Butan

Butan: Van turističke ture

Butan se često slavi zbog svojih manastira na liticama i očuvanih tradicija, ali prava duša ovog himalajskog kraljevstva živi daleko od poznatih turističkih stanica. Poslednjih godina, sve veći broj posetilaca sliva se u Paro, Timfu i Punaku – dobro poznati „zlatni trougao“ butanskog turizma – privučen kultnim mestima poput manastira Tigrovo gnezdo i ukrašenih tvrđava džong. Pa ipak, pored ovih prepunih znamenitosti, čeka ih nekonvencionalni Butan: skrivene doline, brdski zaselci i duhovna svetilišta netaknuta masovnim turizmom. Ovaj vodič poziva radoznale putnike da se upuste u utabane staze i otkriju Butan koji se nalazi izvan prizora sa razglednica.

Svaki odeljak u nastavku bavi se različitim aspektima istraživanja Butana na autentičniji, participativniji način. Od udaljenih sela gde se život kreće u drevnom ritmu, do svetih festivala kojima malo ko iz drugih krajeva svedoči, pružamo detaljan putokaz za prevazilaženje standardnih itinerera. Naučićete kako jedinstvene turističke politike Butana mogu da prilagode prilagođena putovanja, koji manje poznati regioni nude najbogatija iskustva i kako da uravnotežite poznate znamenitosti sa neobičnim avanturama. Kroz ceo tekst naglašavamo kulturno poštovanje i održivo putovanje, usklađujući vaše putovanje sa butanskim idealima bruto nacionalne sreće.

Pripremite se za duge vožnje planinama, mirne staze i noćenja u tradicionalnim domaćinstvima – nagrade su velike. Prihvatanjem nekonvencionalnog pristupa, putnici stiču intimne uvide u butanski život koje konvencionalne ture često propuštaju, bilo da dele čaj od jakovog putera u kuhinji farmera ili uživaju u šumskom toplom izvoru pod zvezdama. Neka ovaj sveobuhvatni vodič bude vaš plan za putovanje koje otkriva pravu magiju Butana, daleko izvan tipične turističke ture.

Zašto konvencionalni turizam Butana propušta pravu magiju

Većina posetilaca Butana drži se nekoliko poznatih lokacija, i time rizikuju da propuste upravo ona iskustva koja čine zemlju posebnom. Zvanični podaci pokazuju da je više od 200.000 stranaca posetilo Butan poslednjih godina, ali velika većina ovih putnika je svoje vreme koncentrisala na samo nekoliko mesta – pre svega u glavnom gradu Timfuu, dolini Paro (domu Tigrovog gnezda) i regionu Punaka. Ova turistička ruta je dobro utabana s dobrim razlogom: sadrži najfotogeničnije hramove Butana i pristupačna kulturna mesta. Međutim, koncentrisanje turizma na nekoliko žarišta stvorilo je nenamerni paradoks. Butanska politika „turizma visoke vrednosti, niskog uticaja“ trebalo je da spreči masovne gužve i očuva nasleđe, ali je u praksi usmerila većinu turista u istu usku rutu. Popularni manastiri mogu biti iznenađujuće prometni u špicu dana, sa nekoliko stotina planinara na stazi Tigrovo gnezdo u tipično jesenje jutro. U tom procesu, veliki delovi zemlje ostaju retko posećeni – upravo tamo gde često leži „prava magija“ Butana.

Šta putnici propuštaju prateći standardni plan putovanja? Prvo, priliku da dožive autentičan seoski život netaknut komercijalnim turizmom. U udaljenoj seoskoj kući u dolini, veče bi se moglo provesti razgovarajući sa domaćinima oko peći na drva, učeći o njihovim svakodnevnim rutinama poljoprivrede, porodice i vere. Uporedite ovo sa hotelom u Timfuu, gde interakcije sa lokalnim stanovništvom mogu biti ograničene na turističke vodiče i konobare. Kulturno uranjanje van utabanih staza je dublje i ličnije. Putnici takođe propuštaju zapanjujuću ekološku raznolikost Butana. Dok su poznata mesta grupisana na zapadu, istok i krajnji sever zemlje nude suptropske džungle, pašnjake na velikim nadmorskim visinama i netaknute šume koje vrve retkim divljim životinjama. Plan putovanja ograničen na Paro i Timfu vidi samo delić butanskog pejzaža i biodiverziteta.

Podjednako važna su duhovna i zajednička iskustva jedinstvena za manje poznate lokalitete. Posetilac koji prati uobičajenu rutu može prisustvovati velikom festivalu u Timphuu, sedeći na prepunom stadionu. U međuvremenu, nekonvencionalni putnik može se naći kao jedini strani gost na godišnjem cečuu (verskom festivalu) u planinskom selu, dobrodošao u krug plesača i posmatrača. Razlika u atmosferi je zapanjujuća: jedno je predstava delimično održavana za turizam, a drugo je okupljanje zajednice koje se organizuje samo po sebi. Na primer, visoko u brdima centralnog Butana, izolovano selo Šingkar održava godišnji narodni festival sa plesovima jaka i arhaičnim ritualima kojima malo ko sa strane doživi. Takvi intimni događaji nude uvid u živo nasleđe Butana koje se ne može ponoviti na velikim festivalima u prestonici.

Tu je i element slučajnosti i istinskog susreta. Jedna putopisna novinarka je jednom ispričala putovanje do hrama na vrhu brda blizu Tingtibija u okrugu Džemgang – mesta daleko od svake turističke mape. Po dolasku, zatekla je mali manastir zaključan, a čuvara odsutnog. Umesto da krenu dalje, njena mala grupa je provela sat vremena razgovarajući (uz prevod vodiča) sa smežuranom ženom koja je živela pored. Skuvala je čaj i delila priče o istoriji hrama i lokalnom načinu života. Dok se čuvar pojavio i otključao svetište, posetioci su shvatili da njihovo najznačajnije iskustvo tamo nije bilo viđenje statua unutra, već ljudska veza uspostavljena spolja. Ova vrsta spontanog gostoprimstva i učenja je mnogo verovatnija da će se dogoditi u područjima koja nisu navikla na turiste. Kada je svaka stanica na putovanju unapred dogovorena i koju posećuju turističke grupe, ovi neplanirani trenuci su retki.

Ukratko, konvencionalni turizam u Butanu zadire površinu onoga što zemlja nudi. Pruža prelepe fotografije i udobnu udobnost, ali može izolovati putnike od same autentičnosti koju traže. Prava magija Butana često se otkriva u tihim trenucima daleko od najvažnijih događaja – pastir peva svojim jakovima u magli u zoru ili stariji monah koji vam pokazuje kako da upalite lampu od putera u pustinjačkom seoskom posedu na padini brda. Sledeći delovi ovog vodiča će pokazati kako, uz planiranje i otvorenost uma, posetioci mogu da idu dalje od očiglednog i otključaju ova dublja iskustva.

Dekodiranje turističkog sistema Butana

Nekonvencionalno putovanje u Butanu zahteva razumevanje jedinstvenih turističkih pravila zemlje i učenje kako da se u skladu sa njima funkcioniše. Za razliku od mnogih destinacija, Butan ne dozvoljava slobodna, nezavisna putovanja sa rancem. Svi međunarodni turisti (osim građana Indije, Bangladeša i Maldiva) moraju da dobiju vizu i plate dnevnu naknadu za održivi razvoj (SDF), a tradicionalno su bili obavezni da rezervišu organizovanu turu. Ovi propisi su deo strategije Butana za upravljanje uticajem turizma, ali ne znače da ste ograničeni na šablonski grupni plan putovanja. U stvari, uz pravi pristup, sistem se može koristiti za olakšavanje veoma personalizovanih i neobičnih putovanja.

Politika obavezne ture – mit naspram stvarnosti: Uobičajena je zabluda da svaki posetilac Butana mora da se pridruži unapred pripremljenoj grupnoj turi i da prati fiksni raspored. U stvarnosti, politika Butana nalaže licenciranom turističkom operateru za organizovanje putovanja, ali ne nalaže da svi itinereri budu isti. Putnici mogu slobodno da osmisle rutu po meri u saradnji sa operaterom. To znači da ako želite da provedete pet dana planinareći u udaljenoj dolini ili posetite pola tuceta malo poznatih hramova, to je sasvim moguće – vaš vodič i vozač će vas jednostavno odvesti tamo umesto do standardnih lokacija. Ključ je u tome da saopštite svoja interesovanja i osigurate da je turistička agencija spremna da skrene sa uobičajenog puta. Mnoge novije butik agencije u Butanu se zapravo specijalizuju za neobična putovanja, uparujući goste sa vodičima iz regiona koji želite da istražite. Ukratko, potreban vam je vodič i unapred dogovoren plan, ali vi... ne morate se pridružiti velikoj grupi ili pratiti jedinstvenu turu.

Razumevanje dnevne tarife i SDF-a: Butan je decenijama sprovodio minimalnu dnevnu tarifu (često navedenu kao 250 američkih dolara dnevno u špicu sezone) koja je uključivala sve osnovne troškove (vodič, prevoz, hoteli, obroci, dozvole) plus autorsku naknadu koja je kasnije evoluirala u Naknadu za održivi razvoj. Od 2025. godine, Butan je ažurirao ovaj sistem. Fiksna minimalna cena paketa je ukinuta, dajući putnicima veću fleksibilnost u izboru hotela i usluga, ali SDF ostaje na snazi. Trenutno, SDF za međunarodne turiste iznosi 100 dolara po osobi po noćenju (nakon privremenog smanjenja sa 200 dolara radi podsticanja turizma). Ova naknada ide direktno vladi za projekte izgradnje nacije i zaštite prirode, odražavajući butansku filozofiju „turizma visoke vrednosti, niskog uticaja“. Važno je da se SDF u budžetu uračuna kao obavezni trošak. Kada ga plaćate, u suštini doprinosite stvarima poput besplatnog obrazovanja, zdravstvene zaštite i očuvanja životne sredine u Butanu – činjenica koja može učiniti trošak prihvatljivijim. Preostali deo troškova vašeg putovanja zavisiće od vašeg izbora smeštaja, prevoza i aktivnosti. Štedljivi putnik bi se mogao odlučiti za jednostavne butanske smeštaje i zajedničke transfere, dok bi drugi mogli da odsednu u luksuznim butik hotelima, ali oba plaćaju isti SDF. Za one koji traže nekonvencionalna iskustva, imajte na umu da putovanje u udaljena područja može izazvati dodatne troškove (na primer, iznajmljivanje tovarnih životinja za planinarenje ili angažovanje specijalizovanih vodiča), ali se to često uravnoteži ako izaberete smeštaj u domaćinstvu ili kamp umesto skupih hotela.

