Kazahstan

Kazahstan zauzima širok prostor otvorenog neba i promenljivog terena, nacija čije konture prate i drevne puteve i moderne ambicije. NJegove granice se ukrštaju sa pet suseda - Rusijom na severu i zapadu, Kinom na istoku, Kirgistanom na jugoistoku, Uzbekistanom na jugu i Turkmenistanom na jugozapadu - i deli zapadnu obalu sa Kaspijskim morem. Astana, glavni grad od 1997. godine, nalazi se usred severnih ravnica; Almati, njegov najveći grad, nalazi se u podnožju Transilijskog Alataua. Zajedno, ovi urbani centri čine zemlju koja se proteže od niskih visoravni Kaspijskog priobalja do Altajskih planina, od ravnica Zapadnog Sibira do pustinjskih basena Centralne Azije.

Prostirući se na oko 2,7 miliona kvadratnih kilometara – površinu uporedivu sa Zapadnom Evropom – Kazahstan je deveti po površini kopna u svetu i drži se kao najveća zemlja bez morske obale. Skoro polovina njegove teritorije leži na brdovitim visoravnima i otvorenim ravnicama; dodatna trećina obuhvata nizije; njegove južne i istočne granice uzdižu se u vence čiji vrhovi služe i kao sliv i kao utočište. Samo kazahstanska stepa prostire se na osamsto hiljada kvadratnih kilometara, najveća suva travnata površina na svetu. Ovde trave ustupaju mesto pesku, rečnim klisurama i skrivenim kanjonima, među kojima je i Čarinski kanjon – crveni peščani ponor čiji se zidovi uzdižu i do trista metara, utočište za reliktnu vrstu peščara izolovane još od ledenog doba.

LJudsko prisustvo na ovoj teritoriji datira još iz paleolita. Tokom milenijuma, nomadska iranska plemena - Skiti, Saki i drugi - lutala su njenim prostranstvima, ostavljajući petroglife i grobne humke. Do šestog veka nove ere, turkijski narodi su ušli sa istoka. U trinaestom veku, mongolske horde DŽingis-kana su dovele stepe pod carsku vlast. Kako se Zlatna Horda raspadala u narednim vekovima, lokalni kanovi su učvrstili vlast i do sredine šesnaestog veka formirali Kazahski kanat na zemljištu koje uglavnom odgovara današnjoj republici. Plemenske podele, ili džuzi, su se nastavile; do osamnaestog veka kanat se raspao na tri džuza i postepeno se popuštao napredovanju Rusije ka jugu. Do sredine devetnaestog veka, svaka nomadska enklava je pala pod nominalnu vlast Ruskog carstva.

Previranja početkom dvadesetog veka ponovo su promenila region. Nakon revolucija i građanskih sukoba 1917. godine, teritorija je postala Kazahska autonomna socijalistička sovjetska republika u okviru Rusije. Godine 1936. njen status je porastao na status punopravne sovjetske republike. Tokom narednih decenija, sovjetska politika je preoblikovala zemlju i njene narode: prisilna sedentarizacija pod Staljinovom kolektivizacijom, kampanja „Devičanske zemlje“ 1950-ih i 1960-ih koja je privukla milione – mnoge Ruse, mnoge deportovane manjine – da obrađuju severne pašnjake, i brza industrijalizacija koja je usledila. Do sticanja nezavisnosti u decembru 1991. godine, Kazahi su činili manje od polovine stanovništva; Rusi, Ukrajinci, Nemci i drugi činili su složen etnički mozaik.

Danas broj stanovnika iznosi blizu dvadeset miliona, što je među najnižim gustinama naseljenosti u svetu, sa manje od šest osoba po kvadratnom kilometru. Etnički Kazasi čine otprilike sedamdeset jedan procenat, etnički Rusi četrnaest i po procenata; Uzbeci, Ukrajinci, Ujguri, Nemci i drugi čine manje grupe. Nominalno sekularna, republika registruje oko sedamdeset procenata svojih građana kao muslimane, većinom sledbenike hanefitske škole; pravoslavni hrišćani čine oko sedamnaest procenata, sa malim zajednicama drugih vera i nereligioznih građana. Kazahski i ruski dele zvanični status, pri čemu potonji ostaje lingva franka trgovine, administracije i međuetničke razmene.

Bogatstvo resursa je temelj kazahstanske ekonomije. NJegov Nacionalni fond usmerava prihode od nafte i gasa u nacionalni razvoj; ​​strane investicije su premašile četrdeset milijardi američkih dolara od sticanja nezavisnosti, a veliki deo je usmeren na vađenje nafte i minerala. Dokazane rezerve svrstavaju Kazahstan među vodeće svetske proizvođače gvožđa, srebra, bakra i uranijuma; takođe se ubraja među vodeće vlasnike uglja, hroma, mangana i zlata. Proizvodnja nafte i gasa čini otprilike šezdeset procenata industrijske proizvodnje i oko trinaest procenata BDP-a. Proizvodnja sirove nafte dostigla je približno 1,54 miliona barela dnevno do 2009. godine; gasno-kondenzatna polja poput Tokarevskog doprinose ovom obimu. Međutim, domaći kapaciteti za rafiniranje – tri rafinerije u Atirauu, Pavlodaru i Šimkentu – su nedovoljni, pa velike količine sirove nafte tranzitiraju do ruskih postrojenja.

