Венецуела

Значајно је порастао последњих деценија, захваљујући свом повољном географском положају, разноликости пејзажа, богатству биљака и животиња, креативним изразима и срећном тропском окружењу у земљи, које нуди свако подручје (посебно плаже) током целе године.

Острво Маргарита је популарна туристичка локација за забаву и опуштање. То је острво са савременом инфраструктуром, прелепим плажама идеалним за екстремне спортове и културно значајним дворцима, тврђавама и катедралама.

Мороцои и Лос Рокуес

Лос Рокес је архипелаг састављен од острва и залива који је једна од најпопуларнијих туристичких дестинација у земљи. Егзотичне, нетакнуте плаже. Мороцои је парк састављен од релативно малих острва у близини копна која су брзо еволуирала и постала једна од најпопуларнијих туристичких дестинација на Карибима.

Цанаима

Национални парк Канаима, који се простире на преко 30,000 квадратних километара до границе са мелиоративним регионом Гвајана Есекиба у Гвајани и Бразилу, сматра се шестим највећим националним парком на свету због своје пространости. Тепуис, или стеновити платои, покривају око 65 одсто парка. Ово су јединствена биотичка станишта са значајним геолошким значајем. Његове стрме литице и водопади (укључујући Ангел Фаллс, највиши водопад на свету са 1,002 метра) пружају величанствен призор.

Венецуела се налази на северу Јужне Америке, а њена копнена маса почива на Јужноамеричкој плочи. То је 33. највећа нација на свету, са укупном величином од 916,445 км2 (353,841 квадратних миља) и површином од 882,050 квадратних километара (340,560 квадратних миља). Управља подручјем између географских ширина 0° и 13°Н и географске дужине 59° и 74°В.

Нација је углавном у облику троугла, са обалом од 2,800 км (1,700 ми) на северу која укључује многа карипска острва и границом са северним Атлантским океаном на североистоку. Већина посматрача дели Венецуелу на четири различита топографска региона: низију Маракаибо на северозападу, северне планине које се простиру у широком луку исток-запад од колумбијске границе дуж северне обале Кариба, широке равнице у централној Венецуели и висоравни Гвајана на југоистоку.

Северне планине су крајњи североисточни продужеци планинског ланца Анда у Јужној Америци. Пико Болвар, највиши врх земље на 4,979 м (16,335 стопа), налази се у овој области. Подељено горје Гвајане на југу обухвата северну периферију Амазонског басена и Анђеоских водопада, највишег водопада на свету, као и тепуис, огромне планине налик столу. Ланос, или огромне равнице које се протежу од колумбијске границе на крајњем западу до делте реке Ориноко на истоку, дефинишу језгро земље. Ориноко, са својим богатим алувијалним земљиштем, повезује највећи и најзначајнији речни систем у земљи; почиње у једној од највећих сливова Латинске Америке. Друге значајне реке су Царон и Апуре.

Венецуела је на западу омеђена Колумбијом, на истоку Гвајаном, а на југу Бразилом. Близу венецуеланске обале налазе се карипска острва као што су Тринидад и Тобаго, Гренада, Курасао, Аруба и Заветрински Антили. Венецуела има територијалне проблеме са Гвајаном (раније Уједињеним Краљевством), углавном око региона Есекибо, као и са Колумбијом око Венецуеланског залива. Након година дипломатских покушаја да се реши гранични спор, спор око границе на реци Есекибо од Венецуеле се разбуктао 1895. године и предат је „неутралној“ комисији (састављеној од британских, америчких и руских представника и без директног венецуеланског). заступник), који је одлучио углавном против тужбе Венецуеле 1899. године.

Најважнији природни ресурси Венецуеле су нафта и природни гас, руда гвожђа, злато и други минерали. Има и доста воде и ораница.

Венецуела лежи у потпуности у тропима, протежући се од екватора до приближно 12° С. Њена клима се креће од влажних ниских равница са просечном годишњом температуром до 35 °Ц (95.0 °Ф) до глечера и планина (парамос) са просечне годишње температуре до 8 °Ц (46.4 °Ф). Годишња количина падавина креће се од 430 мм (16.9 ин) на полусушном северозападу до преко 1,000 мм (39.4 ин) у делти Оринока на крајњем истоку и амазонској џунгли на југу. Нивои падавина су мањи од новембра до априла и касније у години од августа до октобра. Оне су познате као топло-влажне и хладно-суве сезоне. Још једна карактеристика климе је варијација широм нације узрокована присуством планинског ланца познатог као „Цордиллера де ла Цоста“, који се протеже од истока ка западу широм земље. Ове планине су дом за огромну већину људи.

Нација је подељена на четири хоризонталне температурне зоне, углавном засноване на надморској висини, укључујући тропску, суву, умерену са сувим зимама и арктичку (алпску тундру) климу, између осталог. Температуре у тропској зони су високе, са годишњим просецима који се крећу између 26 и 28 °Ц (78.8 и 82.4 °Ф) испод 800 м (2,625 стопа). Умерена зона се простире између 800 и 2,000 м (2,625 и 6,562 стопа), са типичним температурама у распону од 12 до 25 °Ц (53.6 до 77.0 °Ф); главни венецуелански градови, укључујући главни град, налазе се у овој зони. Хладније температуре се крећу од 9 до 11 °Ц (48.2 до 51.8 °Ф) у хладној зони између 2,000 и 3,000 м (6,562 и 9,843 фт), посебно у венецуеланским Андима, где су пашњаци и трајна снежна поља са годишњим просеком испод 8 °Ц (46 °Ф) покрива земљиште изнад 3,000 метара (9,843 стопа) у парамосу.

Највиша забележена температура била је 42 °Ц (108 °Ф) у Мацхикуес-у, а најнижа забележена температура је била 11 °Ц (12 °Ф), објављено је са ненасељене велике надморске висине у Парамо де Пиедрас Бланцас (држава Мерида), а познате су ниже температуре у планинама Сијера Невада де Мерида.

Венецуела се налази у неотропској екозони, а огромна подручја нације су раније била прекривена влажним широколисним шумама. Екосистеми Венецуеле се протежу од планина Анда на западу до прашуме Амазонског басена на југу, преко огромних равница Ланос и обале Кариба у средини до делте реке Ориноко на истоку. На крајњем северозападу су ксеричке шикаре, док су на североистоку приобалне шуме мангрова. Има посебно богате облачне шуме и низијске прашуме.

Венецуеланске животиње укључују ламантине, тропрсте лењивце, двопрсте лењивце, делфине реке Амазон и крокодиле из Оринока, који могу да нарасту до 6.6 метара (22 стопе). Венецуела је дом за 1,417 различитих врста птица, од којих је 48 јединствених. Ибиси, ораси, водени рибари и национална птица, жуто-наранџаста венецуеланска трупа, све су важне птице. Џиновски мравојед, јагуар и капибара, највећи глодар на свету, такође су значајне животиње. Амазонске шуме јужно од Оринока држе више од половине венецуеланских птица и животињских врста.

РВГ Деннис је дао рачун за гљиву, која је дигитализована и информације су доступне на мрежи као део базе података Цибертруффле Робигалиа. Ова база података садржи приближно 3,900 врста гљива пријављених из Венецуеле, иако је далеко од свеобухватне, а стварни укупан број врста гљива које су раније познате из Венецуеле је вероватно већи, имајући у виду опште прихваћену процену да је само око 7% свих гљива у свету било нашао.

Преко 25,000 врста орхидеја може се наћи у венецуелским облачним шумама и стаништима у равничарским прашумама. Национални цвет је орхидеја флор де маио (Цаттлеиа моссиае). Арагуанеј је национално дрво Венецуеле, а његова карактеристична бујност након кишне сезоне инспирисала је писца Ромула Галегоса да га назове „[л]а примавера де оро де лос арагуанеиес“ (златно пролеће арагуанеја).