Nezavisno putovanje – Koliko fleksibilnosti zaista imam? Butanski propisi zahtevaju da se za dobijanje vize podnese plan putovanja, a vodič mora da vas prati van određenih gradova. Međutim, unutar tih ograničenja, putnici mogu uživati u iznenađujućem stepenu nezavisnosti. „Nezavisno putovanje“ u butanskom kontekstu često znači privatnu turu za sebe (i vaše pratioce, ako ih ima), umesto da se pridružite grupi stranaca. Vi određujete tempo i možete praviti spontane pauze usput – vaš vodič je tu da olakša putovanje, a ne da vas tera kao strogi vodič. Ako želite da provedete dodatni sat fotografišući selo ili zamolite vozača da stane kako biste mogli da prošetate do svetilišta pored puta, generalno možete. Putovanje van glavnih turističkih mesta može vam čak pružiti veću fleksibilnost, jer se ne takmičite sa drugim turističkim grupama za vremenske termine. Neki iskusni posetioci izveštavaju da je, kada su izgradili odnos sa svojim vodičem, putovanje bilo slično putovanju kolima sa lokalnim prijateljem, a ne krutoj turi. Vodič se pobrinuo za formalnosti i osigurao da slučajno ne prekrše neke kulturne norme ili zakone, ali je ostavio dosta prostora za istraživanje. Ova ravnoteža slobode i podrške jedna je od prednosti butanskog sistema: sa sobom imate kulturnog prevodioca i logističkog posrednika, što čini kretanje van uobičajenog lakšim i bezbednijim nego kada biste bili sami.

Vize i dozvole za neobične destinacije: Kada planirate da se upustite van uobičajenih ruta, važno je da uzmete u obzir dodatne dozvole. Vaša početna viza (za koju podnosi zahtev vaš turistički operater preko Odeljenja za turizam Butana) će navesti mesta koja nameravate da posetite. Određena područja, posebno na krajnjem severu blizu tibetanske granice i nekim istočnim okruzima, klasifikovana su kao ograničena za strance i zahtevaju posebne dozvole pored vize. Na primer, Merak i Sakteng na dalekom istoku (dom nomadske zajednice Brokpa) imaju poseban proces dobijanja dozvola kako bi zaštitili svoj osetljivi ekosistem i kulturu. Isto važi i za selo Laja na severu i region Lunana, koji su udaljena područja na velikim nadmorskim visinama koja zahtevaju dozvole za planinarenje, a ponekad i odobrenja za rutu sa vojnih kontrolnih punktova. Tipično, vaša turistička agencija će se baviti ovom logistikom, ali je dobro pitati i potvrditi da su obezbedili sve potrebne dozvole za vaš nekonvencionalni itinerar. Ako planirate da uđete u Butan kopnenim putem preko pograničnih gradova poput Phuentšolinga ili Samdrup Džongkara (uobičajeno za one koji uparuju Butan sa indijskim Asamom ili Zapadnim Bengalom), imajte na umu da dozvola za ulazak izdata na granici važi samo za određene regione (obično Paro, Timfu i obližnja područja). Da biste putovali u druge okruge, morate dobiti dozvole za rutu u Timfuu. Ovo je jednostavna formalnost ako već imate vodiča – oni će odneti vaš pasoš u imigracionu kancelariju radi pečata dozvole sa navedenim vašim dodatnim destinacijama. Uverite se da vaš raspored uključuje vreme u Timfuu radnim danom za ovu papirologiju ako to niste unapred organizovali putem vize.

Saradnja sa turističkim operaterima za prilagođeno putovanje: Izbor turističkog operatera može biti presudan za nekonvencionalno putovanje u Butan. Kada istražujete kompanije (mnoge možete kontaktirati putem e-pošte ili preko njihovih veb stranica), potražite naznake da su otvoreni za kreativne planove putovanja. Da li pominju manje poznata mesta na svojoj veb stranici ili blogu? Da li postoje preporuke putnika koji su uradili više od standardne ture? Tokom početne komunikacije, budite veoma jasni u vezi sa svojim željama – na primer, možete napisati: „Zainteresovan sam da provedem dve noći u seoskoj kući u dolini Ha i da idem na planinarenje do jezera Nub Tšonapata. Da li je to nešto što možete da organizujete?“ Procenite njihov odgovor. Dobar operater za neuobičajena putovanja će oduševljeno odgovoriti sa predlozima, možda nudeći primer plana putovanja koji uključuje vaše zahteve, i biće iskren u vezi sa svim izazovima (na primer, „taj planinarenje zahteva kampovanje dve noći, što možemo da podržimo sa ekipom za planinarenje“). Manje fleksibilne kompanije mogu pokušati da vas upute nazad na generički plan ili reći da određena mesta „nisu moguća“, često zato što im nedostaje iskustva tamo. Ne oklevajte da uporedite ponude – u Butanu postoje desetine licenciranih operatera, od velikih agencija do malih porodičnih preduzeća. Pitajte da li vaš vodič može biti neko iz regiona koji posećujete (vodič iz istočnog Butana, na primer, može značajno poboljšati putovanje u Trašijangce ili Mongar, sa lokalnim jezičkim veštinama i ličnim poznavanjem). Takođe razgovarajte o smeštaju: ako želite da isprobate smeštaj u domaćinstvima ili lokalnim pansionima umesto hotela, da li oni mogu to da organizuju? Dok većina tura automatski rezerviše hotele sa 3 zvezdice uključene u cenu paketa, nekonvencionalno putovanje može kombinovati hotele sa smeštajem u domaćinstvima, planinarenjem u šatorima ili smeštajem u manastiru. Operator bi trebalo da bude u mogućnosti da se nosi sa ovom logistikom i da prilagodi troškove u skladu sa tim (na primer, smeštaj u domaćinstvima je često jeftiniji, ali tim za podršku planinarima će dodati troškove). Konačno, budite svesni perioda visoke sezone u Butanu (otprilike mart-maj i septembar-novembar) kada su vodiči i vozila traženi. Ako planirate prilagođeno putovanje tokom ovih perioda, angažujte operatera unapred kako biste obezbedili potrebne resurse.

Troškovi i budžetiranje: Moglo bi se pretpostaviti da je skretanje van utabanih staza u Butanu skuplje, ali to nije univerzalno tačno. Neka udaljena putovanja su skuplja zbog transportnih udaljenosti i loše turističke infrastrukture – privatno putovanje u istočni Butan znači duge vožnje i malo ekonomije obima, a poseban pohod podrazumeva plaćanje dodatnog osoblja poput kuvara i konjanika. S druge strane, mogli biste uštedeti boravkom u jednostavnim porodičnim smeštajima gde se obroci kuvaju kod kuće (često uključeni uz skromnu naknadu), umesto u restoranima u odmaralištima. Ako je budžet problem, otvoreno razgovarajte o tome sa svojim organizatorom putovanja. Možda će vam predložiti posetu neobičnim područjima u niskoj sezoni kada hoteli nude popuste, a SDF je povremeno podložan promotivnim izuzećima (Butan ponekad sprovodi šeme poput „ostanite duže, platite manje“ van špica meseci). Putovanje sa nekoliko prijatelja ili u paru takođe može smanjiti troškove po osobi, jer možete deliti jedno vozilo i vodiča. Zapamtite, SDF od 100 dolara dnevno je fiksan i ne može se pregovarati, ali sve ostalo je fleksibilno. Realan minimalni budžet za dve osobe na jednonedeljnom neobičnom putovanju (uključujući kombinaciju osnovnih hotela i smeštaja u porodicama, poseban automobil/vodič, SDF i određenu podršku za planinarenje) mogao bi biti oko 2500–3000 dolara. Iako to i dalje nije „jeftino“, iskustvo koje dobijete – u suštini privatna, prilagođena ekspedicija u zemlji koja strogo ograničava turizam – nudi vrednost koja se ne može uporediti.

Ulazne tačke: Aerodrom Paro u odnosu na kopnene granice: Način na koji ulazite i izlazite iz Butana može uticati na nekonvencionalan plan putovanja. Većina međunarodnih putnika leti u Paro, jedini međunarodni aerodrom u Butanu, nacionalnim avio-kompanijama Druk Er ili Butan Erlajns. Sam let (posebno iz Katmandua ili Nju Delhija) je spektakularan, prolazi pored himalajskih vrhova. Paro se nalazi u zapadnom Butanu, pogodan za početak putovanja u Hau, Timfuu ili centralnom Butanu. Međutim, ako je vaš fokus na Dalekom istoku ili jugu, razmislite o dolasku kopnom. Grad Phuentšoling na jugozapadnoj granici (pored indijskog grada Džaigaon) je glavni kopneni ulaz. Iz Phuentšolinga možete započeti putovanje u manje posećenim regionima Samtsea ili se uputiti u dolinu Haa drumom (vožnja uzbrdo od oko 4-5 sati). U međuvremenu, prelaz Samdrup Džongkar na jugoistoku povezuje se sa indijskom državom Asam. Ulazak tamo vam omogućava da odmah istražite istočni Butan – mogli biste se istog dana voziti do Trašiganga, najvećeg istočnog grada, i izbeći povratak preko zemlje. Kreativan plan putovanja može čak otvoriti jednu kapiju, a izaći na drugu: na primer, uđite preko Samdrup Džongkar, putujte ka zapadu kroz unutrašnjost Butana i poletite avionom iz Para. Takva ruta štedi vreme na unutrašnjem vraćanju i omogućava kontinuirano putovanje kroz sve regione Butana. Samo imajte na umu da je za kopneni ulazak potrebna indijska viza ako tranzitirate kroz Indiju da biste stigli do granice Butana (za većinu nacionalnosti), a mogu biti potrebni i letovi u Indiju (aerodrom Gvahati za Samdrup Džongkar ili Bagdogra za Puentšoling). Vaš turistički operater može vam pomoći u koordinaciji preuzimanja na granici i besprekornom obavljanju formalnosti oko ulaska.

