni Bahr el Ghazal obuhvata prostrane savane i rečne ravnice, a jugoistok se podiže ka planinama Imatong. Kinyeti, na granici sa Ugandom, dostiže oko 3.187 metara i predstavlja najvišu tačku države. Na istoku visoravan Boma i susedne ravnice povezuju zemlju sa Etiopijom i Kenijom. Ovaj reljef otežava gradnju: za vreme kiša veliki delovi teritorije postaju vodena ili blatnjava prostranstva, pa su reke i nasipi podjednako važni kao putevi.

Klima je tropska, sa izraženom kišnom sezonom čija dužina raste od severa prema jugu. U većem delu zemlje padavine uglavnom počinju u aprilu ili maju i traju do oktobra ili novembra, dok je period od decembra do marta suv, vruć i prašnjav. Jugoistočne visije dobijaju više kiše i imaju niže temperature, dok su severne ravnice toplije i suvlje. Džuba tokom najtoplijih meseci često prelazi 38 stepeni Celzijusa. Od 2019. ponavljane velike poplave potopile su sela, pašnjake i puteve u Jongleiju, Unityju i gornjem Nilu, raseljavajući stotine hiljada ljudi. U drugim godinama suša smanjuje vodu i pašu, pa se stočari kreću dalje i češće ulaze u sporove sa poljoprivrednicima. Klimatski pritisak deluje zajedno sa ratom, a ne odvojeno od njega: uništeni nasipi, minska polja, slaba meteorološka mreža i nesigurnost otežavaju i upozorenje i pomoć. Dugoročne promene u temperaturi i režimu padavina povećavaju neizvesnost oko poljoprivrede i upravljanja Nilom.

Sud nije prazna močvara već složen sistem otvorene vode, trske, plutajuće vegetacije, sezonskih travnjaka i ostrva koja koriste ribari, stočari i poljoprivrednici. Njegova veličina se menja iz godine u godinu, a upija poplavne talase i podržava ogromnu biološku proizvodnju. Savane Bome i Badingila čuvaju jednu od najvećih migracija kopnenih sisara u Africi, uključujući tiang, kob i gazele, iako su decenije rata smanjile nadzor i povećale lov. Južne planine imaju šume i veću raznovrsnost useva, dok su na severu akacije, trave i sezonski vodotoci ključni za stoku. Goveda imaju ekonomsku, društvenu i simboličku vrednost, ali velika stada i koncentracija oko vode mogu degradirati pašnjake. Naftna polja, putevi i curenja zagađuju delove Unityja i gornjeg Nila, a seča za ugalj napreduje oko Džube. Zaštita prirode ostaje ograničena slabim institucijama, ali isti ekosistemi nude mogućnost za ribarstvo, stočarstvo, održivu poljoprivredu i budući prihod od očuvanja.

Narodi današnjeg Južnog Sudana razvijali su se kroz migracije, stočarstvo, poljoprivredu i trgovinu duž Nila i njegovih pritoka. Dinka, Nuer, Shilluk, Bari, Azande i mnoge druge zajednice organizovale su vlast na različite načine, od decentralizovanih rodovskih mreža do kraljevstava kao što je Shilluk. U 19. veku osmansko-egipatsko napredovanje sa severa uvelo je garnizone, poreze i trgovinu robljem, koja je naročito razorila zapadne i ekvatorijalne oblasti. Mahdistička država zatim je kontrolisala delove teritorije, a posle 1899. Anglo-egipatski Sudan uspostavio je kolonijalnu upravu. Britanci su jug administrativno i obrazovno odvajali od severa, oslanjajući se na hrišćanske misije i ograničavajući arapski uticaj, ali bez većih ulaganja u infrastrukturu i školstvo. Kada je kolonijalna politika uoči nezavisnosti naglo prešla ka jedinstvenom Sudanu, južni predstavnici strahovali su od političke i kulturne dominacije Kartuma. Pobuna u Toritu 1955, godinu pre sudanske nezavisnosti, označila je početak prvog građanskog rata.

Prvi rat završen je Sporazumom iz Adis Abebe 1972, koji je jugu dao autonomiju. Kada je predsednik Džafer Nimeiri 1983. podelio južnu oblast, uveo islamsko zakonodavstvo i menjao upravljanje novootkrivenom naftom, izbio je drugi rat. Sudanski narodnooslobodilački pokret i vojska pod Džonom Garangom dugo su zagovarali preuređeni, sekularniji Sudan, dok je rat uništavao sela, izazivao glad i raseljavanje. Sveobuhvatni mirovni sporazum iz 2005. okončao je sukob i predvideo šestogodišnju autonomiju, podelu prihoda od nafte i referendum. Na referendumu januara 2011. za nezavisnost je glasalo 98,83 odsto birača, a nova država proglašena je 9. jula 2011. Spor između predsednika Salve Kiira i bivšeg potpredsednika Rieka Machara prerastao je u građanski rat u decembru 2013, uz etnički ciljano nasilje i masovno raseljavanje. Obnovljeni mirovni sporazum iz 2018. doveo je 2020. do vlade nacionalnog jedinstva, ali su ustav, bezbednosno ujedinjenje i izbori više puta odlagani.