Венецуела је једна од 20 нација богатих ендемизмом на свету.

Њена створења су ендемска за 23 одсто врста гмизаваца и 50 одсто врста водоземаца. Иако су доступни подаци релативно ограничени, учињен је први покушај да се одреди број врста гљива аутохтоних у Венецуели: до сада, 1334 врсте гљива су условно препознате као потенцијални ендеми за нацију. Венецуела је дом за 38% од 21,000 биљних врста на свету, које су све јединствене за ову нацију.

Венецуела је једна од најурбанизованијих нација у Латинској Америци, са огромном већином Венецуеланаца који живи у северним градовима, посебно у Каракасу, главном граду и највећој метрополи. У северној Венецуели, око 93 одсто становништва живи у градовима, а 73 одсто живи мање од 100 километара (62 миље) од океана. Према истраживању које су спровели социолози са Централног универзитета Венецуеле, око 1.5 милиона Венецуеланаца, или отприлике 4 до 6% становништва земље, побегло је из Венецуеле након Боливарске револуције. Упркос чињеници да је скоро половина географског подручја Венецуеле јужно од Оринока, само 5% Венецуеланаца живи тамо. Сијудад Гвајана, шеста најнасељенија конурбација, највећи је и најзначајнији град јужно од Оринока. Баркисимето, Валенсија, Маракај, Маракаибо, Мерида, Сан Кристобал и Барселона-Пуерто ла Круз су други важни градови.

Етничке групе

Венецуеланци воде порекло од разноликог скупа предака. За већину становништва се каже да је местизо или мешовито етничко порекло. Ипак, реч местизо је уклоњена из одговора на попису становништва 2011. године, када је од Венецуеланаца затражено да се дефинишу на основу своје традиције и наслеђа. Већина је идентификована као местизо или белац, са 51.6 одсто и 43.6 одсто, респективно, који тврде да су местизои или белци. [1] Скоро половина становништва идентификована као морено, реч која се користи широм Иберо-Америке која значи „тамнопут” или „смеђо пути”, за разлику од светлије пути (овај термин означава боју или тон коже, а не црте лица или порекло).

Етничке мањине у Венецуели углавном потичу од афричких или аутохтоних народа; 2.8 одсто је класификовано као „црне“, 0.7 одсто као афродесцендиенте (афропотомци), 2.6 одсто као аутохтони народи, а 1.2 одсто као „остале расе“.

Вају је чинио 58% староседелаца, Варао 7%, Карија 4%, Пемон 4%, Пиароа 3%, Јиви 3%, Ау чини 3%, Куманагото 3% , Иукпа је чинио 2%, Цхаима је чинио 2%, а Ианомами је чинио 1%.

Према генетском истраживању аутозомне ДНК које је спровео Универзитет у Бразилији (УНБ) 2008. године, састав становништва Венецуеле је 60.60 одсто Европљанин, 23 одсто аутохтоно и 16.30 одсто афричко становништво.

Током колонијалне ере и све до после Другог светског рата, многи европски имигранти у Венецуелу дошли су са Канарских острва, која су имала велики културни утицај на венецуеланску храну и традицију. Венецуела је названа "осмо острво Канарских острва" као резултат ових ефеката. Са почетком вађења нафте почетком двадесетог века, америчке корпорације су почеле да успостављају операције у Венецуели, доводећи са собом људе из САД. Касније, и током и након рата, пристизали су додатни таласи имиграната из разних области Европе, Блиског истока и Кине, од којих су многи били подстакнути владиним програмима за усељавање и либералним законима о имиграцији. Венецуела је, као и остатак Латинске Америке, дочекала милионе европских имиграната током двадесетог века. То је било посебно евидентно након Другог светског рата, као резултат ратом разорене Европе. Венецуела је привукла милионе имиграната из Еквадора, Колумбије и Доминиканске Републике током 1970-их, када је земља уживала у процвату извоза нафте. Неки Венецуеланци су се противили европској имиграцији јер су веровали да ће то смањити плате. Венецуеланска влада је, с друге стране, агресивно регрутовала имигранте из источне Европе како би се позабавила недостатком инжењера. Још милиони Колумбијаца, као и оних са Блиског истока и Хаитија, наставиће да мигрирају у Венецуелу до почетка двадесет првог века.

Према Светској анкети о избеглицама 2008, коју је објавио амерички Комитет за избеглице и имигранте, Венецуела је 252,200. године удомила 2007 колумбијских избеглица и тражилаца азила, са 10,600 додатних тражилаца азила који су ушли у Венецуелу. Верује се да у земљи има између 500,000 и милион илегалних имиграната.

Процењује се да аутохтоно становништво земље чини око 500 хиљада појединаца (2.8 одсто од укупног броја), подељених на 40 аутохтоних народа. Мултиетничка, мултикултурална и језичка природа земље препозната је у Уставу, који садржи поглавље посвећено правима аутохтоних народа, које је отворило простор за њихово политичко учешће на националном и општинском нивоу 1999. године. Већина аутохтони народи живе у осам држава дуж граница Венецуеле са Бразилом, Гвајаном и Колумбијом, а главна племена су Ваиуу (запад), Варао (исток), Ианомами (југ) и Пемон (југоисток).

Религија

Према истраживању из 2011. (ГИС КСКСИ), 88 процената становништва су хришћани, при чему су већина римокатолици (71 проценат), а преосталих 17 процената протестанти, углавном евангелисти (у Латинској Америци протестанти се обично називају Евангеликос). Венецуеланци без вероисповести чине 8% становништва (атеисти чине 2%, док агностици или равнодушни чине 6%), док друге вероисповести чине скоро 3% становништва (1 проценат њих је сантерија).

Постоје мале, али моћне муслиманске, будистичке и јеврејске популације у овој области. Више од 100,000 муслимана живи у држави Нуева Еспарта, Пунто Фијо и региону Каракаса, а већина је либанског и сиријског порекла. Више од 52,000 Венецуеланаца прати будизам. Будистичку популацију углавном чине Кинези, Јапанци и Корејци. Будистички центри се могу наћи у Каракасу, Маракају, Мериди, Пуерто Ордазу, Сан Фелипеу и Валенсији. Јеврејска популација у Венецуели чини око 13,000 људи и углавном се налази у Каракасу.

Телефоном

Венецуела има међународни позивни број земље од 58, троцифрени позивни број (укључујући почетну '0' и бројеве телефона од седам цифара).

Позивни бројеви који почињу са '04' – на пример, 0412, 0414, 0416 – су за мобилне телефоне, док позивни бројеви који почињу са '02' – на пример, 0212 (Каракас), 0261 (Маракас) – су за фиксне телефоне.

Већина нације користи један број за хитне случајеве 171 за полицију, хитну помоћ и ватрогасце.

Формат међународног телефонског броја Венецуеле је +58 (позивни број без '0')- (број телефона)

• Да бисте позвали други позивни број: (позивни број који почиње са '0')-(број телефона)
• Да бисте позвали другу земљу: 00-(позивни број земље)-(позивни број)-(број телефона)
• Питања/информације о именику (на шпанском): 113
• Хитна помоћ за мобилне телефоне: (на шпанском): 911 (Мовистар), 112 (Дигител), *1 (Мовилнет)

Припејд картице, које се не могу допунити, користе се у јавним телефонским говорницама и широко су доступне у тржним центрима, бензинским станицама и киосцима, између осталог. Телефонске кутије преовлађују у градовима, али не примају новчиће. Огромном већином управља претходни државни монопол, ЦАНТВ, али неким кутијама, посебно у руралним регионима, управљају Дигител или Мовистар. Препаид картице из ЦАНТВ-а могу се користити само у њиховим кабинама.