Razumevanjem ovih aspekata butanskog turističkog sistema, putnici će videti da „obavezno vođeno putovanje“ nije prepreka već vrata. Ono omogućava pristup delovima Butana koji ostaju zaista neobični – mestima gde je dolazak stranog posetioca značajan događaj, a ne svakodnevna pojava. Naoružani fleksibilnošću, pravim partnerima i svesnošću o dozvolama i troškovima, možete sa sigurnošću isplanirati nekonvencionalnu butansku avanturu koja ostaje u okviru pravila, a istovremeno se oseća daleko izvan uobičajenog.

Geografija nekonvencionalnog Butana: Regionalni pregled

Kada planirate jedinstveno putovanje kroz Butan, korisno je razmišljati u smislu regiona. Butan je podeljen na 20 džongkaga (okruga), svaki sa svojim karakterom. Iz praktičnih razloga, područja možemo grupisati u nekoliko širokih regiona: zapadni, centralni, istočni i visoki himalajski sever. Nekonvencionalni putnik treba da zna šta svaki region nudi i šta ga razlikuje od standardne turističke rute.

Skriveni kutci zapadnog Butana: Zapadni region obuhvata popularne okruge poput Paroa i Timphua, ali takođe krije tajne enklave daleko od vreve tih centara. Jedno takvo mesto je dolina Haa, dolina na velikoj nadmorskoj visini zapadno od Para, koja je jedna od najmanje naseljenih okruga u Butanu. Haa je bila zatvorena za strane turiste do 2002. godine, a čak i danas ima vrlo malo posetilaca. Zaklonjena vrhovima od 5.000 metara i pristupačna preko planinskog prevoja Čele La, Haa predstavlja primer „skrivenog Butana“ – zapravo, njen lokalni nadimak je „Skrivena dolina pirinča“ zbog svojih osamljenih polja crvenog pirinča. U blizini je Dagana, još jedan retko posećivani zapadni okrug, obavijen širokolisnim šumama i poznat po nekoliko drevnih tvrđava (džonga) koje retko ko posećuje. Dok se većina ruta zapadnog Butana drži glavnog autoputa (Timphu-Punaka-Paro), ulazak na jug ili zapad u okruge poput Dagane, Haa i Samtsea skinuće sloj tame, otkrivajući sela gde vreme sporo teče, a tradicije su duboke. Haa je posebno dostupan, ali neobičan – može biti prvi izlet u nekonvencionalno, a da se pritom ne udaljava previše geografski.

Duhovno srce centralnog Butana van mreže: Centralni region, koji otprilike odgovara okruzima Trongsa, Bumtang i Žemgang, smatra se duhovnim srcem Butana. Bumtang (zajednički naziv za četiri visoke doline) dobija malo turizma zbog svojih hramova i festivala, ali čak i ovde postoje kutci koje turistički autobusi ne dotiču. Na primer, unutar Bumtanga, dolina Tang je sporedna dolina koja se retko uključuje u standardne ture, a do nje se može doći neasfaltiranim putem. Tang se oseća kao svet za sebe, poznat kao rodno mesto Tertona (Tražitelja blaga) Peme Lingpe, jednog od velikih butanskih svetaca. Centralni Butan se takođe proteže na jug u manje posećeni region Keng (okrug Žemgang), gde se zlatni langur majmuni ljuljaju u džungli, a kuće od bambusa se nalaze na padinama brda. Susedni okrug Trongsa, iako je dom impresivne tvrđave na glavnom putu, takođe ima sporedne puteve koji vode do sela poput Tingtibija i Kuenga Rabten – mesta poznatih iz prošlih vremena (Kuenga Rabten je bila stara kraljevska zimska palata), ali sada gotovo zaboravljenih od strane turista. U centralnom Butanu, nalaze se kulturne zone Šarčop (istočni Butan) i Ngalop (zapadni Butan) koje se spajaju, kao i širenje budizma u najstarijim manastirima. Pa ipak, van glavnog autoputa istok-zapad, infrastruktura može biti osnovna. Putovanje ovim centralnim delovima znači neravne vožnje i malo hotela, ali nagrada je povratak u ono što je Butan možda izgledao pre nekoliko decenija.

Istočni Butan – Divlja granica: Osam okruga koji čine istočni Butan su najmanje posećeni deo zemlje. Decenijama su uslovi na putevima i nedostatak turističkih sadržaja držali ovaj region uglavnom van domašaja običnih putnika. Ali za one koji traže autentičnost, Istočni Butan je blago. Etnički je i jezički raznolik (različiti dijalekti se govore od doline do doline, a Šarčopka je uobičajen), i kulturno bogat svojim festivalima, umetnošću, pa čak i oblicima oblačenja koji se razlikuju od zapadnih normi. Važna mesta uključuju Lhuentse, udaljeni okrug na krajnjem severoistoku poznat kao domovina predaka butanske kraljevske porodice, i Trašijangtse, smešten uz istočnu granicu, poznat po kućnim zanatima poput strugarstva i velikoj stupi Čorten Kora. Istok je takođe dom zajednica poput Brokpa u Merak-Saktengu (polunomadski gorštaci sa jedinstvenom odećom i načinom života) i naroda Lajap iz Laje na krajnjem severu (nomadi na velikim nadmorskim visinama sa karakterističnim konusnim bambusovim šeširima). Pejzaž istočnog Butana kreće se od smaragdnih pirinčanih terasa oko Mongara i Trašiganga do hladnih borovih šuma Ure (tehnički u centralnom, ali kulturno nagnutom istoku) i sparnih pomorandžastih gajeva blizu Samdrup Džongkara na indijskoj granici. Boravak ovde često znači višednevne vožnje krivudavim planinskim putevima; prednost je što možda nećete videti drugo turističko vozilo danima. Ovaj region se kulturno čini bližim susednom Arunačal Pradešu (Indija) ili Tibetu u nekim aspektima nego Timfuu – zasebnom svetu unutar jednog kraljevstva.

Visoki himalajski sever: Iako je veći deo Butana planinski, krajnji sever dostiže prave himalajske ekstreme. Okruzi poput Gase, Vangdue Phodranga (severni deo) i sela Laja (u Gasi) nalaze se na velikim nadmorskim visinama gde snežni pokrivač traje veći deo godine. Nijedna standardna tura ne ide na krajnji sever, osim možda jednodnevnog izleta do toplih izvora Gase. Ali avanturisti poznaju ovaj region kao domen epskih trekinga poput 25-dnevnog trekinga Snežnog čoveka, koji prelazi Lunanu, glacijalnu visoravan ispresecanu izolovanim selima i tirkiznim jezerima. Za kraći odmor, putovanja do Laje (nadmorska visina ~3.800 m) su moguća preko treking ruta, upoznajući posetioce sa narodom Lajap poznatim po svojim šiljatim bambusovim šeširima i otpornoj kulturi. Sever je uglavnom zaštićen u Nacionalnom parku Džigme Dordži, utočištu za retku faunu poput snežnog leoparda, takina (nacionalne životinje Butana) i plave ovce. Infrastruktura ovde praktično ne postoji – putovanje se obavlja peške ili povremenim iznajmljivanjem helikoptera, a smeštaj je kampovanje ili smeštaj u kamenim kolibama. To je najteži deo Butana za pristup, zaista van mreže čak i za mnoge Butance, i stoga je veoma privlačan za one koji žele da kažu da su videli najudaljenija lica Butana.

Prilikom planiranja putovanja, razmislite o spajanju dva ili tri ova regiona za sveobuhvatno neobično iskustvo. Na primer, moglo bi se početi u dolini Haa u zapadnom Butanu (da biste se aklimatizovali i opustili), zatim preći centralni Butan istražujući bočne doline Bumtanga i konačno se upustiti u istok oko Trašiganga. Ili se fokusirajte duboko na jedan region – na primer, provedite celo putovanje otkrivajući okruge istočnog Butana. Imajte na umu vreme putovanja: udaljenosti mogu biti varljive na mapi zbog krivudavih puteva. Vožnja od Para do dalekog istočnog Trašijangcea mogla bi trajati četiri ili pet dana sa zaustavljanjima za razgledanje. Do mnogih neobičnih područja se stiže putevima koji se odvajaju od glavnog autoputa ili pešačkim stazama posle kraja puta. Dobro planiranje će izdvojiti dovoljno vremena da ova putovanja budu prijatna, a ne iscrpljujuća. Svaki region će vas dočekati različitim dijalektima, kuhinjama (probajte istočni specijalitet kiseli krastavčići od bambusovih izdanaka ili zapadne rezance od heljde) i običajima. Prihvatanje te raznolikosti je deo onoga što nekonvencionalno putovanje u Butanu čini tako obogaćujućim.

Sada kada smo postavili temelje za odlazak, možemo se upustiti u određene destinacije i iskustva širom skrivenih kutaka Butana. Sledeći odeljak predstavlja kuriranu listu od preko 30 neobičnih mesta i aktivnosti, organizovanih po regionima, sa praktičnim detaljima za svaku od njih. Ovo može poslužiti kao meni za kombinovanje prilikom kreiranja sopstvenog plana putovanja.