Nafta donosi gotovo sav robni izvoz i najveći deo javnih prihoda. Glavna nalazišta leže u severnim državama Unity i Upper Nile, ali sirova nafta mora cevovodima kroz Sudan do Port Sudana. Zbog toga politička nestabilnost, rat ili kvarovi severno od granice neposredno pogađaju budžet Južnog Sudana. Prekidi izvoza tokom 2024. i 2025. dodatno su oslabili valutu, povećali cene i otežali isplatu plata. Izvan naftnog sektora većina ljudi živi od stočarstva, male poljoprivrede, ribolova i trgovine. Zemlja ima veliki potencijal za sorghum, kukuruz, susam, kikiriki, voće i stoku, ali proizvodnju ograničavaju nesigurnost, poplave, nedostatak skladišta i visoki troškovi prevoza. Uvoz hrane, goriva i robe ide uglavnom preko Ugande i Kenije, dok humanitarna pomoć hrani milione ljudi. Neformalna tržišta u Džubi rastu, ali inflacija, korupcija i nepredvidivi propisi odvraćaju ulaganja. Diversifikacija nije samo razvojni cilj, već uslov fiskalnog opstanka države čiji jedini izvozni koridor nije pod njenom kontrolom.

Poslednji veliki popis sproveden je 2008, dok je teritorija još bila deo Sudana, i zabeležio je oko 8,26 miliona ljudi u južnim oblastima. Od tada su rat, izbeglištvo, povratak, visoka stopa rađanja i slaba registracija učinili procene veoma nesigurnim. UNFPA je za 2022. procenio približno 13,7 miliona stanovnika, a projekcije za sredinu 2020-ih često se kreću oko 14 miliona, ali nijedna nije zamena za postnezavisni popis. Država je podeljena na deset saveznih država i tri administrativne oblasti, uz posebno sporan status Abyei-ja na granici sa Sudanom. Ispod njih su okruzi, payami i bome, ali stvarni kapacitet uprave veoma varira. Džuba je glavni i najveći grad, sa stanovništvom uvećanim ratnim raseljavanjem i regionalnom trgovinom. Wau, Malakal, Bor, Yambio, Rumbek i Bentiu služe kao regionalni centri. Većina stanovništva ostaje ruralna, mlada i razuđena, a veliki broj ljudi živi u kampovima ili privremenim naseljima u zemlji i susedstvu.

Engleski je službeni jezik, izabran da poveže državu sa istočnom Afrikom i razlikuje je od arapski dominantnog severa. U svakodnevnom životu govore se deseci nilotskih, centralnosudanskih i ubangijskih jezika. Dinka ima najveći broj govornika, zatim Nuer, dok su Shilluk, Bari, Zande, Moru, Toposa i mnogi drugi važni u svojim regionima. Juba Arabic, kreolizovana forma arapskog, ostaje najširi gradski lingua franca i pokazuje da politička granica nije izbrisala vekove kontakta. Hrišćanstvo je široko rasprostranjeno, uz tradicionalne religije i manju muslimansku zajednicu. Kulturni život obuhvata usmenu poeziju, pesme uz rad i stoku, bubnjeve, ples, beadwork i rituale prelaska, ali se tradicije menjaju kroz škole, rat i gradsku migraciju. Rvanje među zajednicama Dinka, Nuer i Mundari ima sportski i društveni značaj, dok savremena muzika iz Džube kombinuje lokalne jezike, reggae, hip-hop i istočnoafričke stilove. Kultura nije izvan sukoba: umetnici, crkve i radio-stanice često su među retkim institucijama koje prelaze političke i etničke linije.

Putna mreža se procenjuje na približno 90.000 kilometara kada se uključe sve kategorije, ali samo mali deo čine pouzdani asfaltirani ili celogodišnji putevi. Glavni pravci vode iz Džube prema Nimuleu i Ugandi, Boru, Yambiju, Wauu i severnim naftnim oblastima, ali kiše, mostovi u lošem stanju i nesigurnost često prekidaju saobraćaj. Svetska banka je sredinom 2020-ih procenjivala da primarni i sekundarni sistem obuhvata oko 14.000 kilometara, sa izuzetno niskim udelom asfalta. Beli Nil je prirodni koridor između Džube, Bora, Malakala i Sudana, ali plovidbu ograničavaju bezbednost, mulj, vegetacija i slabe luke. Zemlja nema funkcionalnu nacionalnu železnicu. Međunarodni aerodrom Džuba glavni je ulaz, dok manji aerodromi i humanitarni letovi povezuju izolovane gradove. Mobilne mreže pokrivaju veća naselja, ali struja se uglavnom proizvodi lokalnim dizel-generatorima i malim solarnim sistemima. Trošak prevoza i energije povećava cenu gotovo svake robe i čini infrastrukturu direktnim pitanjem hrane i mira.

Južni Sudan je član Ujedinjenih nacija, Afričke unije, IGAD-a i Istočnoafričke zajednice, kojoj je pristupio 2016. Njegov položaj između Nila, roga Afrike, Velikih jezera i centralne Afrike mogao bi da ga učini važnim kopnenim i energetskim mostom, ali danas su granice češće humanitarni i trgovački ventili nego integrisani koridori. Međunarodni partneri finansiraju većinu pomoći, mirovnu misiju UN i deo ključnih usluga, dok regionalni posrednici pokušavaju da održe sporazum iz 2018. Pred državom stoje tri povezana zadatka: završetak političke tranzicije, stvaranje zajedničkih bezbednosnih institucija i pretvaranje naftnog prihoda u javna dobra. Poljoprivreda, ribarstvo, stočarstvo i potencijal obnovljive energije nude realnu osnovu izvan nafte, ali tek kada ljudi mogu bezbedno da se kreću i ulažu. Buduća važnost zemlje neće zavisiti samo od toga kada će biti održani izbori, već od toga da li će politički sporazum postati svakodnevna administracija sposobna da održava puteve, škole, vodu i mir.