Данас су свеприсутни 'комуникацијски центри' или групе телефонских говорница постављене унутар метро станица, тржних центара или као обична продавница на улици, све популарнији. Већином ових комуникационих центара управљају ЦАНТВ или Мовистар, и они пружају јефтине телефонске позиве са обичних телефона у удобним кабинама са седиштима. Сви ваши позиви се снимају и плаћате када изађете из продавнице.

Многи улични продавци, познати као бухонерос, такође пружају телефонске позиве преко преносивих (базираних на антенама) фиксних линија постављених на импровизованим штандовима. Позиви се наплаћују по минуту.

Мобилни телефони

Мовилнет, подружница ЦАНТВ-а, управља мобилним уређајима који почињу кодом 0416/0426 и користе систем ЦДМА 800 МХз и ГСМ/ХСДПА 850 МХз. Телефоница Мовистар, раније Телцел, користи и ЦДМА и ГСМ/ХСДПА (ГСМ/ХСДПА 850 МХз) и почиње са 0414/0424. Дигител је још један ГСМ/ХСДПА (ГСМ/ХСДПА 900 МХз) мрежни провајдер чији бројеви телефона почињу са 0412. Могуће је купити СИМ картицу која се плаћа за Дигител ГСМ телефоне, али прво морате да се уверите да ваш телефон је откључан. Када се купи од овлашћеног трговца, плати-ас-иоу-го Дигител картица је одмах оперативна. Картица кошта око 20 ВЕФ (нови боливарес). Купони за допуну у вредности од десет ВЕФ. Текстуална порука кошта 0.3 ВЕФ када се пошаље из иностранства. Имајте на уму да не можете слати текстуалне поруке са свог Мовилнет телефона на било коју европску мрежу. Дигител телефон може послати текстуалну поруку на скоро сваку европску мрежу (тестирано), док Мовистар може послати текстуалну поруку на скоро сваку европску мрежу, али није толико поуздан као Дигител у ту сврху.

Можете користити свој телефон када путујете са страном СИМ картицом. За информације о ромингу до Венецуеле, посетите ввв.гсмворлд.цом или контактирајте свог оператера. За европске купце, Мовилнету и Мовистару ће бити потребни куад-банд телефони, док ће Дигител прихватити било који европски телефон. Туристи из других земаља осим Европе треба да верификују своје телефоне да виде да ли су компатибилни са следећим опсезима.

Интернет

Интернет кафеи, који су често интегрисани у поменуте 'комуникационе центре', постају све распрострањенији, па чак и мали градови обично имају бар једну локацију са више или мање добрим везама.

Поштанске службе

Државна поштанска служба Венецуеле је спора, непоуздана и ретко се користи. Иако је пошта малобројна, оне су и даље најбоља опција за слање разгледница кући. Курирске услуге као што су МРВ, Домеса и Зоом су најпопуларније за слање унутар Венецуеле. Ово скоро увек обезбеђује испоруку следећег дана.

Централна банка Венецуеле је задужена за успостављање монетарне политике за венецуелански болвар, који се користи као валута. Новац се углавном производи на папиру и дистрибуира широм земље. Председник Централне банке Венецуеле тренутно је Еудомар Товар, који такође делује као представник земље у Међународном монетарном фонду. Према Херитаге Фоундатион и Валл Стреет Јоурналу, Венецуела има најнижа имовинска права на свету, са само 5.0 на скали од 100; честа је експропријација без накнаде. Венецуела има тржишно засновану мешовиту економију коју покреће нафтна индустрија, која чини приближно трећину БДП-а, преко 80% извоза и више од половине државног прихода. Године 2009. БДП по глави становника земље био је 13,000 америчких долара, што је ставља на 85. место у свету. Венецуела се може похвалити најјефтинијим горивом на свету јер је потрошачка цена значајно субвенционисана.

Више од 60% девизних резерви Венецуеле је у злату, што је осам пута више од просека у региону. Већина венецуеланског злата ускладиштеног у иностранству чува се у Лондону. 25. новембра 2011, прва од 11 милијарди америчких долара враћених златних полуга слетела је у Каракас; Чавес је описао репатријацију злата као „суверени” потез који би помогао да се девизне резерве земље заштите од нестабилности у САД и Европи. Међутим, владине акције су брзо исцрпиле ово репатрирано злато, па је 2013. године влада била приморана да дода доларске резерве државних предузећа онима националне банке како би умирила тржиште иностраних обвезница.

У 2006. производња је генерисала 17 процената БДП-а. Венецуела производи и извози тешку индустријску робу као што су челик, алуминијум и цемент, а производња је центрирана у Циудад Гуаиани, у близини бране Гури, једне од највећих на свету и извора око три четвртине енергије Венецуеле. Друга значајна производња укључује електронику и аутомобиле, као и пића и потрошни материјал. Пољопривреда у Венецуели чини око 3% БДП-а, 10% радне снаге и најмање четвртину географског подручја Венецуеле. Венецуела извози житарице, кукуруз, рибу, тропско воће, кафу, говеда и свиње. Нацији недостаје самодовољност у већини пољопривредних сектора. Укупна потрошња хране у 2012. премашила је 26 милиона метричких тона, што представља повећање од 94.8 одсто у односу на 2003. годину.

Венецуела је била један од највећих светских извозника нафте од открића нафте почетком двадесетог века и једна је од оснивача ОПЕК-а. Раније као неразвијени извозник пољопривредних производа као што су кафа и какао, нафта је брзо постала доминантна у извозу и приходима владе. Презасићеност нафтом из 1980-их резултирала је кризом спољног дуга и дуготрајном економском катастрофом, при чему је инфлација достигла врхунац од 100% 1996. године и стопе сиромаштва порасле на 66 процената 1995. године, док је (до 1998.) БДП по глави становника пао на ниво од 1963, што је за трећину мање у односу на максимум из 1978. године. Деведесетих година Венецуела је такође имала тешку финансијску кризу 1990. године.

Опоравак цена нафте након 2001. ојачао је венецуеланску економију и омогућио социјалну потрошњу. Венецуела је првобитно постигла напредак у друштвеном развоју 2000-их, посебно у секторима као што су здравство, образовање и сиромаштво, захваљујући друштвеним иницијативама као што су Боливарске мисије. Многе друштвене иницијативе Чавеса и његове администрације биле су инспирисане Миленијумским развојним циљевима, сетом од осам циљева око којих су се договориле Венецуела и 188 других земаља у септембру 2000. Одрживост мисија Боливарије доведена је у питање због превеликог трошења боливарске државе на јавне ради и зато што Чавесова влада није штедела средства за будуће економске потешкоће као друге земље ОПЕК-а; са економским питањима и порастом сиромаштва као резултат њихове политике 2010-их. Администрација Уга Чавеса увела је валутна ограничења 2003. године, након депресијације валуте због бекства капитала. Ово је резултирало успостављањем паралелног тржишта долара у годинама које су уследиле.

Последице глобалне финансијске кризе 2008. године довеле су до новог економског пада. Упркос спорним статистикама које је дала венецуеланска влада, а које указују да је нација преполовила неухрањеност као одговор на један од Миленијумских развојних циљева УН, у Венецуели је почела да се развија несташица основних роба, а неухрањеност је почела да расте. Венецуела је депресирала своју валуту почетком 2013. као резултат све веће несташице у земљи. Недостаци су укључивали, а могу и даље укључивати, основне ствари као што су тоалетни папир, млеко и пшеница. Страхови од несташице тоалет папира били су толико интензиван да је влада запленила фабрику тоалет папира и одржавала припреме за национализацију других индустријских елемената, као што је достава хране. Кредитни рејтинг Венецуеле је такође много пута снижен током 2013. године као резултат акција председника Николаса Мадура. Један од његових избора био је да гура продавнице и складишта да продају сву своју робу, што је резултирало још већим несташицама у будућности. Већина агенција за оцењивање обвезница такође је доделила негативан рејтинг Венецуели.