30+ neobičnih destinacija i iskustava u Butanu

Sledeća kompilacija ističe više od trideset manje poznatih destinacija sa konkretnim, praktičnim detaljima koje treba uzeti u obzir na vašem putovanju u Butan. Svaki unos uključuje kontekst i šta tamo raditi, demonstrirajući širinu avantura izvan tipične turističke ture.

Skrivena blaga zapadnog Butana

Kompletan vodič za iskustvo u dolini Haa

Dolina Ha je visokoplaninsko područje poljoprivrednog zemljišta i šuma, okruženo vrhovima na krajnjoj zapadnoj granici Butana. Na samo četiri sata vožnje od užurbanog pograničnog grada Fuentšolinga (ili 3 sata vožnje preko prevoja Čele La od Para), Ha se oseća kao da ste zakoračili u mirniji Butan iz prošlih decenija. Ostaje jedan od najmanje naseljenih okruga – lokalno predanje kaže da je dolina bila toliko izolovana da je njeno postojanje bilo praktično nepoznato čak i mnogim Butancima dok nije izgrađen moderni put. Ime „Ha“ ponekad se kaže da znači „skriveno“ i zaista je godinama bila zabranjena za posetioce zbog svog strateškog položaja na granici. Danas, uz posebnu dozvolu, putnici mogu da istraže mešavinu pastoralnog života, svetih mesta i alpskih avantura u Hau.

Dva hrama mita i legende: U srcu doline nalaze se dva skromna hrama iz 7. veka, Lakhang Karpo (Beli hram) i Lakhang Nagpo (Crni hram). Prema legendi, izgrađeni su na mestima gde su beli i crni golub, emanacije budističkog božanstva, sleteli da označe povoljna mesta. Hramovi imaju jednostavan, starosvetski šarm i ostaju važna svetilišta zajednice. Tokom godišnjeg festivala Haa Ceču, maskirani plesači izvode svete čam plesove u dvorištu, a seljani se ovde okupljaju radi blagoslova. Posetioci mogu šetati hramovnim imanjem, diviti se izbledelim freskama i pitati lokalne monahe o priči o mitskim golubovima. Atmosfera je bezvremenska – molitvene zastave vijore se na pozadini planina, a možda ćete čuti i udaljeni žubor reke Haču. To je intimno okruženje za svedočenje žive duhovnosti bez gužve koja se nalazi u većim manastirima.

Planinarenje do pustinjačkog kompleksa Kristalna klifa: Smešten visoko na stenovitoj litici sa pogledom na Haa, Hram Kristalne litice (meštani ga nazivaju Katšo Goemba ili ponekad nadimak „Mini tigrovo gnezdo“) nudi i zadovoljavajuću šetnju i uvid u život pustinjaka. Staza počinje blizu sela Dumčo na dnu doline i vijuga uzbrdo kroz borove i rododendrone. Nakon otprilike sat vremena ili više neprekidnog penjanja, videćete mali hram koji se drži za strmu stenu. Kaže se da je jedan poštovani tibetanski jogi meditirao u pećini ovde pre vekova, a hram je kasnije izgrađen oko pećine. Ime „Kristalna litica“ potiče od kristalne formacije u steni koja se smatra relikvijom. Kada stignete do mesta, dočekaće vas monah čuvar, ako je u blizini, koji vam može pokazati jednostavnu prostoriju svetilišta i pećinu. Pogledi odavde su fenomenalni – cela dolina Haa leži ispod, šareni polja i šuma, sa maglom koja se često uvija oko planina ujutru. Malo turista ide ovom pešačkom turom, tako da ćete verovatno biti samo vi i možda nekoliko hodočasnika. Ponesite vodu i budite spremni za strme delove, ali znajte da samoća i pejzaž na vrhu vrede svakog koraka.

Prevoj Čele La – Više od samog vidikovca: Većina posetilaca Čele La (najviši drumski prevoj u Butanu, na oko 3.988 metara) tretira ga kao brzu priliku za fotografisanje jer nudi zapanjujuće poglede na planinu Džomolhari i druge himalajske vrhove po vedrim danima. Na zapadu možete videti dolinu Haa, a na istoku dolinu Paro. Iako je panoramski pogled zaista spektakularan, nekonvencionalni putnik može pretvoriti Čele La u više od vožnje automobilom. Jedna ideja je da se vozi planinski bicikl starim stazama oko prevoja – asfaltirani put ustupa mesto grubim stazama koje vode do kutaka alpskih livada i kamenih mesta za molitvu. Avanturistički biciklisti su prihvatili izazov da voze bicikle od Čele La do tačke koja se zove prevoj Tagola, malo dalje na neravnoj stazi za džipove. Trud se isplati samoćom među lepršavim molitvenim zastavama i još višim perspektivama. Alternativno, razmislite o kratkoj šetnji do manastira Kila (poznatog i kao Čele La Gompa) smeštenog u liticama odmah ispod prevoja. Ovaj skup drevnih ćelija za meditaciju i hramova smešta budističke monahinje koje žive u povlačenju – mirnom mestu gde možete čuti tiho zujanje molitvi koje se meša sa planinskim vetrom. Bez obzira da li se zadržite na pikniku usred letnjih pašnjaka jakova ili pešačite grebenom da biste pronašli divlje alpsko cveće, Čele La može biti iskustvo zajedništva sa prirodom, a ne samo kratko zaustavljanje.

Uronjavanje u selo u Dumčo, Paeso i šire: Šarm doline Ha se zaista otkriva na nivou sela. Raštrkani po dnu doline nalaze se zaseoci poput Dumča, Paeso, Bhagene i Gurene. Ova naselja se sastoje od tradicionalnih dvospratnih butanskih seoskih kuća, polja krompira, ječma i pšenice, i lavirinta pešačkih staza koje povezuju kuće sa rekom i šumama. Nekonvencionalan itinerar trebalo bi da uključuje vreme za jednostavnu šetnju ili vožnju biciklom između ovih sela. Meštani su uvek ljubazni i radoznali – seljani koji nisu navikli da viđaju mnogo stranaca mogu vas pozvati na šolju sudže (čaja od putera) ili are (domaćeg žestokog pića). U Paesu se može videti svakodnevni seoski život: deca se igraju pored potoka, stariji ljudi tkaju ili se bave stolarijom pod strehama svojih domova i poljoprivrednici koji nose korpe sa stokom za svoju stoku. Smeštaj u domaćinstvima je sve dostupniji; provođenje noći u seoskoj kući je vrhunac. Zamislite da zaspite pod toplim jorganom u sobi obloženoj drvenim panelima i da se probudite uz zvuke petlova koji kukurikaju i reku koja žubori u daljini. Neki smeštaji u Haa nude kupke sa toplim kamenjem – tradicionalno butansko kupatilo gde se kupate u drvenoj kadi dok se u nju ubacuje usijano rečno kamenje da zagreje vodu natopljenu lekovitim biljem. To je duboko opuštajuće, posebno u hladnim planinskim večerima nakon dana planinarenja. Domaćini će vam takođe kuvati rustični obrok, verovatno sa specijalitetima iz Haa poput Hoenteja (kuvane knedle od heljde punjene listovima repe i sirom). Ova sela pružaju priliku da se naviknete na tempo života u Butanu: spor, povezan sa zemljom i ispunjen tihom radošću.

Livada Iamthang i mesto za piknik Chundu Soekha: Na putu ka vojnom položaju Damtang (poslednja tačka otvorena za civile pre trograničnog područja Indije, Kine i Butana), prolazi se pored prelepe otvorene livade u blizini sela Jamtang. Ova široka, ravna travnata površina nalazi se pored srednje škole Čundu i omiljeno je mesto za izlet lokalnih stanovnika. Džinovski drevni čempres stoji kao stražar na livadi – meštani kažu da je to drvo koje ispunjava želje, a koje je blagoslovilo božanstvo. Ovde se svakog leta (obično u julu) u dolini Ha održava Letnji festival, proslava nomadske kulture sa plesovima jakova, tradicionalnim sportovima i hranom. Čak i ako niste tamo tokom festivala, livada Jamtang je divna za mirnu šetnju. Pređite neobični gvozdeni viseći most koji se njiše iznad Haa Čhu (reke) i posmatrajte poljoprivrednike kako ručno kose seno. Možete pronaći mesta pored reke da uživate u spakovanom ručku sa pogledom na pašnjake jakova na udaljenim padinama. Selo Gurena, u blizini, takođe krije dragulj: nakon prelaska drvenog mosta do Gurene, kratka staza vodi duž reke do osamljene proplanke za piknik koju je jedan lokalni vodič opisao kao svoje „omiljeno mesto za dovođenje prijatelja“. Okruženo divljim cvećem leti i sa molitvenim zastavama iznad glave, lako je videti zašto.

Planinarenje do jezera na velikim nadmorskim visinama: Za planinare, Haa nudi neke od najboljih butanskih planinarskih tura van utabanih staza. Najvažnija među njima je putovanje do jezera Nub Tšonapata (ponekad se piše Nubtšonapata), često nazvanog „tartansko jezero“ zbog načina na koji se njegove boje menjaju. Ova planinarska tura zahteva najmanje 3 dana (dve noći u kampovanju) i trebalo bi da se obavi sa lokalnim vodičem i tovarnim životinjama zbog svoje udaljenosti. Počevši od Haa, penjete se kroz netaknute šume da biste stigli do alpskih visina gde su kampovi jakova raštrkani po pejzažu. Usput, prelazite tri visoka prevoja, svaki od kojih nudi zapanjujuće panorame – po vedrim danima možete čak uočiti i udaljenu Kančendžungu (treći najviši vrh na svetu) koja svetluca na zapadnom horizontu. Sama Nub Tšonapata je mirno, smaragdno jezero na oko 4.300 metara, okruženo jakovima koji pasu i tišinom koju prekida samo vetar. Postoji legenda da je ovo jezero bez dna i magično povezano sa morem. Tačno ili ne, sedenje pored njegovih obala dok zalazeće sunce oboji vodu u zlatnu je duhovno iskustvo samo po sebi. Još jedna kraća tura vodi do jezera Tahlela, što se može obaviti kao energična jednodnevna tura. Ta staza počinje kod manastira Dana Dinka (pomenutog u nastavku) i strmo se penje do manjeg skrivenog jezera okruženog liticama. Lokalna tradicija kaže da ova jezera naseljavaju duhovi čuvari, pa se kampovanje na njihovim obalama obično obavlja sa poštovanjem i možda uz lampu od putera koja se nudi kako bi se umilostivila božanstva.