Pored goriva, nalazišta fosforita u basenima Karatau i Aktobe iznose više od milijardu tona; rudarstvo uranijuma i dijamanata dodatno diverzifikuje izvoz. Inicijativa za transparentnost ekstraktivnih industrija je 2013. godine proglasila Kazahstan usklađenim sa propisima, priznajući njegove sisteme za objavljivanje prihoda. Poljoprivredni izvoz - uglavnom pšenica, stoka i tekstil - dopunjuje energiju i minerale, iako poljoprivreda zauzima manji ekonomski udeo.

Klima zemlje odražava njen kontinentalni položaj: duge, hladne zime; vruća, sušna leta; oskudne padavine osim kratkih prolećnih i jesenjih kiša. Astana podnosi zimske temperature oko –25 °C, što je svrstava na drugo mesto najhladnije prestonice na svetu posle Ulan Batora. Ekološke zabrinutosti izlaze na površinu isušivanjem Aralskog jezera na jugu, nekada među najvećim unutrašnjim jezerima na planeti, a sada je upozoravajući simbol lošeg upravljanja navodnjavanjem.

Napori za očuvanje obuhvataju deset nacionalnih parkova i deset rezervata prirode, štiteći stepska, planinska i močvarna staništa. Flora uključuje divlje jabuke, grožđe i lale u centralnim dolinama; vrste faune kreću se od argali ovaca i evroazijskog risa do snežnog leoparda u alpskim delovima. Ponovno uvođenje Prževalskog konja vratilo je ovog divljeg kopitara u stepu nakon skoro dva veka odsustva.

Administrativno, Kazahstan je podeljen na sedamnaest regiona i četiri grada republikanskog statusa: Almati, Astanu, Šimkent i iznajmljenu enklavu Bajkonur, dom kosmodroma kojim upravlja Rusija. Regioni se dele na okruge i ruralne okruge. Urbane lokacije imaju različite rangove - republikanski, regionalni ili okružni značaj - svaki sa definisanim upravljanjem.

Transportna infrastruktura povezuje široku zemlju. Železnice prevoze šezdeset osam procenata tereta i preko polovine putničkog saobraćaja; nacionalni prevoznik, Kazahstan Temir Žoli, upravlja sa oko petnaest hiljada kilometara pruge širine 1.520 mm, od čega je skoro trećina elektrificirana. Brze pruge povezuju Almati i udaljeni Petropavlovlj na više od dve hiljade kilometara za oko osamnaest sati. Stanica Astana Nurli Žol, otvorena 2017. godine, predstavlja primer modernog dizajna i dnevnog kapaciteta za trideset pet hiljada putnika. Almati je domaćin metroa dugačkog osam kilometara; planovi za proširenje linije čekaju finansiranje. Suva luka Horgos Gejtvej na kineskoj granici upravlja transevroazijskim teretnim saobraćajem koji povezuje Evropu i Aziju. Autoputevi i aerodromi, posebno u Astani i Almatiju, upotpunjuju mrežu, dok Er Astana ostaje jedini kazahstanski prevoznik koji ispunjava bezbednosne standarde EU.

Ekonomski indikatori odražavaju i mogućnosti i nestabilnost. BDP je 2018. godine dostigao 179 milijardi dolara, rast od 4,5 odsto; proizvodnja po glavi stanovnika približila se 9.700 dolara. Oscilacije cena nafte dovele su do devalvacije valute od 19 odsto u februaru 2014. i 22 odsto u avgustu 2015. godine. Ipak, Kazahstan je otplatio sav dug MMF-u do 2010. godine, sedam godina pre roka. Tokom globalne krize 2008. godine, mere stimulacije vredne oko 21 milijardu dolara – dvadeset odsto BDP-a – stabilizovale su banke, nekretnine, poljoprivredu i mala i srednja preduzeća. Budžetski suficiti su se vratili do 2013. godine, uz pomoć konzervativne potrošnje i fonda za stabilizaciju prihoda od nafte.

Tržišne reforme su donele Kazahstanu priznanje tržišne ekonomije od strane SAD 2002. godine i investicioni kreditni rejting iste godine. Spoljni dug je ostao skroman u odnosu na BDP, porastavši sa 8,7% u 2008. na 19,2% do 2019. godine. Nacija teži ka STO i evroazijskim integracijama, pridružila se Svetskoj trgovinskoj organizaciji 2015. godine i suosnivala je Evroazijsku ekonomsku uniju i Šangajsku organizaciju za saradnju.