Држављанима следећих земаља није потребна виза за посету Венецуели до 90 дана из туристичких разлога (уместо тога ће бити дата туристичка карта): Аргентина, Аустралија, Аустрија, Барбадос, Белгија, Белизе, Бразил, Бугарска, Канада, Чиле , Костарика, Данска, Доминика, Финска, Француска, Немачка, Грчка, Гренада, Хонг Конг, Исланд, Иран (макс. 15 дана), Ирска, Италија, Јамајка, Јапан, Кореја (Јужна), Литванија, Лихтенштајн, Луксембург, Малезија, Мексико, Монако, Холандија, Холандски Антили, Невис, Нови Зеланд, бр. Пословни путници скоро увек морају да добију визу пре уласка у земљу.

Путници у Каракасу пролазе кроз имиграцију у новореновираној сали за доласке пре него што пређу на преузимање пртљага. Службеници ће прегледати ваш пасош и могу вас испитати. Ако се цариник или било ко други распита о вашој посети, реците им да сте ту само због туризма. Пре него што предате порески образац царинским органима, морате да ускладите ознаку пртљага на вашој авионској карти са бар кодом на торби при преузимању пртљага.

Многи људи могу да вам приђу након вашег доласка, нудећи вам да вам помогну да нађете такси или да замените новац. Боље је да се не дружите ни са ким ко вам приђе. Чак и запослени на аеродрому са важећом идентификацијом могу покушати да вас упуте на различите дијелове аеродрома гдје можете замијенити новац на црном тржишту. Увек се договорите око цене пре него што уђете у такси са аеродрома и унајмите такси само са званичним жутим овалним печатом.

Међународни аеродром Симон Боливар (познат и као аеродром Маикуетиа), (ИАТА: ЦЦС), је примарни међународни аеродром у држави Варгас. То је око 30 минута вожње од Каракаса. Током дана аутобуси полазе из Централног парка и аутобуске станице Авенида Лецуна, која се налази поред Цалле дел Сур. Аутобуси раде од 7 до 6 часова и коштају 40 БсФ по особи. Такси са аеродрома кошта Бс. 300,000 (350 БсФ) / 7 УСД (званични курс валуте) и 5 ​​УСД (незванични курс) током дана, и Бс. 400,000 (400 БсФ) / 8 УСД (званични курс) и 5,7 УСД (незванични курс) ноћу. Доступни су међународни летови за Маракаибо, Порламар и Валенсију, иако су опције ограничене.

Из Сједињених Држава и већине великих европских градова можете путовати без престанка.

Унитед Аирлинес има дневне летове од Каракаса до Хјустона и недељне летове од Каракаса до Њуарка (сезонски). Америцан Аирлинес има дневне летове из Мајамија, Порторика, Даласа и Њујорка ЈФК. Делта Аирлинес обавља дневне услуге из Атланте. Четири пута недељно, Аир Цанада обезбеђује директан лет из Торонта.

Доступни су директни летови из Париза (Аир Франце), Рима и Милана (Алиталиа), Мадрида (Ибериа, Аир Еуропа, ЦОНВИАСА, Санта Барбара), Тенерифеа (Санта Барбара), Сантјага де Компостеле (Аир Еуропа -Сезонска услуга-), Франкфурта (Луфтханза) и Лисабон и Порто (Луфтханза) (ТАП).

Летове за остатак Централне и Јужне Америке обезбеђују Аеропостал, ЦОНВИАСА, Авианца, Цопа Аирлинес, Ллоид, ЛАН и Аеролнеас Аргентинас.

Цопа Аирлинес има дневне летове из Каракаса, Маракаиба и Валенсије до Панаме, са везама за остатак Јужне Америке, Централне Америке и Сједињених Држава.

Америцан Аирлинес свакодневно обавља летове од Маракаиба до Сједињених Држава.

Аеродромска такса за поласке у иностранство (на аеродрому Маикуетиа) износи Бс. 137.00 / 53.49 УСД (званични курс валуте) и 23 УСД (незванични курс), док је накнада за одлазак Бс. 46 / 21.4 УСД (званични курс) и 9.2 УСД (незванични курс) (незванични курс). Ове таксе се плаћају на аеродрому, упркос чињеници да их многе авио карте укључују. Само Америцан Аирлинес сада може да укључи аеродромску таксу у цену карте. Све друге стране авио-компаније нису у могућности да укључе овај порез у своје цене карата.

Када напуштате Венецуелу, добра је идеја имати најмање 50.00 УСД при руци. Ако трошкови порасту, или сте приморани да платите и аеродромску и излазну таксу, можете отићи у главни лоби, где би многи трговци радо мењали педесет долара за 250 боливарес фуертес, довољно да покрију рачун. Ако немате готовину, можете затражити од особља Аир Цанада да наплати вашу кредитну картицу и да вам да готовину за плаћање аеродромске таксе. Када користите овај приступ, захтевајте „ефецтиво“.

Аеродромска такса за домаће летове (на аеродрому Маикуетиа) је Бс. 23. (БсФ. 23) Главне домаће авио-компаније у Венецуели укључују Аеропостал Алас де Венецуела, Санта Барбара Аирлинес, Авиор Аирлинес, Цонвиаса и Асерца Аирлинес.

Венецуела има путне везе са Колумбијом и Бразилом. Путни прелаз за Бразил, недалеко од граничног града Санта Елена де Уаирен, је прилично удаљен од већине туристичких атракција у Венецуели и стога није популарна улазна тачка. Граничне процедуре су строге, а сви посетиоци који долазе из Боа Висте морају да добију визу. Конзулат Венецуеле се налази на Ав Бењамин Цонстант у Боа Висти.

Примарна веза Венецуеле са Колумбијом води од Куте до пограничног града Сан Антонио дел Тачира, који је отприлике 50 километара удаљен од ужурбане андске метрополе Сан Кристобал. За једнодневни излет у Ццуту није потребна виза, али су граничне процедуре веома строге, уз бројне инспекције. Посетиоци се позивају да брзо путују пограничним регионом јер то може бити опасно. ЈУЛИ 2012: Гранична ограничења су сада много опуштенија и нисам био заустављен или претресен на мом путовању од Венецуеле до Колумбије.

Могуће је узети локални аутобус право од Сан Кристобала до Кукуте за 25 БСФ (такси кошта 250 БСФ), али имајте на уму да локално становништво не мора да има печат у пасошу, а аутобус вас неће чекати док ви пролазе кроз миграционе формалности. Ако крећете из Венецуеле путем од Сан Антонија до Кукуте, морате да платите незгодну излазну таксу од БСФ 90, тако да немојте мењати све своје боливаре у Венецуели. У ствари, у Цуцути ћете добити ниже стопе. (Тренутно 1 боливар вреди 195 пезоса.)

Путници који посећују Венецуелу морају понети идентификацију. На бројним рутама постоје војни контролни пунктови, па нека вам пасош буде доступан ако путујете возилом или аутобусом; пожељно је да носите фотокопију пасоша у боји. Ако вам је пасош украден, то ће олакшати рад са вашим локалним конзулатом. Војно присуство је континуирано, иако ретко изазива забринутост. Рекавши то, постоје криве власти. Када се, на пример, тражи дрога у вашој ствари, добра је идеја да пажљиво пазите на то. Војник Гуардиа Национал (Националне гарде) може производити дрогу како би изнудио мито или украо робу. Казне за употребу дроге су оштре, а тежина доказа је на оптуженом; полиција такође може тражити мито користећи исту тактику.