Staza Meri Puensum i pogled na planine: Ako višednevni treking nije u vašem planu, Haa i dalje nudi korisne jednodnevne planinarenje. Jedna od toplo preporučenih staza je Meri Puensum Trek, nazvana po „Tri bratska planina“ koje bdiju nad dolinom Haa. U predanju o Haa, ova tri planinska vrha (Meri znači planina, a Puensum znači tri brata i sestre) su zaštitnička božanstva. Pešačenje je kružna staza koja se može obaviti tokom dugog dana, počevši od sela Paeso i penjući se na greben koji povezuje tri vrha. Nećete se popeti na same velike vrhove (to bi bio planinarski podvig više od trekinga), ali ćete stići do visokog vidikovca gde se sva tri masiva poravnavaju, sa dolinom Haa koja se proteže ispod i snežnim planinama na horizontu. To je san svakog fotografa po vedrom danu. Staza je strma na nekim delovima, ali nije tehnički teška; molitvene zastavice i možda udaljeni zov jakova su jedini markeri u ovoj divljini. Ovaj treking vam ne samo da daje pravo da se hvalite što ste trekirali u regionu u koji gotovo da nema stranaca, već je i prilika da osetite sirovu veličinu butanskih pejzaža daleko od bilo koje pređene staze.

Skrivene gompe na vrhu brda: U Haa, čak i verska mesta zahtevaju avanturistički duh da bi se do njih stiglo. Raštrkane po vrhovima brda i liticama oko doline nalaze se nekoliko gompi (manastira ili hramova), svaka sa svojom pričom. Jedna od značajnih je Takču Gompa, smeštena na brdu iznad malog grada Haa. Rekonstruisana je nakon zemljotresa 2009. godine, tako da je sama zgrada relativno nova, ali zauzima drevno sveto mesto posvećeno božanstvu zaštitniku Haa. Do Takčua se stiže ili laganom šetnjom ili vožnjom biciklom neasfaltiranim putem iz Dumča. Još jedna je Dana Dinka Gompa, koja se nalazi na vidikovcu sa kojeg se pruža pogled od 360 stepeni na područja Jamtang i Damtang. Kaže se da je jedna od najstarijih u Haa. Dve monahinje žive tamo u povlačenju, i ako je posetite, možda ćete čuti njihove pojanja kako se nose na povetarcu. Dana Dinka takođe služi kao početna tačka za planinarenje do jezera Tahlela. U međuvremenu, u srcu grada Haa, iza bolnice, nalazi se selo Kaču, dom dva mala hrama: Kaču Lakhang i Džunejdra Gompa. Džunejdra je, posebno, dragulj za neustrašive – bukvalno se drži litice, smeštena među borovima i gotovo kamuflirana prirodom, osim belih zidova. Meštani je poštuju jer se unutra kaže da se nalazi stena sa otiskom stopala Gurua Rinpočea (sveca koji je legendarno leteo do Tigrovog gnezda). Poseta Džunejdri se oseća kao otkrivanje tajne – nema puta, pa se mora pešačiti stazom uzbrdo oko sat vremena. Često hram otključava čuvar iz obližnjeg mesta, koji vas može provesti kroz njegovu prigušenu unutrašnjost osvetljenu lampama od putera. Dok izuvate cipele i ulazite u tiho svetilište, ponižavajuće je pomisliti da je ova mala isposnica vekovima mesto meditacije, praktično nepoznato spoljnom svetu.

Smeštaj u domaćinstvima i kupke sa toplim kamenjem: Haa je pažljivo prihvatio turizam zasnovan na zajednici. Nekoliko lokalnih porodica je otvorilo svoje domove gostima, a boravak kod njih je vrhunac svake posete Haa. Smeštaj je jednostavan (očekujte osnovnu, ali čistu sobu, možda sa dušekom na podu, i zajedničko kupatilo), ali iskustvo je bogato. Možda ćete naučiti da kuvate Ema Datši (čuveni butanski čorba od čilija i sira) u kuhinji ili se pridružiti domaćinima u paljenju malog oltara tamjanom ujutru. Uveče isprobajte Dotšo – kupku sa vrućim kamenjem – koju mnogi smeštaji u domaćinstvima mogu pripremiti uz malu naknadu. Zagrejaće rečno kamenje u vatri dok ne zasija, a zatim će ga baciti u drvenu kadu sa hladnom vodom pomešanom sa mirisnim biljem poput artemizije. Dok kamenje cvrči, voda se zagreva i oslobađa opuštajuća ulja biljaka. Namakanje u ovoj kupki, možda u malom kupatilu ili šupi pored glavne kuće, dok gledate u zvezde ili siluete planina, duboko je umirujuće za telo i um. Lako je zamisliti da na mestu tako mirnom kao što je Haa, čak i voda ima lekovita svojstva. Posle kupanja, verovatno ćete uživati u obilnoj domaćoj večeri i lokalnom aru oko ognjišta. Kada napustite smeštaj u porodici u Haa, očekujte da ćete otići sa novim prijateljima, ne samo sa uspomenama.

Dolina Haa je primer nekonvencionalnog iskustva putovanja u Butan: dovoljno pristupačna da se uključi u putovanje, a opet dovoljno udaljena da se oseća kao otkriće. Bez obzira da li tražite avanturu na otvorenom, kulturno uranjanje ili duhovni mir, ova „skrivena dolina pirinča“ nudi ponešto od svega – a sve to dok ostaje istinski neobična.

Dolina Fobdžika, iza ždralova

Ako postoji mesto koje otelotvoruje tihu mistiku u Butanu, to bi mogla biti dolina Fobdžika. Smeštena na zapadnoj padini Crnih planina u centralnom Butanu, Fobdžika (takođe nazvana dolina Gangtej) je široka, zdelasta glečerska dolina bez gradova – samo nekoliko grupa seoskih kuća, šume patuljastog bambusa i centralna močvarna ravnica koja se čini gotovo kao dolina izgubljena u vremenu. Relativno je dobro poznata iz jednog razloga: crnovrati ždralovi. Ove elegantne, ugrožene ptice migriraju sa Tibetanske visoravni u Fobdžiku svake zime, što dolinu čini obaveznom posetom za posmatrače ptica i ljubitelje prirode. Ali pored sezone ždralova i glavnog manastira, većina tura se ne zadržava dugo. Nekonvencionalan pristup Fobdžiki otkriće slojeve prirode i kulture koje kratko zaustavljanje ne može obuhvatiti.

Crnovrati ždralovi: Mistični dolazak: Svake godine krajem oktobra ili početkom novembra, oko 300 crnovratih ždralova sleće u Fobdžiku, klizajući dole da se smeste u močvarama doline. Ostaju do februara pre nego što se vrate na sever. Meštani smatraju ove ptice svetim – manifestacijama svetosti – i njihov dolazak se dočekuje sa slavljem. Zapravo, 11. novembra svake godine, zajednica održava Festival crnovratih ždralova u dvorištu manastira Gangtej. Školska deca izvode plesove ždralova noseći velike ptičje maske, a pesme se pevaju u čast ovih gracioznih posetilaca. Ako posetite tokom festivala, možete uživati u dirljivom prikazu susreta zaštite prirode sa kulturom: festival edukuje seljane i posetioce o zaštiti ždralova, čak i dok svi uživaju u predstavama. Van festivalskog dana, iskustvo posmatranja ždralova je iskustvo mirnog poštovanja. U zoru ili sumrak možete prošetati do jednog od određenih mesta za posmatranje na ivici močvare (kao što je centar za posmatranje sa teleskopima ili jednostavno tiha staza) i posmatrati ptice. Visoki su skoro 1,3 metra, sa snežnobelim telima i crnim vratovima i vrhovima krila, i upečatljivom crvenom krunom. Možda ćete čuti njihove trubačke poklike kako odjekuju u svežem vazduhu. Posmatranje jata ovih ždralova kako se hrane ili lete u formaciji ispred zlatnih trštaka i seoskih kuća je magičan prizor. Osećaj je kao da ste zakoračili u dokumentarac o prirodi, s tom razlikom što ste tamo, obavijeni istim hladnim zimskim povetarcem kao i ptice. Putnici treba da imaju na umu: ne prilazite preblizu i ne pravite glasnu buku – ždralovi su stidljivi i lako ih je uznemiriti. Poštovanje njihovog prostora je deo bontona doline.

