Butan

Butan zauzima uski koridor koji se prostire između istočnih Himalaja. Zatvoren između tibetanske visoravni na severu i indijskih ravnica na jugu, ovo carstvo visokih vrhova i dubokih dolina dugo je čuvalo način života koji je i strog i bogato slojevit. Sa površinom od 38.394 km² i populacijom od nešto više od 727.000, Butan je među najmanje naseljenim i najplaninskijim nacijama na svetu. Pa ipak, njegova izolacija je omogućila da se vekovi verskog i kulturnog usavršavanja ukorene i održe. Tek u poslednjim decenijama zemlja se postepeno otvorila spoljnim uticajima - dok se i dalje trudi da očuva ritmove i vrednosti koje obeležavaju njen identitet.

Butan, bez izlaza na more i udaljen, vertikalna topografija kreće se od suptropskih nizija na jedva 200 m nadmorske visine do zaleđenih vrhova koji prelaze 7.000 m. Skoro cela zemlja - 98,8 procenata - je pokrivena planinama. Na severu, luk alpskih livada i žbunja penje se ka vrhovima kao što je Gangkar Puensum (7.570 m), najviša neosvojena planina na zemlji. Tamo, nepovoljni vetrovi oblikuju izdržljive pašnjake gde nomadski stočari teraju stada ovaca i jakova. Ispod, potoci hladne vode spuštaju se kroz četinarske i širokolisne šume u centralni kičmu srednje visoravni. Ova područja čine sliv za reke - Mo Ču, Drangme Ču, Torsa, Sankoš, Raidak i Manas - koje sve usecaju duboke klisure pre nego što se uliju u indijske ravnice.

Dalje na jugu leže Crne planine, čiji grebeni na 1.500–4.900 m štite mešovite subalpske i širokolisne šume. Ove šume obezbeđuju veliki deo drvne građe i goriva za Butan; one takođe pružaju utočište divljim životinjama koje se kreću od zlatnog langura do endemskog himalajskog takina. U niskim podnožjima – planinskom vencu Sivalik i ravnici Duars – tropska vlažnost podstiče guste džungle i savane. Iako se samo uski pojas proteže u Butan, ova zona je od vitalnog značaja za poljoprivredu na pirinčanim poljima, voćnjacima citrusa i poljima malih farmi. Klima nacije se menja sa nadmorskom visinom: leta zahvaćena monsunima na zapadu; vruće, vlažne ravnice na jugu; umerene centralne planine; i večni sneg na najvišem severu.

Zaštita prirode je ključna za etos Butana. Po zakonu, 60 procenata njene teritorije mora ostati pošumljeno; u praksi, više od 70 procenata je pod drvećem, a preko jedne četvrtine nalazi se u zaštićenim područjima. Šest nacionalnih parkova i rezervata – među njima rezervati za divlje životinje DŽigme Dordži, Rojal Manas i Bumdeling – prostiru se na više od trećine kopna. Iako povlačenje glečera povezano sa klimatskim promenama sada ugrožava rečne tokove i staništa na velikim nadmorskim visinama, rezervat biokapaciteta Butana ostaje jedan od najvećih na svetu, što ističe retku ravnotežu između potrošnje i prirodne regeneracije.

LJudsko prisustvo u Butanu verovatno datira iz postglacijalnih migracija, ali pisani zapisi počinju dolaskom budizma u sedmom veku. Tibetanski kralj Songtsan Gampo (vladao 627–649) naručio je izgradnju prve hramove — Kjiču Lakang blizu Para i DŽambaj Lakang u Bumtangu — nakon što je prihvatio budizam. Godine 746. nove ere, indijski mudrac Padmasambava („Guru Rinpoče“) posetio je centralne doline, osnivajući manastire koji su učvrstili tradiciju Vadžrajane.