Венецуели недостаје национална железничка инфраструктура, остављајући три алтернативе за путовање широм земље: изнајмљивање аутомобила, аутобусе и аутомобиле за изнајмљивање. Венецуелански возачи су обично агресивни и равнодушни према саобраћајним законима. Венецуелански саобраћај је ужасан; возачи су непријатељски расположени, и сви желе да буду први. Због тога се уопште не препоручује изнајмљивање возила. Ниска цена бензина, с друге стране, чини ово веома исплативим избором. Осигурање ће бити најскупљи аспект изнајмљивања возила. Цена безоловног бензина од 95 октана је 0.097 БсФ/литар, или приближно 0.022 УСД/литар на званичној размени. Око 0.09 долара по галону.

Не потцењујте потпуни хаос који представља венецуелански саобраћај. Често занемарени путни прописи захтевају од вас да возите десном страном осим ако не претичете и да препустите возилима која се приближавају кружном току. На међуградским путевима, возачи редовно прелазе 160 км/х (100 мпх). Закони о сигурносним појасевима који захтевају да их путници у возилу носе не поштују се увек.

Саобраћајна сигнализација се често занемарује, посебно ноћу, не због недостатка стрпљења, већ зато што возачи не желе да зауставе своје возило из страха да ће бити украдени.

Водите рачуна да се мотоцикли (мото таксији) понекад примећују како превозе до пет путника, обично без кацига, што повећава опасности на путу.

Када се приближавате пешачком прелазу у Венецуели, имајте на уму да пешаци немају предност као у Сједињеним Државама и многим европским земљама. Ако успорите или се зауставите на пешачком прелазу да бисте омогућили пешаку да пређе, можете се сударити са неопрезним возачем.

Аутобусни систем је велики и по разумној цени (делимично због ниске цене гаса). Аутобуски терминали су препуни, али је генерално једноставно лоцирати аутобус за било који велики град који ће кренути у кратком временском периоду. Кратке вожње аутобусом (2 сата) могу коштати 30 БсФ (30.000 Бс) (приближно 7 УСД по званичној размени и 3 УСД по незваничном курсу), док изузетно дуге вожње аутобусом (9 сати) могу коштати 100 БсФ до 150 БсФ по особи ( приближно 23 долара или 35 долара по званичној размени или 10 и 11 долара по незваничном курсу). Већи аутобуси су обично климатизовани. У ствари, често су превише климатизовани, па понесите ћебе са собом. Аутобуси су брз и једноставан начин путовања широм земље. Међутим, због појаве крађа аутобуса у оба града и на аутопутевима, треба одржавати адекватну безбедносну свест. Да бисте били сигурни да ниједан путник не носи оружје било које врсте, изаберите аутобуске руте које користе детектор метала и проверу торбе.

Ако више волите да идете аутобусом, 'Аероекпрессос Ејецутивос' је одличан избор; имају свој терминал у стамбеној области Каракаса (Чакао, Бело Кампо) ( [ввв] ), а пртљаг се проверава у аутобусима (као на аеродрому). Возила су чиста, безбедна и добро одржавана, а возачи су научени да возе у границама брзине (на венецуеланским аутопутевима има много незгода у редовним аутобусима, од којих је већина последица пребрзе вожње на лоше одржаваним путевима). Они коштају више од нормалног аутобуса, али су и даље јефтини по америчким/европским стандардима. Можете платити кредитном картицом и купити карте преко телефона. Аероекпрессос пружа нешто скупље алтернативе за многе дугачке руте, укључујући седишта са полу-камерама, столице које се више нагињу и удобније спавање на ноћним летовима.

Аутобуси можда неће редовно саобраћати у малим заједницама. У таквим ситуацијама могу се користити аутомобили за изнајмљивање, често познати као „пор пуестос“. Обично су то стари и дотрајали аутомобили, али су јефтини. Они су скупљи од аутобуса, обично коштају 40 БсФ по путнику за једночасовно или двочасовно путовање (око 9 УСД на службеном и 5 УСД на незваничном). Главни проблем је то што обично чекају да имају пуно возило (4 или 5 људи) пре него што крену на пут. Ако желите да одете одмах, возач би обично покушао да вас убеди да платите додатне путнике. Међутим, возила су популарна и обично не морате дуго чекати да се аутомобил напуни. Пор пуестос се разликују по знаковима који приказују називе улица или локација кроз које обично путују или се заустављају. Путовање сам у пор пуесто треба избегавати, као и 'пирате', неаутентичне, неовлашћене таксије које могу покушати да опљачкају туристе.

У градовима се често користе такси возила. Таксији су најскупљи начин превоза, иако су и даље јефтинији од својих северноамеричких или европских колега. Путовање преко града често кошта између 20 и 120 БсФ. (у зависности од града). Таксији немају бројила и ноћу ће наплаћивати већу цену. Ово је типично за Венецуелу; ипак, пошто су све цене у венецуеланској економији варијабилне, добра је идеја да унапред преговарате о накнади за путовање. Бакшиш се не предвиђа нити је потребан. Возач сматра да је напојница део накнаде коју наплаћује и укључиће је у своје преговоре.

Локални аутобуси су доступни и углавном повезују станицу са центром града. Обично коштају између 2 и 4 БсФ, у зависности од града. Аутобуске руте су генерално мистерија за неискусне, али можете покушати да прочитате симболе на прозорима (који иду до —- који долазе из).

Каракас се може похвалити чистим, савременим системом метроа по разумној цени који се тренутно проширује. Џепарење је уобичајено у метроу, док су оружане пљачке готово незапамћене. Обично делинквенти покушавају да одвуку пажњу путника пре него што други члан банде уклони новчаник или торбу у одговарајуће време. Боље је да држите свој пртљаг испред себе и избегавате непозван контакт очима са другима.

Венецуела је привлачна нација за истраживање аутомобилом због своје широке путне мреже (око 82,000 км) и историјски јефтиних цена бензина.

Многи путеви су у одличном стању, али постоје и макадамски и земљани путеви којима је потребно теренско возило, посебно током кишне сезоне, која траје од маја до октобра. Због тога је од суштинског значаја да путујете са пристојном мапом пута (нпр. Ламинирана мапа Венецуеле Берндтсон & Берндтсон) и да будете потпуно информисани о удаљеностима, условима на путу и ​​предвиђеном времену путовања. Цоцхера андина веб страница пружа информације о приближно 120 рута широм земље.

Можете изнајмити возило за 20 до 50 долара дневно, укључујући осигурање и правну одговорност. Ово може довести до тога да поново размислите о изнајмљивању возила, посебно зато што изнајмљивање аутомобила са возачем обично кошта исто.

Гориво кошта 0.097 Бс/литар, што је еквивалентно 0.022 УС$/литар – 0.09 УС$/галон – 0.03 €/литар (по званичним ценама) и 0.01 УС$/литар – 0.045 УС$/галон – 0.013 €/литар. У већим градовима постоји много бензинских станица. Напуните резервоар пре одласка у удаљене регионе или понесите резервни канистер са собом. У планинским пределима, потрошња гаса често прелази 15 литара на 100 километара.

Да бисте возили у Венецуели, морате имати међународну возачку дозволу. Током редовних инспекција, полиција често може затражити дозволу, као и број рама или мотора. Генерално, саобраћајни прописи су у складу са међународним стандардима. Међутим, немојте потцењивати потпуни хаос који представља венецуелански саобраћај. Када возите у Венецуели, будите опрезни.