Manastir Gangtej – Čuvar doline: Na šumovitom brežuljku na zapadnoj strani doline nalazi se Gangtej Gemba (manastir), jedan od najvažnijih manastira u Butanu i svakako među najlepše lociranim. Ovaj kompleks iz 17. veka gleda na celu Fobdžiku kao da je štiti. Za razliku od mnogih manastira smeštenih na liticama, do Gangteja se može doći putem, ali ima izolovanu atmosferu. Ovde živi i uči oko 100 monaha, uključujući mlade iskušenike. Glavni hram je nedavno restauriran i blista zamršenim drvenim radovima i zlatnim tornjevima. Ušavši u njegovu ogromnu unutrašnjost, posetioce dočekuje prizor džinovske statue Bude i desetine drevnih tantričkih budističkih slika koje krase stubove i zidove. Ako dođete popodne, možda ćete uhvatiti monahe u njihovim svakodnevnim molitvenim seansama: redovi figura u bordo haljinama koje pevaju duboke, zvučne mantre, povremeno isprekidane zvukom dugih tibetanskih rogova i sudarom činela. To je auditivno uranjanje u duhovni svet Butana. Iz dvorišta se pruža impresivan pogled na dno doline i možete pratiti šarenilo polja i tamne delove šuma gde se ponekad gnezde ždralovi. Za nekonvencionalnije iskustvo, zatražite dozvolu (preko svog vodiča) da prenoćite u jednostavnim gostinskim sobama manastira ili u obližnjem manastirskom smeštaju. Ovo vam omogućava da budete svedoci ranih jutarnjih molitvi i da lutate manastirom nakon što turisti odu, možda započinjući razgovor sa monasima o njihovoj svakodnevnoj rutini ili značenju određene statue. Manastir Gangtej nije samo turistička znamenitost – to je aktivan centar vere, i provodeći ovde vreme bez žurbe, može se osetiti simbioza između duhovnog života manastira i prirodnog života doline ispod.

Prirodne staze i šetnje selom: Fobdžika nudi neke lagane pešačke staze koje predstavljaju radost za svakog ljubitelja prirode. Popularna prirodna staza Gangtej je dvosatna šetnja koju mnogi itinereri uključuju. Počinje u blizini manastira i spušta se kroz borove šumarke u dolinu, prolazeći pored malih sela i seoskih kuća. Preći ćete močvarna područja drvenim stazama, šetati kroz mirne livade i na kraju završiti blizu mesta za odmor ždralova. Iako se zove „prirodna staza“ i zaista možete uživati u pejzažu, možete je pretvoriti u kulturnu šetnju malim skretanjima u sela Beta ili Fožika koja su ispunjena rutom. Zavirivanje u dvorište tradicionalne seoske kuće ili posmatranje farmera kako muzu krave može dodati kontekst prirodnim lepotama. Ako ste tamo van sezone ždralova (recimo, leti), dolina nije ništa manje lepa – tepisi divljeg cveća i smaragdna močvara zamenjuju prisustvo ždralova. U stvari, leto i jesen donose prilike da vidite druge divlje životinje, poput jelena muntžaka ili raznih ptica grabljivica koje kruže iznad. Za one neustrašivije, razmislite o poludnevnoj šetnji van uobičajene staze: postoji staza uz istočnu stranu doline u planine koja vodi do Kevang Lahanga, malog hrama u selu gde vreme stoji. Ili isprobajte stazu kojom lokalna deca idu u školu, koja se vijuga od sela Kilkortang do centralne doline, nudeći šarmantne susrete (možda ćete bukvalno šetati sa učenicima u uniformama, koji su željni da vežbaju svoje engleske „zdravo“). Ideja je da ne žurite kroz Fobdžiku. Provedite ovde najmanje dve noći ako je moguće. To vam daje vremena za jutarnju šetnju dok se magla zadržava, popodnevnu šetnju zbog drugačijeg svetla i večernju šetnju pod ćebetom zvezda (Fobdžika ima minimalno električno osvetljenje, tako da je noćno nebo prelepo u vedrim noćima).

Centar i zajednica crnovratih ždralova: Jedna mala ustanova koju vredi posetiti je Informativni centar o crnovratim ždralovima u blizini glavne močvare. Njime upravlja lokalna grupa za zaštitu prirode, u njemu se nalaze izložbe o životnom ciklusu ždralova i značaju močvara Fobdžike. Ponekad imaju prenose sa teleskopa ili čak snimke sa video nadzora na gnezdu ždralova (nenametljivo, iz daljine). Još zanimljivije je to što se ovde možete raspitati da li se dešavaju neki obrazovni programi ili inicijative u zajednici. Stanovnici doline imaju interes u očuvanju ždralova, a postoje i školski programi koji decu uče o zaštiti prirode. Kao neobičan putnik, pokazivanje interesovanja za ove napore može dovesti do značajnih interakcija – možda razgovora sa osobljem centra o tome kako uravnotežuju turizam i zaštitu ždralova, ili čak pridruživanja lokalnom učitelju na izletu za posmatranje ptica ako se rasporedi poklope. Tempo života je spor: možete videti monahe i laike kako obilaze malu stupu u blizini centra kasno popodne, sa molitvenim brojanicama u rukama dok upijaju spokoj.

Boravak u seoskim kućama i butik loži: Smeštaj u Fobdžiki je nekada bio veoma ograničen, ali sada postoji izbor. Da biste ostali nekonvencionalni, odlučite se za jedan od smeštaja u domaćinstvu ili na farmi umesto luksuznih hotela (mada su i oni divni). Boravak na farmi znači jesti pored ognjišta u kuhinji sa lokalnom porodicom, isprobavati jela napravljena od svežeg putera i sira od jaka (mlečni proizvodi u Fobdžiki su odlični) i možda pomagati u večernjim poslovima poput dovođenja jakova ili krava u njihove štale. Ako vam je udobnost važna, postoji i nekoliko eko-koliba izgrađenih u tradicionalnom stilu koje naglašavaju interakciju sa lokalnim područjem – na primer, imanja gde će organizovati privatnu kulturnu predstavu seljana ili jahanje konja kroz dolinu. Ovi boravci direktno doprinose ekonomiji doline i podstiču zajednicu da vidi vrednost u očuvanju svog načina života za buduće generacije.

Fobdžika često ostavlja dubok trag na putnike koji se tamo upuste. To je mesto za usporavanje i razmišljanje, za osetiti ritmove prirode i seoskog života. Zimi, stanovnici doline dele svoj dom sa ždralovima; leti ga dele sa stokom koja pase i divljim svinjama. Kroz sve to uzdiže se veliki manastir na brdu, njegove molitve pružaju zaštitu svim bićima ispod. Pored očigledne lepote, Fobdžika uči nekonvencionalnog putnika o harmoniji – između ljudi i divljih životinja, predanosti i svakodnevnog rada, i godišnjih doba. Nije ni čudo što neki posetioci nazivaju ovu dolinu jednim od najlepših mesta na kojima su ikada bili.

Neotkrivene doline centralnog Butana

Dolina Tang – Mistično srce Butana

Region Bumtang u centralnom Butanu obuhvata četiri glavne doline (Čokhor, Tang, Ura i Čhume), od kojih je Tang najudaljenija i najmističnija. Dok većina tura luta po Džakaru (glavnom gradu u dolini Čokhor u Bumtangu) i možda zaviri u Uru, često zaobilaze Tang zbog dodatne vožnje sporednim putem. Za nekonvencionalnog putnika, dolina Tang je obavezna: dom je svetih mesta povezanih sa najvećim butanskim svecima, intimno očuvanog seoskog načina života i aure stare magije.

Zemlja izlazećeg sunca: Tang se često naziva „dolina Tertona“ jer je rodno mesto Tertona Peme Lingpe, čuvenog butanskog „otkrivača blaga“. U butanskom verovanju, tertoni su prosvetljena bića koja otkrivaju duhovna blaga (tekstove ili relikvije) koje su sakrili raniji gurui. Pema Lingpa, rođen krajem 15. veka u selu u Tangu, poštuje se kao takva figura – ​​butanski ekvivalent sveca. Dok vozite u Tang (oko 30 km od glavnog puta pored Džakara), osećate slojeve legende. Svaka stena i jezero kao da imaju priču. U selu Ngang Lahang (Hram labudova), na primer, lokalno predanje kaže da je lama imao viziju kako da izgradi hram iz sna o labudu koji je tamo sleteo. Dalje, stenoviti izbočina je naznačena kao mesto gde je Pema Lingpa meditirao. Za one koji su zainteresovani za duhovno nasleđe Butana, boravak u Tangu je kao hodanje istim tlom kojim je nekada hodao Pema Lingpa, a čiji su potomci kraljevska porodica Butana i mnoge plemićke loze.

Membartšo (Goruće jezero): Možda najpoznatije mesto u Tangu, na kratkoj pešačkoj udaljenosti od puta, jeste Membartšo, što se prevodi kao „Goruće jezero“. Ovo nije jezero u konvencionalnom smislu, već proširenje reke Tang Ču dok teče kroz klisuru. Prema legendi, Pema Lingpa je zaronio u ovu rupu sa lampom od putera u ruci, izronivši nekoliko trenutaka kasnije sa skrivenim kovčegom sa blagom, a njegova lampa je i dalje čudom upaljena – dokazujući tako svoju duhovnu moć. Danas je ovo mesto hodočasničko mesto. Ljudi pale lampe od putera i puštaju ih po vodi ili ih stavljaju u kamene niše kao prinose. Šarene molitvene zastavice prekrivaju potok, a atmosfera je ispunjena poštovanjem. Do obale reke se stiže kratkom pešačkom stazom; budite oprezni jer stene mogu biti klizave. Gledajući u tamnozelene dubine Membartšoa, lako je osetiti osećaj čuda. Lokalno verovanje kaže da je jezero bez dna i da se povezuje sa duhovnim carstvom. Čak i ako neko nije duhovan, prirodna lepota ovog mesta – sa papratima, mahovinom i molitvenim zastavicama koje se vijore – je spokojna. Ovde se može provesti sat vremena zamišljajući scenu od pre više vekova kada je mistik izneo svetlost iz tame.

