Венецуела је једна од најурбанизованијих нација у Латинској Америци, са огромном већином Венецуеланаца који живи у северним градовима, посебно у Каракасу, главном граду и највећој метрополи. У северној Венецуели, око 93 одсто становништва живи у градовима, а 73 одсто живи мање од 100 километара (62 миље) од океана. Према истраживању које су спровели социолози са Централног универзитета Венецуеле, око 1.5 милиона Венецуеланаца, или отприлике 4 до 6% становништва земље, побегло је из Венецуеле након Боливарске револуције. Упркос чињеници да је скоро половина географског подручја Венецуеле јужно од Оринока, само 5% Венецуеланаца живи тамо. Сијудад Гвајана, шеста најнасељенија конурбација, највећи је и најзначајнији град јужно од Оринока. Баркисимето, Валенсија, Маракај, Маракаибо, Мерида, Сан Кристобал и Барселона-Пуерто ла Круз су други важни градови.
Етничке групе
Венецуеланци воде порекло од разноликог скупа предака. За већину становништва се каже да је местизо или мешовито етничко порекло. Ипак, реч местизо је уклоњена из одговора на попису становништва 2011. године, када је од Венецуеланаца затражено да се дефинишу на основу своје традиције и наслеђа. Већина је идентификована као местизо или белац, са 51.6 одсто и 43.6 одсто, респективно, који тврде да су местизои или белци. [1] Скоро половина становништва идентификована као морено, реч која се користи широм Иберо-Америке која значи „тамнопут” или „смеђо пути”, за разлику од светлије пути (овај термин означава боју или тон коже, а не црте лица или порекло).
Етничке мањине у Венецуели углавном потичу од афричких или аутохтоних народа; 2.8 одсто је класификовано као „црне“, 0.7 одсто као афродесцендиенте (афропотомци), 2.6 одсто као аутохтони народи, а 1.2 одсто као „остале расе“.
Вају је чинио 58% староседелаца, Варао 7%, Карија 4%, Пемон 4%, Пиароа 3%, Јиви 3%, Ау чини 3%, Куманагото 3% , Иукпа је чинио 2%, Цхаима је чинио 2%, а Ианомами је чинио 1%.
Према генетском истраживању аутозомне ДНК које је спровео Универзитет у Бразилији (УНБ) 2008. године, састав становништва Венецуеле је 60.60 одсто Европљанин, 23 одсто аутохтоно и 16.30 одсто афричко становништво.
Током колонијалне ере и све до после Другог светског рата, многи европски имигранти у Венецуелу дошли су са Канарских острва, која су имала велики културни утицај на венецуеланску храну и традицију. Венецуела је названа "осмо острво Канарских острва" као резултат ових ефеката. Са почетком вађења нафте почетком двадесетог века, америчке корпорације су почеле да успостављају операције у Венецуели, доводећи са собом људе из САД. Касније, и током и након рата, пристизали су додатни таласи имиграната из разних области Европе, Блиског истока и Кине, од којих су многи били подстакнути владиним програмима за усељавање и либералним законима о имиграцији. Венецуела је, као и остатак Латинске Америке, дочекала милионе европских имиграната током двадесетог века. То је било посебно евидентно након Другог светског рата, као резултат ратом разорене Европе. Венецуела је привукла милионе имиграната из Еквадора, Колумбије и Доминиканске Републике током 1970-их, када је земља уживала у процвату извоза нафте. Неки Венецуеланци су се противили европској имиграцији јер су веровали да ће то смањити плате. Венецуеланска влада је, с друге стране, агресивно регрутовала имигранте из источне Европе како би се позабавила недостатком инжењера. Још милиони Колумбијаца, као и оних са Блиског истока и Хаитија, наставиће да мигрирају у Венецуелу до почетка двадесет првог века.
Према Светској анкети о избеглицама 2008, коју је објавио амерички Комитет за избеглице и имигранте, Венецуела је 252,200. године удомила 2007 колумбијских избеглица и тражилаца азила, са 10,600 додатних тражилаца азила који су ушли у Венецуелу. Верује се да у земљи има између 500,000 и милион илегалних имиграната.
Процењује се да аутохтоно становништво земље чини око 500 хиљада појединаца (2.8 одсто од укупног броја), подељених на 40 аутохтоних народа. Мултиетничка, мултикултурална и језичка природа земље препозната је у Уставу, који садржи поглавље посвећено правима аутохтоних народа, које је отворило простор за њихово политичко учешће на националном и општинском нивоу 1999. године. Већина аутохтони народи живе у осам држава дуж граница Венецуеле са Бразилом, Гвајаном и Колумбијом, а главна племена су Ваиуу (запад), Варао (исток), Ианомами (југ) и Пемон (југоисток).
Религија
Према истраживању из 2011. (ГИС КСКСИ), 88 процената становништва су хришћани, при чему су већина римокатолици (71 проценат), а преосталих 17 процената протестанти, углавном евангелисти (у Латинској Америци протестанти се обично називају Евангеликос). Венецуеланци без вероисповести чине 8% становништва (атеисти чине 2%, док агностици или равнодушни чине 6%), док друге вероисповести чине скоро 3% становништва (1 проценат њих је сантерија).
Постоје мале, али моћне муслиманске, будистичке и јеврејске популације у овој области. Више од 100,000 муслимана живи у држави Нуева Еспарта, Пунто Фијо и региону Каракаса, а већина је либанског и сиријског порекла. Више од 52,000 Венецуеланаца прати будизам. Будистичку популацију углавном чине Кинези, Јапанци и Корејци. Будистички центри се могу наћи у Каракасу, Маракају, Мериди, Пуерто Ордазу, Сан Фелипеу и Валенсији. Јеврејска популација у Венецуели чини око 13,000 људи и углавном се налази у Каракасу.