Саобраћајни прописи који се често занемарују захтевају да возите десном страном осим ако не претичете и да попуштате саобраћају у кружном току. Иако је ограничење брзине ван града 80 км/х и 60 км/х унутар града (50 км/х ноћу), локални возачи редовно прелазе 160 км/х (100 мпх) на међудржавним путевима. Закон налаже путницима у возилу да вежу појасеве током вожње, што се често занемарује. Када сте заглављени у саобраћају, други аутомобили ће стално покушавати да вас прођу. Такође, имајте на уму да мотори повремено могу да превозе до пет особа без кацига. Пазите ноћу: путеви, возила и бицикли често имају мало или нимало осветљења. Такође је вредно напоменути да чак и „одлични“ путеви могу садржати неочекивано дубоке рупе. Из тог разлога, као и из безбедносних разлога уопште, не препоручује се међуградска путовања у ноћним сатима.

Само на главним рутама наћи ћете добру сигнализацију. Следе примери уобичајених и виталних путних знакова:

• андес
  Ова област, која укључује државе Мерида, Тачира и Трухиљо, је планинска и лепа.
• Карипска острва
  Овде се могу наћи многе од најлепших плажа, јер постоји око 600 острва или мањих формација.
• Централни
  Од Каракаса и суседних приградских градова Миранда и Варгас до држава Арагуа и Карабобо, најнасељенији регион Венецуеле има одличне плаже и велике градове.
• Гвајана
  Огроман и углавном ненасељен регион јужно од реке Ориноко, који чини око половину националне територије Венецуеле, садржи кишну шуму у Амазонасу, високе планине у државама Гран Сабана и Боливар, и равне мочваре које се протежу у делти Оринока.
• Лос Лланос
  Државе Апуре, Баринас, Цоједес, Гуарицо и Португуеса састоје се од огромних широких равница које су дом за сточарство и величанствене дивље животиње.
• североисток
  Прелепе ненасељене плаже у близини Анзоатеги и Сукре, као и брда и пећине у држави Монагас.
• Северозапад
  Северозапад, који је богат нафтом из државе Зулија, такође има додатне плаже у Фалкону и прелеп пољопривредни пејзаж у Јаракују и Лари.

• Каракас – Као главни и највећи град Венецуеле, Каракас се сматра једним од најкосмополитских и најсавременијих градова у Јужној Америци. Постоји много локација за истраживање, укључујући позоришта, тржне центре, музеје, уметничке галерије, паркове, добро очувану колонијалну архитектуру, па чак и гурманске ресторане.
• Цоро – прва престоница Венецуеле и град са богатом колонијалном архитектуром, препознатљивим природним пејзажом и туристичком привлачношћу. Његов историјски центар је проглашен за светску културну баштину.
• Сијудад Боливар – Полазна тачка за летове за Анхел Фолс, као и згодан пресједање у Бразилу.
• Циудад Гуаиана – Најорганизованији град у Венецуели и примарни улаз у делту Оринока и Гран Сабану, доминира тешка индустрија. Локално становништво га и даље назива Пуерто Ордаз или Сан Феликс.
• Маракаибо – Маракаибо је друга највећа метропола Венецуеле, сува и нафта.
• Маракај – Некада главни град Венецуеле, у њему се сада налази главна војна база земље.
• Мерида – Мерида је прелеп универзитетски град у висоравни Анда познат по својим активностима на отвореном.
• Пуерто Ла Цруз - Ово је место на које можете доћи ако желите да видите плаже источне Венецуеле.
• Сан Кристобал – Сан Кристобал је зелен, ужурбан град на колумбијској граници у планинама Анда.

• Ангел Фаллс
• Национални парк Цанаима
• Цхорони
• Архипелаг Лос Рокес
• Острво Маргарита
• Моцхима
• Морроцои
• Лагуна Синамаица
• Лос Лланос
• Лос Рокуес
• Ориноцо Делта
• Ла Гран Сабана

Постоји пристојан избор хотела са 5 звездица у Каракасу, али су обично скупи. У другим туристичким областима Венецуеле, посадас (куће за госте или преноћишта са доручком) су генерално најбољи избор, сваки са својим јединственим стилом и обично пружа доручак или вечеру по жељи. Цена и квалитет посадас могу значајно да варирају. Омладински домови су дефицитарни.

Имајте на уму да многи хотелски кревети (обично до средњег нивоа) нису ништа друго до душеци на бетонским плочама које опонашају опруге. Можда вам нису најудобније, у зависности од ваших навика спавања. Нешто о чему треба размишљати док тражите хотел за боравак.

Арепас, које су дебеле кукурузне тортиље подељене и пуњене разним састојцима, су класични венецуелански оброк. Најпознатије варијанте су „реина пепиада“ (сјецкана пилећа салата са авокадом) и „домино“ (пуњене црним пасуљем и исецканим белим сиром). Халакас (домаћи тамале Венецуеле, са свињетином, маслинама, сувим грожђем уваљаним у кукурузно брашно и умотаним у листове платана да се кува на пари) је традиционална божићна храна. Цацхапас (кукурузне палачинке често прекривене сланим сиром познатим као „телита” или „куесо де мано”), емпанадас (слана пецива) и свеприсутни „перрос цалиентес” (хот-догови) су популарна улична храна. Споро ручавање укључује одличне рибље вечере и супу од шкампа познату као „цазуела де марисцос“.

Типичан венецуелански оброк је пабелон, који се састоји од пиринча, црног пасуља и говедине са прженим кришкама платана са стране. Горе наведени оброци су познати као „цомида цриолла“ или креолска кухиња.

Венецуела је главни произвођач висококвалитетних зрна какаоа, а венецуеланска чоколада може бити укусна. Бренд Ел Реи је познат по свом високом квалитету.

Венецуеланска пива могу изгледати лагана и воденаста за одређене укусе, посебно за оне који воле јача и сложенија пива. Полар је најпопуларнији бренд пива, а долази у нискокалоричној форми (Полар Лигхт), лаганој верзији (Полар Ице) и премиум верзији (Солера). Остала пива доступна широм нације укључују Зулиа и Регионал. Виски је изузетно популаран међу Венезеулцима, посебно у посебним приликама. Венецуелански рум је обично црн и високог квалитета. Међу најбољима је бренд Санта Терезе „1796”. То је рум из Солере. Памперо “цабаллито френадо” и Цацикуе су још два позната бренда рума.

Венецуеланци су велики људи који пију и често ће пробати кутију пива пре доручка у празничне дане, да би после ноћи попили флашу рума или вискија.

„Чича Андина“, популарно безалкохолно пиће припремљено од пиринчаног или кукурузног брашна, популарно је безалкохолно пиће.

Малта, понекад позната као Малтин, је безалкохолно газирано пиће од слада које се продаје заједно са конвенционалним безалкохолним пићима. Такође га производи Полар бизнис.

Венецуеланска кафа је укусна, али будите сигурни да тражите праву кафу (машински направљену, 'де ла макуина'), у супротном вам могу дати 'негрито' или 'гуаиоио', што може да варира од слабе филтер кафе до мириса на кафу смеђа вода.

Валута Венецуеле је Боливар Фуерте (БсФ), који је заменио претходни боливар 1. јануара 2008. по курсу 1:1 БсФ према старим 1000 Бс.

