Irak

Irak zauzima 438.317 kvadratnih kilometara na spoju Mesopotamije, Arabijskog poluostrva, Iranske visoravni i planina jugoistočne Anadolije. Graniči se sa Turskom, Iranom, Kuvajtom, Saudijskom Arabijom, Jordanom i Sirijom, a na krajnjem jugoistoku ima približno 58 kilometara obale uz Persijski zaliv. Središte zemlje čini ravna aluvijalna nizija Tigra i Eufrata, dve reke koje se kod Kurne spajaju u Šat el Arab. Zapad prelazi u prostranu Sirijsku i Arabijsku pustinju, dok se severoistok podiže u kurdistanske planine sa vrhovima višim od 3.500 metara. Plodne ravnice oko Mosula, Kirkuka, Bagdada, Hile i Basre istorijski su zavisile od kanala i nasipa. Prirodni reljef je nizak i izložen poplavama na jugu, ali istovremeno vodni sistem zavisi od brana i zahvatanja u Turskoj, Iranu i Siriji, što teritorijalnu geografiju čini neposredno povezanom sa regionalnom politikom.

Klima je pretežno suva kontinentalna. Leta u Bagdadu, Basri i južnim ravnicama traju dugo, sa temperaturama koje redovno prelaze 45 °C, dok severne planine imaju hladne, snežne zime. Najviše kiše pada od novembra do aprila; južne pustinje često dobijaju manje od 150 milimetara godišnje, dok planine Kurdistana mogu primiti više od 1.000 milimetara. Prolećne poplave nekada su obnavljale zemljište, ali su ih brane, kanali i regulacija tokova znatno promenili. Poslednjih decenija duže suše, ekstremna vrućina i prašnjave oluje sve više ometaju zdravstvo, poljoprivredu, škole i vazdušni saobraćaj. Protok Tigra i Eufrata opada zbog uzvodnih akumulacija, klimatskih promena i domaće neefikasnosti. Na jugu prodor slane vode iz Zaliva i smanjen slatkovodni dotok ugrožavaju Basru, palme i močvare, pa je upravljanje vodom postalo možda najvažniji dugoročni bezbednosni problem zemlje.

Prirodni ekosistemi sežu od hrastovih šuma i planinskih pašnjaka Kurdistana do pustinjskih stepa, riječnih šuma i mezopotamskih močvara. Šume zauzimaju mali deo teritorije, uglavnom na severoistoku, gde ih ugrožavaju požari, seča, ratna oštećenja i širenje naselja. Močvare Havar, Hovajza i Centralne močvare nekada su bile jedan od najvećih vlažnih sistema zapadne Evroazije. Režim Sadama Huseina ih je tokom 1990-ih sistematski isušivao kako bi slomio lokalni otpor; posle 2003. deo je obnovljen, ali suša, brane i zagađenje ponovo smanjuju vodenu površinu. Poljoprivreda proizvodi pšenicu, ječam, pirinač, povrće i urme, ali zavisi od navodnjavanja i državne podrške. Zaslanjivanje, degradacija kanala i gubitak plodnog tla ograničavaju prinose. Naftna polja, gasno spaljivanje, otpad i ratna kontaminacija dodatno opterećuju vazduh i zemljište, naročito oko Basre i industrijskih centara.

Mesopotamija je bila jedno od prvih područja urbanizacije, pisma i državne uprave. Sumeri su u četvrtom i trećem milenijumu pre nove ere razvili gradove Uruk, Ur i Lagaš, klinasto pismo i složene sisteme navodnjavanja. Akadsko carstvo, zatim vavilonske i asirske države, širile su političke i trgovačke mreže od Zaliva do Sredozemlja. Vavilon pod Hamurabijem u 18. veku i Navukodonosorom II u šestom veku pre nove ere postao je simbol zakonodavstva i carske moći, dok je Niniva bila središte Novoasirskog carstva. Posle persijske, helenističke, partske i sasanidske vlasti, arapska osvajanja u sedmom veku uključila su oblast u islamski svet. Bagdad, osnovan 762. kao prestonica Abasidskog kalifata, izrastao je u veliki centar nauke, trgovine i prevođenja. Mongolsko osvajanje 1258. razorilo je grad i oslabilo regionalni sistem navodnjavanja, ali nije prekinulo urbani kontinuitet.

Osmansko carstvo je od 16. veka upravljalo vilajetima Mosul, Bagdad i Basra, uz promenljivu kontrolu nad plemenima i svetim gradovima Nadžafom i Karbalom. Britanske snage osvojile su oblast tokom Prvog svetskog rata, a mandat je 1921. pretvoren u Hašemitsku Kraljevinu Irak pod kraljem Fejsalom. Granice su spojile arapske sunitske i šiitske oblasti, kurdski sever i različite manjinske zajednice u jednu državu. Formalna nezavisnost stečena je 1932, monarhija je srušena 1958, a Baas partija preuzela je vlast 1968. Sadam Husein postao je predsednik 1979. Rat sa Iranom 1980–1988, invazija Kuvajta 1990. i međunarodne sankcije razorili su privredu i društvo. Američka invazija 2003. oborila je režim, ali je raspad institucija podstakao pobunu i sektaški rat. Organizacija Islamska država zauzela je Mosul 2014, a teritorijalno je poražena do 2017. uz velike ljudske i urbane gubitke.

