Turkmenistan

Turkmenistan zauzima približno 491.210 kvadratnih kilometara u jugozapadnoj Centralnoj Aziji. Na zapadu izlazi na Kaspijsko more, a graniči se sa Kazahstanom na severozapadu, Uzbekistanom na severu i istoku, Avganistanom na jugoistoku i Iranom na jugu. Oko četiri petine teritorije pokriva pustinja Karakum, prostranstvo peska, šljunka i slanih udubljenja koje razdvaja oaze i naseljene koridore. Na južnoj granici uzdiže se planinski lanac Kopet Dag, dok se na krajnjem istoku teren približava uzvišenjima Koјtendaga, gde se nalazi najviša tačka zemlje, Ajribaba, na približno 3.139 metara. Amu Darja protiče duž severoistočne granice i napaja Karakumski kanal, jedan od najdužih kanala za navodnjavanje na svetu. Većina stanovništva živi uz kanal, u oazama Ahal, Mari, Lebap i Dašoguz i oko luka na Kaspijskom moru, dok je središnja pustinja gotovo prazna.

Klima je izrazito suva i kontinentalna. Leta u Karakumu su duga i vrela, sa temperaturama iznad 40 stepeni Celzijusa, dok zime mogu doneti mraz, sneg i velike dnevne oscilacije. Padavine su male, uglavnom između kasne jeseni i proleća, a planine Kopet Daga dobijaju nešto više vlage od pustinjskih ravni. Suša, peščane oluje i visoka isparavanja ograničavaju poljoprivredu i podstiču snažnu zavisnost od navodnjavanja. Karakumski kanal prenosi vodu iz Amu Darje više od hiljadu kilometara, ali otvoreni tok gubi velike količine isparavanjem i procenjivanjem. Neefikasno navodnjavanje doprinosi salinizaciji, dok smanjeni dotok u Aralsko more pogoršava regionalnu ekološku krizu. Turkmenistan je istovremeno veliki izvor emisija metana iz naftnih i gasnih postrojenja. Smanjenje curenja moglo bi brzo smanjiti klimatski uticaj i sačuvati izvozni gas, ali zahteva transparentno merenje i ulaganje u zastarelu infrastrukturu.

Pustinjski ekosistemi podržavaju gazele, kulane, stepske ptice, gmizavce i biljke prilagođene suši, dok rečne šume tugaj duž Amu Darje predstavljaju uske ali biološki važne koridore. U Kopet Dagu se javljaju planinski pašnjaci, kleka i divlji srodnici voćaka, a obala Kaspijskog mora obuhvata močvare važne za migratorne ptice. Rezervati Repetek, Badkiz i Hazar štite deo tih staništa. Poljoprivreda je koncentrisana na navodnjanim površinama i dugo je bila usmerena prema pamuku i pšenici, uz voće, povrće i stočarstvo. Državne kvote, subvencije i kontrola otkupa ograničavaju izbor proizvođača, a degradacija zemljišta povećava troškove. Jezero Garabogazkol na Kaspijskoj obali ima velike naslage mineralnih soli, dok energetska i hemijska industrija utiču na kvalitet vode i zemljišta. Ekološki podaci ostaju ograničeno dostupni, pa je teško nezavisno proceniti obim degradacije i uspeh programa obnove.

Oaze današnjeg Turkmenistana ležale su na južnim granama Puta svile. Drevna Margijana, sa gradom Mervom, povezivala je Iran, Indiju i Transoksijanu, dok je Nisa bila jedno od ranih središta Partske države. Posle arapskih osvajanja region je uključen u islamski i persijski kulturni prostor. Seldžuci, čije su turkmenske plemenske grupe potekle iz šireg stepskog sveta, izgradili su u 11. i 12. veku carstvo sa važnim centrima u Horasanu. Mongolska osvajanja razorila su mnoge gradove, a kasniji vekovi doneli su vlast Timurida, Hivskog kanata, Buharskog emirata i persijskih dinastija. Turkmenska plemena Tekе, Jomut, Ersari i druga zadržala su snažne lokalne identitete, nomadsko stočarstvo i mreže oaza. Trgovina, prepadi i ropstvo bili su deo pogranične ekonomije između Irana, Horezma i stepe sve do ruske ekspanzije u 19. veku.

Rusko carstvo osvojilo je područje posle krvave bitke kod Geok Tepea 1881. i uključilo ga u Transkaspijsku oblast. Sovjetska vlast je 1924. uspostavila Turkmensku Sovjetsku Socijalističku Republiku, definisala moderne granice, kolektivizovala poljoprivredu i izgradila kanal, železnicu i gasnu industriju. Pismenost i urbanizacija su porasle, ali su tradicionalne institucije potisnute, a ekonomija podređena centralnom planiranju pamuka i energije. Nezavisnost je proglašena 1991. Saparmurat Nijazov izgradio je izrazito personalistički režim i kult ličnosti. Ujedinjene nacije priznale su 1995. trajnu neutralnost Turkmenistana, koja je postala temelj spoljne politike. Posle Nijazovljeve smrti 2006, vlast je preuzeo Gurbanguli Berdimuhamedov, a 2022. predsedništvo njegov sin Serdar. Politički sistem ostao je strogo kontrolisan, bez stvarne opozicione konkurencije, nezavisnih medija ili pouzdanog javnog nadzora nad državnim prihodima.