Боливари се не могу лако конвертовати у земљи или ван земље због строгих валутних ограничења на снази од 2003. Званични курс је сада 10 БсФ по америчком долару (обезбеђују банке и неколико мењачница), али паралелно тржиште цвета који тргује по вишим стопама. Ове незваничне стопе варирају као одговор на општу потражњу за валутом, инфлацију и политичке немире. На „паралелном тржишту“ постоје три курса: туристички, црно тржиште (мало виши, али опасно и непријатно) и посредништво у обвезницама (високи износи у државним обвезницама, када су у продаји). Највиша, која се појављује као референца на одређеним интернет страницама, је стопа државних обвезница у доларима, која је недоступна осим ако не купите хиљаде долара државних обвезница преко венецуеланске брокерске компаније. То је оно што одређује црно тржиште и туристичке стопе. Црно тржиште треба избегавати осим ако нисте сигурни у поштење појединаца који мењају ваш новац. Они могу бити преваранти, криминалци или чак полицајци који се маскирају у трговце. Туристичка стопа, коју обично дају појединци вишег нивоа у сектору туризма, је најсигурнија паралелна размена (менаџери хотела, власници посада, итд.). Цене варирају широм Венецуеле и из недеље у недељу. Туристичка стопа се ретко мења током времена. Једном када се промените, нећете моћи да вратите у евре или доларе осим ако туристички оператер који вам је то заменио није довољно љубазан да то прихвати.

У јануару 2013. туристичка стопа је била приближно 16 БсФ за долар и 20 БсФ за евро. На дан 27. јануара 2014. курс СИЦАД-а, који је утврђен 24. децембра 2013. године, износио је 11,29 БсФ. по америчком долару; до 25. марта 2014, нови курс познат као СИЦАД 2, порастао је на тада огромних 54,8 БсФ. за амерички долар. До краја 2016. године, са званичним курсом који је остао на 10 БсФ за амерички долар, валута се неформално трговала на 4000 БсФ за долар и брзо је опадала, губећи више од половине своје вредности у једном месецу. Храна и основни производи су у ограниченим количинама у продавницама, а многи неопходни лекови постају недоступни.

Тренутне паралелне тржишне стопе су доступне овде. (Изгледа да је забрањено у Венецуели; користите прокси сервер или само потражите „долар паралело“). Венецуеланска валута се такође продаје на еБаи-у изван Венецуеле по различитим ценама између паралелног курса на црном тржишту и званичног курса владе, и промовише се као колекционарски предмет, а не као путни новац. Куповина пре одласка ће вам дати нешто новца за потрошњу док не пронађете особу од поверења која ће претворити новац у Венецуели. Јаз између црног тржишта и званичних владиних курсева валута је огроман.

Виса и МастерЦард су опште прихваћене, док се Америцан Екпресс и Динерс Цлуб често прихватају у врхунским ресторанима, хотелима и тржним центрима. Пре обраде куповине кредитном картицом, трговци увек захтевају идентификацију (пасош ће бити довољан). Банкомати се могу наћи широм земље. Дају само боливаре по званичном курсу од 4.3. Маестро дебитне картице су најшире прихваћене, али Виса дебитне картице се често одбијају јер су „превара“ за продавце (појављују се као „дебитни“ за купца и „кредитни“ за продавца), а неки банкомати такође захтевају последње две цифре венецуеланских личних бројева као додатна безбедносна мера предострожности, што ствара проблеме странцима који немају матични број везан за њихов банковни рачун.

Пошто многи трговци, посебно таксисти, ретко имају ситниш, боље је носити мале ситнице него велике новчанице. Давање напојнице таксистима је необично и може изгледати чудно. Будите опрезни са таксистима, јер скоро сви хватају посетиоце, посебно на путу од аеродрома до Каракаса. Користите само званичне аеродромске таксије (црни Форд Екплорер са аутоматом на аеродрому). Купите карту тамо, прво проверите цену на основу одредишта приказаног на шалтеру, уместо да одмах питате благајника или таксисте. Такође можете организовати преузимање са аеродрома, али ће то бити скупље (углавном луксузни хотели). Можете да користите „Телетаки“ у Каракасу за безбедну такси услугу, коју можете заказати телефоном (0212-9534040). Пре наручивања услуге позовите и распитајте се о цени.

Напојнице су обично ниске у ресторанима. Ако је укључена накнада за услугу од 10%, може се оставити нека додатна ситна ситница поврх износа, или ако није укључена, уобичајена је напојница од 10%.

Лежаљке и рукотворине од тамног дрвета, као и блиставо осликане статуете крупних дама, могу се наћи широм Венецуеле. Неки региони, као што је држава Фалкон, имају дугу историју производње висококвалитетне глазиране керамике.

• 1. јануара: Нова година
• 14. јануар: Празник Божанствених пастира
• 12. фебруар: Дан младости
• 20. фебруар: Дан федерације
• 21. март: годишњица укидања ропства
• 19. април: Дан покрета независности
• 5. јул: Дан независности
• 24. јул: Рођен Симон Боливар
• 8. септембар: Рођење Богородице и празници Богородице дел Вале и Госпе од Коромота
• 12. октобар: Дан староседелачког отпора
• 8. децембар: Дан безгрешног зачећа и верности
• 25. децембра: Божић

Већина Венецуеланаца није забринута за расне проблеме јер се белци или креоли мешају са староседеоцима и афро-Венецуеланцима у свакодневном животу (образовање, живот, политика, брак). Као резултат тога, термин „црнац“ се може користити независно од тога ко га изговара или ко се на овај начин помиње. Изрази као што су „негрито“ или „ми негро“ често се користе као изрази наклоности. Можда ћете чути да неко зове даму „црња“, без обзира на њену боју. Уопштено говорећи, Афро-Венецуеланци не сматрају да је то увредљиво јер су речи само варијанте шпанског израза за „црно“. Слично томе, немојте се узнемирити ако вас неко назове „флацо“ (танак) или „гордо“ (дебео), пошто се оба израза користе прилично опуштено и често као љубазан поздрав.

Већина Венецуеланаца не види разлике између Британаца, Американаца или Европљана. Као резултат тога, чак и ако сте Рус, можете очекивати да ћете бити названи „гринго“. Не дозволите да вас ово узнемирава као говорника који не говори шпански.

Венецуеланци, попут Колумбијаца, Никарагваца и Панамаца, имају смешну методу да покажу на ствари тако што надуве усне и подигну браду, тако да не очекујте да ће вам људи дувати пољупце када питате за правац.

Још једна важна ствар коју треба запамтити јесте да је венецуеланско друштво дубоко подељено између „чависта“ (оних који подржавају председника Чавеза) и „античависта“ (оних који му се противе), па се саветује да се не разговара о њему и/или његовој политици осим ако нисте сигурни на којој су страни ваши венецуелански пријатељи.

Венецуеланска култура је лонац за топљење који се састоји углавном од три различите породице: аутохтоне, афричке и шпанске. Прве две цивилизације су даље подељене на основу племена. Акултурација и асимилација, карактеристична за културни синкретизам, резултирала је данашњом венецуеланском културом, која је по много чему слична остатку Латинске Америке, упркос значајним варијацијама због природног окружења.

Аутохтони утицај је ограничен на неколико лексичких и гастрономских термина, као и на бројна имена места. Афрички утицај се такође може видети у музичким инструментима као што је бубањ. Шпански утицај је био снажан (захваљујући процесу колонизације и друштвено-економском систему који је успоставио) и долазио је углавном из области Андалузије и Екстремадуре, које су биле порекло већине имиграната на Карибима током колонијалног периода. Зграде, музика, католичка вера и језик су примери овога.

Борбе бикова и неки аспекти кухиње су под великим утицајем шпанске културе. У деветнаестом веку, Венецуела је додатно побољшана разним токовима индијског и европског наслеђа, посебно из Француске. У најновијој фази, уље америчког порекла и симптоми нове шпанске, италијанске и португалске имиграције додали су ионако разнолик културни мозаик у кључним градовима и областима. На пример, утицај укуса бејзбола, брзе хране у америчком стилу и савремених архитектонских пројеката може се пратити до Сједињених Држава.