Međutim, političko jedinstvo je uspostavljeno tek početkom 17. veka pod Ngavang Namgjalom (1594–1651). Kao lama prognan iz Tibeta, on je nametnuo dvostruki sistem upravljanja – kombinujući civilnu administraciju sa monaškim nadzorom – i kodifikovao pravni kodeks Ca Jiga. Tvrđave – dzongovi – uzdizale su se u dolinama, služeći i kao garnizoni i kao sedišta teokratske vlasti. Namgjal je odbio višestruke tibetanske upade i pokorio konkurentske verske škole. Uzevši titulu Žabdrung Rinpoče, postao je duhovni osnivač Butana. Pod njegovim naslednicima, kraljevstvo je proširilo uticaj na severoistočnu Indiju, Sikim i Nepal, iako su ti dobici postepeno gubili u narednim vekovima.

Butan nikada nije podlegao kolonijalnoj vlasti, ali je do sredine 19. veka bio uvučen u sukob sa Britanskom Indijom oko regiona Duars. Nakon Duarskog rata (1864–65), Butan je ustupio taj plodni pojas u zamenu za godišnju subvenciju. Godine 1907, usred rastućeg britanskog uticaja, lokalni vladari su izabrali Ugjena Vangčuka za prvog naslednog monarha, čime je osnovana dinastija Vangčuk. Punakhski sporazum iz 1910. godine obavezao je Butan da prihvati britansko vođstvo u spoljnim poslovima u zamenu za unutrašnju autonomiju. Nakon sticanja nezavisnosti Indije 1947. godine, slični uslovi su obnovljeni u Sporazumu o prijateljstvu iz 1949. godine, potvrđujući međusobno priznavanje suvereniteta.

Tokom celog 20. veka, Butan je ostao oprezan u spoljnim odnosima. Pridružio se Ujedinjenim nacijama tek 1971. godine i sada održava veze sa oko pedeset šest zemalja, uz očuvanje odbrambene saradnje sa Indijom. Stalna vojska čuva njegove planinske granice; spoljna politika se sprovodi u tesnoj koordinaciji sa NJu Delhijem.

Godine 2008, kralj DŽigme Singje Vangčuk se dobrovoljno odrekao mnogih kraljevskih ovlašćenja prema novom ustavu. Prelazak Butana na parlamentarnu demokratsku ustavnu monarhiju doneo je izabranu Narodnu skupštinu i Nacionalni savet, uravnotežene moralnim i verskim autoritetom monarha. Izvršnu vlast predvodi premijer; DŽe Kenpo, poglavar državnog budističkog reda Vadžrajana, nadgleda duhovne poslove. Uprkos promenama, ugled krune opstaje: Peti kralj, DŽigme Kesar Namgjel Vangčuk, školovan u inostranstvu i krunisan 2008. godine, ostaje duboko poštovan.

Butanska ekonomija je skromna, ali dinamična. U 2020. godini, prihod po glavi stanovnika iznosio je oko 2.500 američkih dolara, podstaknut izvozom hidroenergije, turističkim taksama, poljoprivredom i šumarstvom. Strmi teren komplikuje puteve i onemogućava železnički saobraćaj, ali Lateralni put – koji povezuje Phuentšoling na indijskoj granici sa istočnim gradovima poput Trašiganga – služi kao glavna arterija. Aerodrom Paro, do kojeg se dolazi uskom dolinom, jedina je međunarodna vazdušna veza; domaći letovi povezuju nekoliko pista na velikim nadmorskim visinama.

Hidroelektrane koriste brze reke, a projekti poput stanice Tala (puštene u rad 2006. godine) udvostručili su stope rasta na preko 20 procenata u toj godini. Višak energije se prodaje Indiji, generišući ključne prihode. Međutim, oslanjanje na jedan resurs takođe predstavlja rizike, od topljenja glečera do sezonske varijabilnosti vode. Vlada je nastojala da diverzifikuje: male industrije u cementu, čeliku i prerađenoj hrani; rukotvorine, tkanje; i, u skorije vreme, zelene tehnologije i digitalni startapovi inkubirani u Tehnološkom parku u Timphuu.

