Hrvatska kultura hrane opire se jednom „nacionalnom jelu“. Umesto toga, svaki region ima svoje specijalitete. Na jadranskoj obali, jela se vrte oko maslinovog ulja, pečene ribe i čorbi od školjki, dok unutrašnjost Slavonije favorizuje meso začinjeno paprikom i riblje čorbe. Istra se ističe pastom sa tartufima, paškim sirom i sušenom šunkom, što odražava njeno mediteransko nasleđe. Na severu, područje Zagreba je poznato po štrudlama punjenim sirom (štruklima) i slojevitim kolačima od krema. Od čorbi od pasulja (jote) do punjenog kupusa (sarme), svaki recept nosi vekove lokalne tradicije.
Hrvatski kulinarski identitet je poznat po svojoj regionalnoj prirodi. Priobalna područja se oslanjaju na maslinovo ulje, morske plodove i mediteranske začine, dok unutrašnji regioni favorizuju obilne čorbe, papriku i dimljeno meso. Vekovima je kuhinja bila podeljena između ovih svetova: na kopnu su kuvari koristili mast i začine poput paprike i belog luka, dok su se uz more oslanjali na maslinovo ulje, citruse i bosiljak. Stoga ne postoji jedno nacionalno jelo: kandidati se kreću od istarske jote (pikantnog čorbe od pasulja i kiselog kupusa) do dalmatinskog goveđeg gulaša paštićade ili rižota od crnih lignji i mastila. Svaka od njih ističe lokalni ponos i bogatu raznolikost hrvatskih kuhinja.
Regionalni naglasci:
Dalmacija i Jadranska obala: Morski čorbe bogate maslinovim uljem, riba sa roštilja, pastikada goveđi gulaš, pršuta dimljena šunka i salate od citrusa.
Istra i Kvarner: Testenine sa tartufima (fuži sa tartufima), slani istarski sirevi (Paški sir sa Paga) i pršuta sušenog na vazduhu, mešajući mediteranske i alpske ukuse.
Slavonija i unutrašnjost Hrvatske: Ljuti čorbe od paprike (pastir, riblji čorba), punjene paprike i kupus (sarma), i cenjene kobasice poput metak.
Zagorje i Zagreb: Peciva sa svežim sirom (štrudla), kremasti kolači od krema (krem sir) i specijaliteti od kukuruznog hleba (zlevanka, polenta).
Duž unutrašnjih reka Slavonije i Baranje, seljani su razvili bogate čorbe iz jednog lonca kako bi izdržali duge zime. Čobanac je legendarni pastirski čorba od govedine, svinjetine ili divljači sa paprikom, lagano kuvano sa paradajzom, crnim lukom i šargarepom. Nekada je to bio jedini obrok u toku dana, otuda njegova težina i toplina. Srodni specijalitet je fiš paprikaš, riblji čorba napravljena od slatkovodnog šarana, soma i štuke dinstanih sa paprikom i crnim lukom. Ova obilna jela održavala su poljoprivrednike i pastire tokom surovih zima.
Na jadranskoj obali, kuhinja slavi more i sunce. Ribarski čorbe poput brudeta (ili brodeta) kombinuju nekoliko vrsta ulova sa paradajzom i vinom, a tradicionalno se služe preko palente. Slično tome, crni rižoto (crni rižot) je priobalni specijalitet: kremasti pirinač obojen i začinjen lignjinim mastilom i belim lukom. Mesa sa roštilja i ražnja se pridružuju jelima – od hobotnice ispod peke do jagnjetine na ražnju – često uz jednostavne priloge. Čak i skromni kukuruzni hleb (polenta) često krasi ove priobalne gozbe.
Kulturno nasleđe: Poljički Soparnik, jednostavna dalmatinska pita od blitve koja se nekada jela tokom posta, sada se poštuje kao simbol hrvatskog kulinarskog nasleđa.
Istra i severozapadna unutrašnjost pričaju novo poglavlje. Ovde se Jadran susreće sa alpskim i italijanskim tradicijama. Zemljani tartufi zauzimaju centralno mesto: ručno motana testenina fuži često se preliva u sos od tartufa. Valovite livade daju čuvene sireve – paški sir od ovčijeg mleka (sa ostrva Pag) je tvrd, slani kolut začinjen severnom burom. Planinska sela suše svoju svinjetinu u pršut koristeći morski povetarac; ova dugo zrela šunka se seče tanko kao papir i služi kao predjelo.
Na severu, oko Zagreba i Zagorja, ističu se mlečni proizvodi i žitarice. Zagorski štrukli – testeni paketići punjeni svežim sirom, pavlakom i jajima, pečeni ili kuvani – sveprisutni su i toliko voljeni da je njihova priprema zaštićena kao nematerijalna baština. Podjednako poznati su i prhki kolači i torte: kremšnita sa vanilom i slojevita gibanica od sira i voća odražavaju srednjoevropske uticaje. Obilna jela od kukuruznog brašna takođe opstaju: na primer, kukuruzna zlevka (pečeni puding od kukuruznog brašna) je uobičajena u severnim domovima.
Činjenica: Tradicionalno punjeno sirom štrudla iz Zagorja su toliko kultni da je njihova priprema zvanično uvrštena među nematerijalna kulturna blaga Hrvatske.
Čak i pitanje „Koje je hrvatsko nacionalno jelo?„nema jedan odgovor. Mnogi recepti jednostavno prelaze regionalne granice ili imaju lokalne osobenosti. Rolnice od kiselog kupusa (sarma) i punjene paprike (punjene paprike) pojavljuju se i na kontinentalnim i na priobalnim stolovima. Sušeno meso vezuje zemlju: metak (slavonska paprika kobasica) i njen manji rođak Kulenov rez proizvode se u velikim količinama, i pršuta Šunke se prave od Istre do Dalmacije. Zajednička nit su lokalni sastojci – jadranska riba, rečni šaran, domaće povrće, vino i med – koji svakom klasičnom receptu daju njegov prepoznatljiv karakter.
Hrvatska kuhinja je poput mape na tanjiru, koja priča priče o mestu. Kako jedan vodič primećuje, ona se „može pohvaliti snažnim identitetom koji odražava i kopno i more“ i utemeljena je u „svežim, lokalnim i sezonskim sastojcima“. Drugim rečima, nacionalna hrana Hrvatske nije jedno jelo već mozaik samih regionalnih tradicija – svaki obrok je proizvod njenog pejzaža i istorije.