Религијске теме су у почетку доминирале венецуеланском уметношћу. Уметници су ипак почели да наглашавају историјске и херојске приказе борбе земље за слободу крајем деветнаестог века. Мартн Товар и Товар је био покретачка снага овог потеза. У двадесетом веку, модернизам је преузео контролу. Артуро Мишелена, Кристобал Рохас, Армандо Реверон и Мануел Кабре су познати венецуелански уметници, као и кинетички уметници Џес Сото, Гего и Карлос Круз-Дез, као и модерни уметници Марисол и Јуцеф Мерхи.

Венецуеланске аутохтоне музичке традиције представљају ансамбли Ун Соло Пуебло и Серената Гуаианеса. Куатро је национални музички инструмент. Алма Лланера (Педро Елас Гутиеррез и Рафаел Болвар Цоронадо), Флорентино и ел диабло (аутор Алберто Арвело Тореалба), Цонциерто ен ла лланура (од Хуана Висентеа Тореалбе) и Цабалло Виејо (од Симон Даз) су примери типичних музичких стилова и делови који су се појавили у региону Ланос и око њега.

Зулијанска гаита је још један познати стил који се обично изводи око Божића. Јоропо је национални плес. Венецуела је дуго била културни мелтинг пот, што показује богатство и разноликост њених музичких жанрова и плесова, који укључују калипсо, бамбуко, фула, цантос де пиладо де маз, цантос де лавандерас, себуцан и маремаре. Тереза ​​Карео је била светски позната клавирска виртуоза деветнаестог века. Класична музика је доживела неколико изузетних наступа последњих година. Омладински оркестар Симона Болвара, предвођен Густавом Дудамелом и Хозеом Антониом Абреуом, одржао је низ изванредних наступа у разним европским музичким просторима, посебно на матурским вечерима у Лондону 2007, и освојио је многе награде. Оркестар представља врхунац Ел Система, јавно финансиране иницијативе за музичко образовање волонтерског сектора која се сада реплицира у другим земљама.

Почетком двадесет првог века, покрет познат као „Мовида Ацстица Урбана“ укључивао је уметнике који су покушавали да очувају одређене националне традиције пишући сопствене песме, али користећи старе инструменте. Тамбор Урбано, Лос Синвергуензас, Ц4Трио и Орозцо Јам су примери група у овој традицији.

Фестивали „црних народних светаца“ Сан Хуан и Сан Бенито су најближе повезани са афро-венецуеланском музичком традицијом. Специфичне песме су повезане са различитим фазама славља и процесије, када свеци започињу свој годишњи пасео – шетњу – кроз село да играју са својим народом.

Венецуеланска кухиња, једна од најразноврснијих у овој области, одражава климатске разлике земље и коегзистирајуће етничке припадности. Међу њима су халака, пабејон криоло, арепас, писка андина, таркар де чиво, јалеа де манго и пржене камигуане.

Венецуела је позната по свом илузивном успеху у светским расплетима лепоте, коју води познати креатор краљице лепоте Осмел Соуса, који је до данас освојио 22 шампионата. Штавише, Мис Венецуела је дуго очекивани догађај широм земље, као иу другим конкурентским земљама где се венецуеланска такмичења лепоте често сматрају главним стандардом избора.

Венецуела је укупно освојила следеће титуле:

Венецуела је земља са највише међународних круна, према веб страници Глобал Беаутиес. Такође има Гинисов светски рекорд, пошто је Дајана Мендоза, Мис Универзума 2008. из Венецуеле, крунисала Стефанију Фернандес, такође из Венецуеле, као Мис Универзума 2009., што је први пут у 50-годишњој историји такмичења да је једна нација освојила титулу у две узастопне године.

Карлос Рал Виљануева је био најзначајнији модерни архитекта Венецуеле; изградио је Централни универзитет Венецуеле (место светске баштине) и његову Аула Магну. Цапитолио, позориште Баралт, културни комплекс Тереса Царрео и мост генерала Рафаела Урданета су друга архитектонска достигнућа вредна пажње.

Венецуела није без свог удела у сиромаштву и криминалу. Венецуела има једну од највећих стопа убистава на свету. Џепари и пљачкаши могу бити присутни у прометним градовима, па будите на опрезу. Већина подручја великих градова није безбедна за шетњу ноћу. Држите се места са пуно људи. Ноћу увек идите колима. Рубови многих градова су осиромашени и оптерећени криминалом, што их чини неприкладним за посетиоце. Када сте у недоумици, питајте локално становништво или таксисте да ли је локација безбедна. Генерално, ако се чини да је особа (вероватно богат) туриста, одређене делове града треба избегавати. Није добра идеја носити скупи накит или сатове. Будите опрезни када фотографишете и отварате мапе у гомили. Чак и ако нисте сигурни куда сте кренули, понашајте се као да јесте.

Увек идите легалним таксијем (жуте таблице). Таксији са белим таблицама нису дозвољени и могу бити опасни.

Штавише, треба бити опрезан према бескрупулозним властима (полицији и Националној гарди). Неке власти могу тражити мито или изнуђивати туристе на различите начине. Увек пазите на своје ствари. Упркос свим овим упозорењима, путовање у Венецуелу је генерално прилично безбедно ако се користи здрав разум и избегава да изгледа превише богат. Жене са великим торбама треба да избегавају да шетају саме. Осим ако не знате куда идете, туристи би требало да избегавају да ходају на велике удаљености у градовима и градовима. Кад год је то могуће, организујте превоз аутомобила. Посетиоци би требало да избегавају да шетају у сиромашним регионима или барачким заједницама осим у пратњи доброг водича. Ако прођу кроз одређене локације, већа је вероватноћа да ће бити силоване или сексуално нападнуте.

Изнад свега, током посете Венецуели, неопходно је имати здрав разум. Ако предузмете неопходне мере, не би требало да имате проблема. Не буљи у никога на погрешан начин и не чини се да си превише богат.

Ако сте опљачкани, немојте се опирати и избегавајте контакт очима; већина пљачкаша у Венецуели носи ватрено оружје и пуцаће на најмању провокацију; буди миран и дај пљачкашу шта год жели; неуспех у томе је често фаталан; такође, пријављивање пљачке полицији ретко је вредно труда; најбоље је заборавити јер пљачкаша има у изобиљу.

Упркос свим безбедносним забринутостима, већину њих можете побећи тако што ћете остати у туристичким жариштима или истражити мање туристичка места са неким ко живи у земљи.

Венецуела такође има интригантну политику канабиса. Можете имати до 20 гр, али имајте на уму да ће вас све више довести у затвор на дужи временски период. Упркос чињеници да је ова уредба прилично дозвољена по америчким или британским стандардима, требало би да чувате сву употребу канабиса у тајности, само да бисте избегли нежељену пажњу.

Избегавајте ноћну вожњу возила на велике удаљености јер многи путеви нису безбедни. Ако имате проблем, Венецуеланци су генерално жељни да вам помогну. Међутим, мало је вероватно да ће стати уместо вас у мраку јер би ризиковали да буду нападнути без разлога.

Отмице и прекогранично насиље су чешћи дуж венецуеланско-колумбијске границе. Као резултат тога, неколико земаља изричито саветује да не путују близу границе.

Можда ћете имати дијареју када се прилагођавате венецуеланским оброцима и пићима. Требало би да конзумирате флаширану воду, а не воду из славине, иако су ледена пића и салате обично у реду (у зависности од квалитета водоснабдевања у вашој земљи). Треба избегавати оброке којима је истекао рок трајања и сиреве који су стари неколико дана. Улични продавци који продају храну дуж путева су уобичајени и не морају нужно да добро разумеју санитарне процедуре руковања храном. Када одлучујете шта ћете јести на улици, користите здрав разум. Имајте на уму да се због локалне средине свежа храна и мајонез могу брзо покварити.

Опасности по здравље укључују опекотине од сунца и тропске болести, као и свуда у тропима.