Nafta čini okosnicu privrede, obezbeđujući više od 90 odsto izvoza i gotovo sve devize javnog sektora. Velika polja oko Basre, Kirkuka i Misana svrstavaju Irak među vodeće proizvođače OPEK-a, ali prihodi se snažno menjaju sa svetskim cenama i proizvodnim kvotama. Država je najveći poslodavac, a budžet finansira plate, penzije, subvencije i infrastrukturne projekte. Takva raspodela smanjuje kratkoročne socijalne pritiske, ali koči razvoj privatnog sektora i čini javne finansije ranjivim. Poljoprivreda, trgovina, građevinarstvo, verska hodočašća i telekomunikacije imaju značaj, dok prerađivačka industrija ostaje slabija nego pre ratova. Gas koji se spaljuje na naftnim poljima istovremeno je izvor zagađenja i propuštene energije, pa zemlja uvozi gas i struju uprkos sopstvenim rezervama. Diversifikaciju ograničavaju korupcija, komplikovana administracija, bankarski sistem, bezbednosni rizici i neujednačena vladavina prava.

Prvi sveobuhvatni popis posle skoro četiri decenije sproveden je u novembru 2024, a konačni rezultati objavljeni 2025. evidentirali su 46.118.793 stanovnika, uključujući oko 340.000 stranih rezidenata. Oko 70,3 odsto stanovništva živi u gradovima, a 35,9 odsto je mlađe od 15 godina, što Iraku daje veoma mladu demografsku strukturu. Bagdad je daleko najveća metropola, dok su Mosul, Basra, Erbil, Sulejmanija, Nadžaf i Karbala glavni regionalni centri. Irak je od maja 2025. formalno podeljen na 19 guvernerata, nakon što je Halabdža priznata kao nova provincija; Kurdistanski region ima sopstveni parlament i vladu u okviru savezne države. Arapi čine većinu, Kurdi najveću ne-arapsku zajednicu, a Turkmeni, Asirci, Jermeni, Jezidi, Šabaci, Mandejci i druge grupe doprinose složenosti. Ratovi, progon i emigracija znatno su smanjili neke istorijske manjine i promenili prostorni raspored stanovništva.

Arapski i kurdski su službeni jezici na saveznom nivou, dok turkmenski i sirijski imaju službenu upotrebu u pojedinim oblastima, a jermenski se štiti u zajednicama koje ga koriste. Većina stanovništva su muslimani, sa šiitskom većinom i velikom sunitskom zajednicom; Nadžaf i Karbala pripadaju najvažnijim šiitskim verskim centrima. Kulturni život nadovezuje se na mesopotamsko, arapsko, kurdsko, persijsko, osmansko i moderno urbano nasleđe. Iračka književnost i poezija imaju snažan položaj u arapskom svetu, od klasične tradicije Bagdada do pionira slobodnog stiha poput Badra Šakira al Sajaba. Makam, složena gradska muzička forma, čuva se u Bagdadu, dok kurdska muzika i plesovi razvijaju drugačije regionalne izraze. Kafane, verske procesije, plemenske veze i univerzitetski život opstaju uz posledice raseljavanja. Obnova Mosula, starog Bagdada i svetilišta nije samo građevinski posao nego pokušaj vraćanja kulturnog kontinuiteta posle decenija nasilja.

Saobraćajna infrastruktura prati rečne doline i naftne koridore, ali je više puta oštećena ratom i nedovoljnim održavanjem. Glavni putevi povezuju Bagdad sa Basrom, Jordanom, Sirijom, Turskom, Iranom i gradovima Kurdistana, dok kontrolne tačke, zagušenja i lokalni bezbednosni uslovi usporavaju kretanje. Železnička mreža povezuje Bagdad sa Basrom i pojedinim severnim pravcima, ali mnoge deonice zahtevaju obnovu; planirani „Razvojni put“ od luke Grand Faw prema Turskoj treba da uključi novu železnicu i autoput. Luka Um Kasr trenutno obrađuje najveći deo pomorske trgovine, dok Grand Faw treba da poveća kapacitet Zaliva. Međunarodni aerodromi u Bagdadu, Basri, Nadžafu, Erbilu i Sulejmaniji nose putničke tokove i hodočašća. Električna mreža i dalje ne zadovoljava letnju potražnju, pa privatni generatori popunjavaju praznine. Razlike u vodovodu, kanalizaciji, školama i zdravstvu posebno su velike između naftom bogatih gradova i ruralnih ili ratom pogođenih oblasti.

Irak je član Ujedinjenih nacija, Arapske lige, OPEK-a i Organizacije islamske saradnje, a njegova spoljna politika pokušava da uravnoteži odnose sa Iranom, arapskim susedima, Turskom, Sjedinjenim Državama i evropskim partnerima. Položaj između Zaliva i istočnog Mediterana, velike naftne rezerve i verski centri daju mu regionalni uticaj, ali i izlažu ga nadmetanju spoljašnjih sila i domaćih oružanih grupa. Bezbednost se znatno poboljšala u odnosu na vrhunac rata protiv Islamske države, ipak preostale ćelije, sporovi Bagdada i Erbila, pitanje milicija i regionalne eskalacije ostaju rizici. Mlada populacija može postati razvojna prednost samo uz radna mesta, obrazovanje i pouzdane javne službe. Voda, električna energija, diversifikacija i jačanje institucija biće presudniji od same količine izvezene nafte. Buduća važnost Iraka zavisiće od sposobnosti da obnovi svoju tradicionalnu ulogu veze između Levanta, Anadolije, Irana i Zaliva bez ponavljanja obrazaca rentijerske zavisnosti i političke fragmentacije.