Turizam ostaje pažljivo upravljana niša. Izuzev državljana Indije, Bangladeša i Maldiva — koji slobodno ulaze — svi ostali posetioci plaćaju „naknadu za održivi razvoj“ (oko 100 američkih dolara dnevno) koja pokriva smeštaj, obroke i tranzit sa licenciranim vodičima. U 2014. godini, oko 133.000 stranaca usudilo se da poseti kraljevstvo, privučeni njegovim netaknutim ekosistemima, vekovnim manastirima i oskudnom vrevom modernog života. Pa ipak, visoke naknade i naporna kopnena putovanja drže brojke skromnim.

Butanska valuta, ngultrum (simbol Nu, ISO BTN), vezana je za nominalni kurs indijske rupije, koja slobodno cirkuliše u malim apoenima unutar Butana. Pet komercijalnih banaka – predvođenih Bankom Butana i Nacionalnom bankom Butana – podržavaju rastući finansijski sektor koji uključuje osiguravajuće i penzione fondove. Godine 2008, sporazum o slobodnoj trgovini sa Indijom počeo je da dozvoljava butanskoj robi da tranzitira preko indijske teritorije bez carina, iako teška geografija i dalje ograničava izvoz izvan hidroenergije.

Samodovoljnost u hrani je i dalje nedostižna. Polovina radne snage uzgaja pirinač, heljdu, mlečne proizvode i povrće, uglavnom za život. Putevi su podložni klizištima i prašini; projekti proširenja imaju za cilj poboljšanje bezbednosti i pristupačnosti, posebno na udaljenom istoku, gde padine sklone klizištima i loša površina odvraćaju turiste i usporavaju ekonomsku integraciju.

Stanovništvo Butana 2021. godine – oko 777.000 sa srednjom starošću od 24,8 godina – podeljeno je među nekoliko etničkih grupa. Ngalopi (zapadni Butanci) i Šarčopi (istočni Butanci) čine tradicionalnu većinu, pristalice ogranka tibetanskog budizma Drukpa Kagju i NJingmapa, respektivno. Lhotšampa koji govore nepalski na jugu nekada je činila do 40 procenata stanovništva; državna politika „Jedna nacija, jedan narod“ 1980-ih godina potisnula je nepalski jezik i običajno odevanje, što je rezultiralo masovnom denacionalizacijom i proterivanjem preko 100.000 stanovnika u izbegličke kampove u Nepalu. Mnogi su preseljeni u inostranstvo u narednim decenijama.

Dzongka, član tibetanske jezičke porodice, služi kao nacionalni jezik i sredstvo nastave – zajedno sa engleskim – u školama. Pa ipak, oko dvadesetak tibeto-burmanskih jezika opstaje u ruralnim dolinama, neki bez formalnih gramatičkih studija. Stopa pismenosti kreće se oko dve trećine odraslog stanovništva; urbanizacija je povećala međukulturne brakove, ublažavajući istorijske podele.

Vadžrajana budizam je temelj javnog života. Manastiri su domaćini šarenih plesova pod maskama („cečus“), a molitvene zastave, mani kamenje i čorteni ispunjavaju ivice puta. Verskim objektima se mora pristupiti s poštovanjem - okrenuti se ili proći pored njih u smeru kazaljke na satu - a cipele i pokrivala za glavu se moraju skinuti pre ulaska u hramove. Prozelitizam je zabranjen zakonom, dok je sloboda veroispovesti zaštićena Ustavom. Hindusi, uglavnom na jugu, čine manje od 12 procenata vernika.

Pravila oblačenja odražavaju hijerarhiju i običaje. Muškarci nose gho, ogrtač do kolena pričvršćen pojasom „kera“; žene nose kiru, haljinu do članaka pričvršćenu brošima „koma“, sa bluzom „vondžu“ i jaknom „toego“. Svilena marama — kabnej za muškarce, raču za žene — označava čin; crvena marama (Bura Maap) je među najvišim civilnim počastima. Državni službenici moraju da nose nacionalnu odeću na poslu; mnogi građani i dalje biraju ovu odeću za svečane prilike.