Muzej palate Ugjen Čholing: Dalje u Tangu, na kraju puta, nalazi se Ugjen Čholing, aristokratska vila pretvorena u muzej, smeštena na brdu iznad ruralnog prostranstva Tanga. Dolazak tamo je sama po sebi avantura – ​​vožnja prelazi preko visećeg mosta i penje se strmim zemljanim putem. Palata je veličanstveni kompleks dvorišta, galerija i centralne kule, prvobitno dom plemićke porodice koja potiče od Pema Lingpe. Prepoznajući istorijsku vrednost, porodica ju je pretvorila u muzej koji prikazuje život u feudalnom Butanu. Dok lutate kroz slabo osvetljene sobe, vidite izložbe drevnog oružja, kuhinjskog pribora, tekstila i molitvenika, od kojih svaka govori deo priče o tome kako su butanski gospodari i njihovi sluge živeli u prošlosti. Domar može da vam pokaže kako su mleli žito ili da vam ponudi da probate lokalne grickalice od heljde. U jednoj sobi se nalaze verski artefakti i kopije tekstova, koji se povezuju sa otkrivenim blagom Pema Lingpe. Sa krova se pruža impresivan pogled na šarenoliku dolinu Tang, polja heljde i grupe seoskih kuća sa plavim borovim šumama koje se uzdižu iza njih. Prisustvo Ugjen Čholinga na tako udaljenom mestu podvlači koliko je Tang bio značajan istorijski; nije bio zabačena ulica, već kolevka kulture i plemstva. Ako je moguće, prenoćite u jednostavnom pansionu blizu muzeja. Njime upravlja imanje i omogućava vam da doživite duboku tišinu doline nakon mraka, sa blistavim zvezdama iznad glave i možda udaljenim odjekom zvona jaka.

Život u selu doline Tang: Tang nema grad kao takav – samo sela poput Kesphua, Gamlinga i Mesitanga raštrkana po terasastim poljima. Velika nadmorska visina (oko 2800–3000 m na dnu doline) znači hladno vreme i samo jednu žetvu godišnje. Osnovna kultura ovde nije pirinač već heljda i ječam, što se odražava u lokalnoj ishrani: rezanci od heljde (puta) i palačinke (kulej) su uobičajeni. Posetom seoske kuće mogu se videti tradicionalni drveni razboji gde žene tkaju vunene tkanine Jatre (iako je obližnja dolina Čhume poznatija po tkanju Jatre, deo te kulture se preliva u Tang). Provođenje vremena u selima može uključivati posmatranje muškaraca kako seku drva za ogrev ili grade ogradu – ljudi iz Tanga su poznati po tome što su srdačniji i samodovoljni – ili pridruživanje meštanima u zajedničkom vodenom mlinu gde melju heljdu u brašno. Pošto dolazi relativno malo turista, seljani Tanga su često iskreno zainteresovani ako se pojavite, deca vire kroz prozore, a stariji klimaju glavom i govore „Kuzuzangpo la“ (zdravo). To je prilika da se vežbaju neke fraze na dzongka jeziku ili lokalnom bumtangka dijalektu, što im se beskrajno dopada.

Jedan jedinstveni kulturni aspekt ovde je kontinuirano poštovanje loze Pema Lingpe. Mnoga domaćinstva u Tangu čuvaju malo svetilište sa slikama ili relikvijama povezanim sa svecem. Ako vaš vodič ima veze, možda ćete čak sresti i direktnog potomka Pema Lingpe – još uvek postoje verske ličnosti i laici u tom području koji nose to nasleđe. Možda će podeliti priče o porodičnim istorijama isprepletenim sa mitovima. Mešavina svakodnevnog agrarnog života sa visokim duhovnim značajem je ono što Tangu daje gotovo natprirodni šarm.

Lokalne legende i skrivene planinarske staze: Pored Membartšoa, Tang je prepun drugih manje poznatih svetih mesta. Kunzangdrak i Tovadrak su isposnice na liticama visoko iznad doline, gde se kaže da je Pema Lingpa meditirao. Ova mesta zahtevaju naporne pešačke ture od nekoliko sati, ali ako ste strastveni planinar i imate dodatni dan, uspon do jednog od njih je izuzetno isplativ. Verovatno biste bili jedini posetilac, možda dočekan od strane usamljenog monaha ili monahinje koja vas je čuvala. Nadmorska visina (znatno iznad 3.000 metara) i izolacija gore olakšavaju razumevanje zašto se takva mesta smatraju dobrim za meditaciju – tišina je apsolutna, prekida je samo vetar ili daleka grmljavina. Sama staza prolazi kroz šume koje deluju začarano – prekrivene lišajevima i pune ptica. Na povratku, možete proći pored kampa jakova ako je leti, ili jednostavno uživati u spakovanom ručku na živopisnom grebenu.

Zajednica i zaštita: Tang takođe pruža uvid u to kako se ruralni Butan razvija. Neke inicijative u dolini fokusiraju se na održivo šumarstvo i poljoprivredu, često uz podršku butanskih nevladinih organizacija ili čak međunarodnih istraživača. Ako je neko zainteresovan, može da sazna kako zajednice upravljaju svojim pašnjacima kako bi sprečile prekomernu upotrebu ili kako se dolina prilagođava modernom obrazovanju (Tang ima malu školu u kojoj deca iz udaljenih zaseoka borave tokom nedelje). Biti nekonvencionalan ponekad znači bavljenje ovim osnovnim aspektima. Možda se vaša poseta poklapa sa lokalnim godišnjim cečuom (festivalom) u hramu poput Kizoma (koji ne vidi mnogo ljudi spolja). Ili biste mogli biti pozvani da odigrate rundu tradicionalnog streličarstva – seljani Tang, kao i svi Butanci, vole ovaj sport i često imaju postavljen streličarski poligon na polju. Nemojte se iznenaditi ako vam se uputi prijateljski izazov i nađete se kako pokušavate da ispalite strelu 100 metara do udaljene mete dok saigrači pevaju i zadirkuju u dobrom raspoloženju. Ove male interakcije u udaljenoj dolini mogu biti jednako korisne kao i viđenje bilo kog poznatog spomenika.

Ukratko, dolina Tang je destinacija koja hrani dušu putnika. To je mesto gde se istorija, vera i seoski život besprekorno prepliću. Vazduh je malo ređi, ali i svežiji, a pejzaž malo suroviji od bujnih dolina zapadnog Butana – ipak, mnogi odlaze govoreći da je Tang bio vrhunac njihovog putovanja, dodirnuti neopipljivim osećajem povezanosti sa duhovnim srcem Butana. Dok napuštate Tang, možda ćete se uhvatiti kako šapućete obećanje da ćete se vratiti, dok se legende i tihi osmesi ove doline čvrsto urezuju u sećanje.

Dolina Ure – Najviše naselje

Na preko 3.100 metara nadmorske visine, Ura je jedno od najviših i najživopisnijih dolinskih sela u Butanu i poseduje eteričan šarm poput mesta zaustavljenog u vremenu. Smeštena u regionu Bumtang u centralnom Butanu, Ura se često opisuje kao zaselak gde je „vreme stalo“. Dok glavni autoput istok-zapad prolazi blizu Ure, samo mali deo putnika pravi kratku obilaznicu sporednim putem u srce doline. Oni koji to urade, nagrađeni su kaldrmisanim ulicama, kućama u srednjovekovnom stilu i ambijentom koji se gotovo oseća kao evropski alpski, ali izrazito butanski po karakteru.

Selo i njegove kamene staze: Prvo što se primećuje u Uri je urednost sela. Za razliku od mnogih butanskih seoskih naselja raštrkanih labavo, Ura je relativno zbijena. Tradicionalne dvospratne kuće, okrečene u belo i ukrašene ukrasnim drvenim okvirima prozora, stoje blizu jedna drugoj duž mreže kamenih staza. Kaže se da su u prošlosti stanovnici Ure postavljali kaldrmu kako bi se borili protiv blata i prašine, dajući selu jedinstven izgled. Šetnja ovim stazama je zadovoljstvo – proći ćete ispod lukova od sušenja kukuruza i videti raznovrstan seoski život: kokoške koje trče okolo, starije žene u tradicionalnim kira haljinama koje nose snopove ogrevnog drveta, a možda i bebu povijenu na majčinim leđima dok obavlja svakodnevne poslove. Pozdravite seljane sa „Kuzuzangpo“ (zdravo) i osmehom, i verovatno će vam toplo odgovoriti. Relativno kompaktna priroda Ure takođe znači da je možete lako istražiti peške za sat ili dva, zavirivajući u lokalni krug osnovne škole ili primetivši molitvene točkove koje pokreće voda pored potoka. Oseća se bezbedno, sporo i intimno – mesto gde svi poznaju svakoga, i zaista verovatno svi dele neke porodične veze.

Ura Lakhang (Hram Ura): Selom dominira Ura Lakhang, veliki zajednički hram koji se nalazi na uzvišenju na rubu sela. Ovaj hram je posvećen Guruu Rinpočeu i lokalnim zaštitnim božanstvima. Njegova arhitektura je klasičnog Bumtang stila, čvrsta i kvadratna sa unutrašnjim dvorištem. Unutra, glavna statua je Gurua Rinpočea (Padmasambhave) u njegovom gnevnom obliku, okružena spokojnim Budama. Zidovi hrama su oslikani živopisnim muralima koji prikazuju budističku kosmologiju i lokalne svece. Ako vam monah čuvar otvori svetilište, možete videti drevne relikvije ili ritualne predmete u upotrebi. Ali možda najfascinantniji aspekt Ura Lakhanga je to kako se transformiše tokom festivala Ura Jakčoe, koji se obično održava u proleće (oko aprila ili maja). Ovaj festival je jedinstven za Uru i dobio je ime po svetoj relikviji, statui jaka, koja se izlaže da blagoslovi prisutne. Tokom Jakčoea, seljani oblače svoju najsjajniju odeću i okupljaju se ovde na dane plesa i molitvi. U jednom plesu maskirani izvođači ponovo oživljavaju priču o tome kako je dakini (nebeski duh) donela sveti putir u Uru. Atmosfera je isprepletena radosti i poštovanja; deca trčkaraju okolo, stariji mrmljaju mantre na molitvenim brojanicama, a celo selo se okuplja kao jedna proširena porodica. Kao jedan od retkih prisutnih stranaca, često postajete dobrodošla radoznalost – meštani vam mogu ponuditi aru (pirinčano vino) ili domaće grickalice, oduševljeni što ste se pridružili njihovoj proslavi. Čak i van vremena festivala, Ura Lakhang vredi posetiti; domar vam može ispričati priču o njenom osnivanju i pokazati koji mural prikazuje Gurua Rinpočea kako savladava lokalnog demona.