Prirodni gas određuje privredu. Ogromno polje Galkiniš spada među najveća poznata nalazišta, a gasovodi prema Kini čine glavni izvozni pravac. Hidrokarboni su 2021. predstavljali oko 85 procenata ukupnog izvoza, što zemlju čini veoma zavisnom od jednog sektora i malog broja kupaca. Država ulaže u preradu gasa, petrohemiju, đubriva, tekstil i građevinarstvo, ali privatni sektor ostaje ograničen kontrolom deviza, uvoza, kredita i cena. Zvanične statistike često prikazuju rast oko šest procenata, dok međunarodne institucije daju znatno niže procene; OECD je naveo da je Međunarodni monetarni fond procenjivao samo oko dva procenta rasta u 2023. Razlika odražava nedostatak transparentnih nacionalnih računa. Zvanično subvencionisane usluge i velika državna gradnja koegzistiraju sa nestašicama, razlikama između zvaničnog i tržišnog kursa i ograničenom ponudom kvalitetnih radnih mesta.

Popis iz decembra 2022. evidentirao je 7.057.841 stanovnika, od kojih je oko 47,1 procenat živeo u gradovima, a 52,9 procenata u ruralnim naseljima. To je bio prvi objavljeni potpuni popis posle mnogo godina i pokazao je veću populaciju od ranijih zvaničnih procena, mada nezavisni demografi i dalje ukazuju na neizvesnosti zbog migracije. Zemlja je podeljena na pet provincija, odnosno velajata: Ahal, Balkan, Dašoguz, Lebap i Mari. Ašhabad ima poseban status i dominantnu političku, obrazovnu i administrativnu ulogu. Najgušće naseljene su navodnjavane oaze i gradovi uz Amu Darju i Karakumski kanal. Turkmeni čine veliku većinu, dok su Uzbeci, Rusi, Kazasi, Beludži i druge zajednice manje. Mnogi radno sposobni ljudi traže posao u Turskoj, Rusiji i drugim državama, ali tačne migracione brojke nisu javno pouzdane. Regionalna nejednakost vidljiva je između reprezentativnog glavnog grada i manjih ruralnih oblasti.

Turkmenski je službeni jezik i od devedesetih se piše latinicom, dok ruski i dalje ima praktičnu ulogu u gradovima, tehničkom obrazovanju i međunacionalnoj komunikaciji. Kultura povezuje turkijski jezik, islamske običaje, plemensko nasleđe i sovjetske institucije. Tepisi sa karakterističnim motivima različitih plemenskih grupa imaju simbolički status i pojavljuju se i na državnoj zastavi. Epska tradicija o Oguz-hanu i junaku Gerogliju, muzika bahšija uz dutar i uzgoj konja ahal-teke važni su elementi nacionalnog narativa. Većina stanovništva pripada sunitskom islamu, ali je javna verska delatnost pod strogim državnim nadzorom. Monumentalna bela arhitektura Ašhabada, široke avenije i državni spomenici predstavljaju savremeni politički stil, dok se svakodnevna kultura oaza i sela zasniva na porodičnim mrežama, svadbama, zanatima i lokalnim dijalektima koji su manje vidljivi u zvaničnoj slici.

Saobraćaj prati istorijski pravac između Kaspijskog mora, oaza i Amu Darje. Železnička mreža duga je nekoliko hiljada kilometara i povezuje Ašhabad, Turkmenbaši, Mari, Türkmenabat i Dašoguz, kao i granične prelaze prema Kazahstanu, Uzbekistanu, Avganistanu i Iranu. Međunarodna pruga Kazahstan–Turkmenistan–Iran otvorila je severno-južni koridor prema Persijskom zalivu. Luka Turkmenbaši proširena je 2018. i predstavlja važnu tačku transkaspijskih ruta prema Azerbejdžanu i dalje ka Kavkazu i Evropi. Putna mreža je najbolja oko glavnog grada i velikih projekata, dok udaljena sela imaju slabiji javni prevoz. Aerodrom Ašhabad je glavno međunarodno čvorište, ali vize i ograničen broj linija smanjuju putničke tokove. Gasovodi su strateški važniji od putničkog transporta: oni povezuju polja na istoku sa Kinom, Rusijom, Iranom i domaćom industrijom.

Turkmenistan je član Ujedinjenih nacija, Organizacije za ekonomsku saradnju, Organizacije islamske saradnje i Zajednice nezavisnih država u pridruženom svojstvu. Politika trajne neutralnosti omogućava mu da održava veze sa Kinom, Rusijom, Iranom, Turskom, zalivskim državama i Zapadom bez formalnih vojnih saveza. Položaj između Kaspijskog mora i Avganistana daje zemlji potencijal u energetskim i transportnim koridorima, uključujući dugo planirani gasovod TAPI prema Avganistanu, Pakistanu i Indiji. Najveće prepreke su zavisnost od gasa, netransparentne institucije, vodni stres i ograničena privatna inicijativa. Budući značaj Turkmenistana zavisiće od toga da li može otvoriti podatke i tržišta, smanjiti gubitke metana i vode i pretvoriti tranzitni položaj u raznovrsniju ekonomiju, umesto da se oslanja gotovo isključivo na izvoz sirovog energenta.