Arhitektura spaja funkcionalnost sa estetskim ograničenjima. Dzonzi, izgrađeni od nabijene zemlje, kamena i razrađenih drvenih obloga - bez eksera - dominiraju lokalnim dolinama. Crkve i konzolne kuće prate lokalne stilove; čak i u inostranstvu, institucije poput Univerziteta Teksasa u El Pasu usvojile su butanske motive.

Možda najjedinstveniji doprinos Butana svetskom diskursu je njegova filozofija bruto nacionalne sreće (BNS). Osmislio je 1974. godine kralj DŽigme Singje Vangčuk, BNS teži četirima stubovima: održivom ekonomskom rastu, očuvanju životne sredine, promociji kulture i dobrom upravljanju. Formalni indikatori BNS-a definisani su 1998. godine; 2011. godine, Ujedinjene nacije su usvojile rezoluciju koju je kosponzorisalo 68 zemalja, zalažući se za „holistički pristup razvoju“. Butan je domaćin međunarodnih foruma o blagostanju i ostaje zagovornik balansiranja materijalnog napretka sa psihološkim i duhovnim blagostanjem. Ipak, kritičari primećuju da je merenje još uvek u povoju i da razlike između ruralnog siromaštva i urbanih težnji i dalje postoje.

Uprkos svojoj maloj veličini, Butan učestvuje u regionalnim i globalnim telima. Pomogao je u osnivanju Južnoazijskog udruženja za regionalnu saradnju (SAARC), pridruživši se i Pokretu nesvrstanih, BIMSTEC-u, Forumu za klimatski osetljive zemlje, UNESCO-u i Svetskoj banci. Godine 2016, nadmašio je SAARC po lakoći poslovanja, ekonomskim slobodama i odsustvu korupcije; do 2020. godine, zauzeo je treće mesto u Južnoj Aziji na indeksu ljudskog razvoja i 21. mesto u svetu na globalnom indeksu mira.

Odnosi sa Kinom ostaju delikatni. Ne postoje formalne diplomatske veze, a granični sporovi i dalje postoje. Tenzije oko prelaska tibetanskih izbeglica i demarkacije granice i dalje utiču na spoljnu politiku Butana, koji ipak teži proširenju veza izvan tradicionalnog partnerstva sa Indijom.

Butan se nalazi na raskrsnici. Povlačenje himalajskih glečera ugrožava bezbednost vode i prinose hidroelektrana; sve veća učestalost klizišta ugrožava puteve i život u selu. Verovatan uticaj turizma – kako u pogledu prihoda, tako i kulturnih promena – postavlja pitanja autentičnosti naspram razvoja. Gradske migracije testiraju društvene veze i opterećuju infrastrukturu u Timfuu, gde sada živi oko 15 procenata stanovništva. U međuvremenu, izbegličko nasleđe Lhotšampe ostaje pitanje ljudskih prava i dijaspore, čak i dok se odnosi sa Nepalom postepeno normalizuju.

Ipak, namerni tempo promena u Butanu, njegove ustavne zaštite i posvećenost očuvanju životne sredine i kulture ukazuju na model koji se razlikuje od tržišno vođene globalizacije. Monarhija zadržava moralni autoritet, dok se izabrani predstavnici bave modernim upravljanjem. Bruto nacionalna sreća, iako još uvek nesavršeno ostvarena, oblikuje političke odluke na način na koji to malo koja nacija može da ponudi.

U svodnoj tišini drevnih dolina, usred zveckanja molitvenih točkova i stalnog zujanja hidroelektrana, Butan otelotvoruje napetost između svetske nužnosti i kontemplativne uzdržanosti. Zemlja istovremeno udaljena i globalnog odjeka, ona svedoči o mogućnostima – i ograničenjima – trasiranja posebnog puta kroz eru definisanu brzinom i razmerom. Upoznati Butan znači pratiti njegove reke na mapi, da, ali i osetiti tihu budnost njegovih kedrova, čvrstinu njegovih džonga i tihu odlučnost naroda odlučnog da oblikuje modernost pod svojim uslovima. U tom balansiranju leži možda najistinita mera ovog himalajskog carstva.