Turizam stiže sporo usred velikih udaljenosti i infrastrukturnih izazova. U 2014. godini činio je 0,3% BDP-a, a vlada cilja na tri procenta do 2020. godine kroz razvoj pet regionalnih klastera. Bezvizni režimi za preko pedeset zemalja, od susednih zemalja ZND do EU, SAD i Japana, imaju za cilj da olakšaju pristup. Atrakcije se kreću od planinskog zaleđa Almatija do legendarnih lansirnih rampi Bajkonura, od karavansaraja na Putu svile do usamljenih horizonta stepe. Broj posetilaca je porastao, ali je i dalje ograničen troškovima, udaljenim lokacijama i neujednačenim uslugama.

Kultura izvire iz nomadskih korena i carskog nasleđa. Pre ruskog osvajanja, kazahstansko društvo se održavalo sezonskim stočarstvom, a njegove usmene tradicije slavile su pesnike, filozofe i starešine klanova. Islam se postepeno širio od osmog veka ka jugu, učvršćujući se pod Samanidima i Zlatnom Hordom. Sovjetski ateizam je potisnuo versku praksu, samo da bi nezavisnost oživela izgradnju džamija i crkava - što je četvorostruko povećanje registrovanih udruženja od 1990. godine.

Jezik otelotvoruje dvostruko nasleđe: kazaški, jezik kipčakskog turkijskog sistema, je državni jezik; ruski je njegov zvanični pandan. Iako preko osamdeset procenata tvrdi da zna svaki od njih, svakodnevna upotreba kazaškog među etničkim Kazahima dostiže oko šezdeset tri procenta. Dvojezičnost oblikuje medije, obrazovanje i trgovinu.

Književnost i naučna dela prate značajne ličnosti: Abaj Kunanbajuli je stvorio poetske forme koje povezuju narod i visoku kulturu; Muhtar Auezov je dramatizovao nacionalne epove; Kaniš Satpajev je osnovao kazahstansku geologiju. Savremeni pisci, filmski stvaraoci i umetnici se kreću kroz globalne struje, dok istovremeno vode računa o lokalnom identitetu. Almatijski državni studio, Kazahfilm, proizvodi dela poput „Časova harmonije“; festivali u Astani i Almatiju podstiču međunarodnu saradnju. Holivudski reditelj Timur Bekmambetov, rođen unutar kazahstanskih granica, povezuje kazahstanske talente sa širom publikom.

Kuhinja odražava pastoralno poreklo: bešbarmak, jelo od kuvanog mesa i rezanaca; pilav obogaćen jagnjetinom i šargarepom; fermentisano kobilje mleko — kumis — uz ajran i šubat. Rituali čaja prate društvena okupljanja, često se služi sa sušenim voćem i orasima.

Prisustvo Kazahstana na UNESKO-voj listi svetske baštine obuhvata tri kulturna lokaliteta — mauzolej Hodže Ahmeda Jasavija, petroglife Tamgali, koridore Puta svile — i dva prirodna lokaliteta: stepu Sarjarka i Zapadni Tjen Šan. Ove oznake potvrđuju geološki, istorijski i kulturni značaj nacije.

Politički, Kazahstan funkcioniše kao unitarna ustavna republika. Predsednik Nursultan Nazarbajev je vodio republiku od nezavisnosti do ostavke 2019. godine; tokom svog mandata nadgledao je centralizovanu vlast, postepene reforme i stvaranje političke klase. Naslednici su održali stabilnost, uz postepene korake ka pluralizmu. Domaći pritisci za transparentnost i odgovornost i dalje postoje, uz spoljne odnose oblikovane ekonomskim vezama sa Rusijom, Kinom i Zapadom.

Suočavajući se sa demografskim promenama – od ruralnog ka urbanom, od kazahstanskog ka postsovjetskom – nacija trasira svoje mesto između tradicije i inovacija. Projekti u digitalnom upravljanju, obnovljivoj energiji i očuvanju kulture teku paralelno sa širenjem naftnih polja i železničkih koridora. Bilo da se radi o brzim železnicama koje povezuju Evropu sa Azijom ili o tihom oživljavanju nomadskih običaja na letnjim festivalima, Kazahstan se nosi sa tenzijama veličine i usamljenosti.

Istovremeno ogromna i retko naseljena, republika izaziva jednostavne karakterizacije. NJeni pejzaži mogu delovati ravnodušno i otvoreno, ali otkrivaju zamršene istorije migracija, osvajanja i razmene. Urbane siluete uzdižu se u planiranim geometrijama, dok se sela drže šablona koji su istrošeni vremenom. Na širini svoje teritorije, preko stepa, planina i industrijske zone, Kazahstan sklapa narativ o resursima, otpornosti i obnovi – prikaz koji se još uvek odvija, oblikovan visinom svojih ambicija i dubinom sećanja predaka.