Šingkar – pastoralno utočište: Na samo maloj udaljenosti od Ure, malo dalje niz put i blago van glavne staze, nalazi se Šingkar, malo naselje koje se često smatra delom šire zajednice Ure. Šingkar je u suštini široka livada okružena blagim brdima, sa malim hramom (Šingkar Dečenling) za koji legenda kaže da ga je osnovao Longčenpa, veliki tibetanski majstor koji je posetio Butan. Ono što Šingkar čini posebnim jeste njegov spokoj. Jakovi i ovce lenjo pasu na pašnjaku nalik visoravni. Molitvene zastavice vijore se sa vrhova brda. Kaže se da je ime Šingkara, što znači „drvena koliba“, poteklo od originalne kuće koju je sagradio duhovni lik koji je tamo živeo kao pustinjak. Veoma malo turista se upušta ovde, iako se u jesen Šingkar održava lokalni događaj pod nazivom Šingkar Rabnej, poznat po svojim arhaičnim narodnim plesovima i zajedničkim ritualima. Posetilac koji šeta Šingkarom može sresti iskušenike iz hrama koji raspravljaju o svetim pismima na otvorenom ili poljoprivrednike koji ručno kose seno srpovima, slažući ga u uredne konusne gomile. Tempo života diktiraju sunce i godišnja doba. Poseta Šingkaru može biti meditativno iskustvo; čak i bez formalne aktivnosti, samo sedenje pored hrama ili šetnja do vidikovca odakle možete videti celu travnjačku površinu ispod može doneti osećaj mira. Čistoća vazduha, obojena mirisom bora i dima od drveta, i apsolutna tišina (osim povremenog zovu ptica ili udaljenih kravljih zvona) čine ga idealnim mestom za introspekciju ili ručak za piknik.

Lokalno gostoprimstvo: Urinci u Butanu imaju reputaciju veselih i direktnih ljudi. Neka mala preduzeća su počela da primaju posetioce – možda ćete pronaći seosku kuću koja nudi prenoćište ili barem topli obrok. Ako jedete u Uri, probajte šta god je u sezoni: možda neke šumske pečurke ubrane iz okolnih šuma ili krompir sa polja (krompir Bumtang je poznat po svom ukusu) i mlečne proizvode poput svežeg jogurta i putera po kojima je region poznat. Komunikacija može biti mali izazov jer stariji ljudi ograničeno govore engleski, ali osmesi i znakovni jezik čine čuda. Deca često znaju malo engleskog iz škole i mogu rado vežbati sa vama, hvaleći se recitovanjem narodne priče ili postavljanjem pitanja o vašoj domovini. Ove male interakcije u udaljenoj dolini mogu biti jednako korisne kao i poseta čuvenom hramu – one daju uvid u to koliko može biti zadovoljan i samodovoljan život u butanskom selu.

Planinarenje i pogledi: Za one koji žele da istegnu noge, Ura pruža dobre početne tačke za dnevne planinarenje. Jedna preporučena kratka planinarska tura je od Ure do vidikovca na putu za Trumsing La (visoki prevoj iza Ure). Ovaj pogled pruža panoramski pogled na dolinu Ure smeštenu među valovitim brdima, gde selo izgleda kao mala grupa usred zelene činije. U proleće, brda oko Ure eruptiraju u cvetovima rododendrona crvene, ružičaste i bele boje – spektakl ako se pravilno tempira (april/maj). Još jedna planinarska tura može vas odvesti starim stazama prema dolini ispod Ure (Ura se nalazi iznad većeg dna doline koju preseca autoput istok-zapad). Ove staze vas mogu voditi kroz mešovite šume četinara i rododendrona gde možete videti znake divljih životinja – možda otiske kopita himalajske serou (kozje antilope) ili čuti pozive monal fazana. Retko se susreću veliki predatori, ali mrki medvedi lutaju šumama Bumtanga (uglavnom noću). Vaš vodič će se obično pobrinuti da se držite bezbednih ruta i možda će napraviti buku kako bi odbio bilo kakva stvorenja. Zimi sneg može zalediti krovove Ure i okolna polja – ako ste fotograf, snimanje grupe kuća na Uri sa dimom koji se vijori iz dimnjaka na pozadini snežnih vrhova je očaravajuće.

Nadmorska visina Ure znači da noću može biti hladno; ako ostanete, očekujte udoban krevet zagrejan debelim ćebadima i noćnu tišinu koju prekidaju samo psi koji laju na divlju životinju koja luta ili povremeno lepršanje molitvenih zastava. A kada dođe jutro, prva svetlost obasjava polja i hram Ure, možda ćete se osećati kao da ste se probudili u Butanu od pre sto godina. Osećaj kontinuiteta – da se život u Uri danas ne razlikuje dramatično od života pre nekoliko generacija – je opipljiv. Za svakog putnika koji traži autentičnost i odmor od običnog, Ura to pruža na najnežniji, očaravajući način.

Bumtangovi tajni pivari i drevni hramovi

Region Bumtang, koji obuhvata više dolina, često se naziva duhovnim srcem Butana. U njemu se nalaze neki od najstarijih hramova u zemlji i mesto je nastanka mnogih verskih tradicija. Dok se Džakar (glavni grad u dolini Čokhor u Bumtangu) i nekoliko hramova poput Džambaj Lahanga i Kurdžej Lahanga pojavljuju na standardnim planovima putovanja, postoje i dublji slojevi koje treba istražiti, uključujući jedinstvene lokalne proizvode poput piva i sira, i manje poznate hramove koji čuvaju ključeve istorije Butana.

Džambaj Lakhang – Sveti plamen i ponoćni plesovi: Džambaj Lakhang je jedan od 108 hramova za koje se kaže da ih je čudesno osnovao tibetanski kralj Songcen Gampo u 7. veku (na isti legendarni dan kao i Kjiču Lakhang u Paru i drugi širom Himalaja). To je skromna, drevna građevina okružena belim zidom i molitvenim točkovima. Ulazak u Džambaj Lakhang može se osećati kao ulazak u vremensku kapsulu; unutrašnjost je prigušena, često osvetljena samo lampama od putera, a statue i ikone pokazuju svoju starost na poštovan način. Centralna figura je Maitreja (Buda budućnosti). Jedna izvanredna karakteristika je mali večni plamen u hramu, koji se podgreva svetim uljem, za koje se veruje da gori vekovima kao simbol svetlosti dharme. Ali ono što zaista izdvaja Džambaj je njegov godišnji festival, Džambaj Lakhang Drup, koji se održava kasno u jesen (obično u oktobru ili novembru). Ovaj festival uključuje Terčam ili „goli ples“, jedan od najezoteričnijih rituala u butanskoj kulturi. Usred noći, oko lomače u dvorištu hrama, grupa muških plesača nastupa noseći samo maske. Ples je i obred plodnosti i prizivanje božanstava da blagoslove region; strancima dugo nije bilo dozvoljeno da ga vide, ali u skorije vreme turistima je povremeno dozvoljen ulaz (uz strog pristoj i bez fotografisanja). Čak i ako ne prisustvujete ovom ponoćnom plesu, dnevni festival je živahan, a značaj Džambaja tokom tog vremena ističe njegov status živog hrama, a ne samo relikvije. Kao nekonvencionalni putnik, planiranje posete oko festivala Džambaj Lakhang može biti vrhunac, ali čak i poseta tokom mirnog dana, može se osetiti slojevi posvećenosti natopljeni njegovim drevnim drvetom i kamenom.

Kompleks Kurdžej Lakhang: Na samo maloj udaljenosti od Džambaja, preko visećeg pešačkog mosta i uz blagu padinu, nalazi se Kurdžej Lakhang, još jedno od mesta moći Bumtanga. Kurdžej je zapravo kompleks od tri hrama, izgrađena u različitim periodima, jedan pored drugog. Najstariji hram sadrži pećinu u kojoj je Guru Rinpoče meditirao u 8. veku i ostavio svoj telesni otisak (otuda i naziv Kurdžej, što znači „telesni otisak“). Videti pravi otisak na steni, prekriven svilom i jedva osvetljen u mraku najdubljeg svetilišta, je jezivo iskustvo i za butanske hodočasnike i za strane posetioce. Ovo je mesto gde su, prema predanju, demoni bili savladani i seme budizma čvrsto posejano u Butanu. Napolju, 108 čortena (stupa) nižu se duž litice, a visoki čempresi - za koje se veruje da su iznikli iz štapa za hodanje Gurua Rinpočea - pružaju hlad. To je mirno mesto za boravak. Ako krenete rano ujutru, možete uhvatiti lokalne žene kako obilaze (kora) oko hrama, sa molitvenim brojancima u rukama, ili monahe kako obavljaju svakodnevno čitanje. Pogled iz Kurdžeja, sa pogledom na reku Bumtang i polja, je slikovit i često ispunjen kravama koje pasu. Za neobičnije iskustvo, možete zamoliti da se spustite do obale reke ispod hrama, gde se nalazi mala pećina za meditaciju i žuboreći izvor koje turisti retko viđaju – lokalno verovanje je da je izvorska voda blagoslovena za zdravlje.

Tamšing Lakhang – Dom blaga: Preko reke od Kurdžeja, do kog se može doći kratkom vožnjom ili pešačenjem kroz poljoprivredna imanja, nalazi se Tamšing Lakhang. Osnovan 1501. godine od strane Tertona Pema Lingpe (istog svetaca iz doline Tang), Tamšing je poseban jer je bio njegov privatni manastir, a ne po kraljevskoj narudžbini. I dalje je jedna od važnih manastirskih škola sekte Njingma. Murali unutar Tamšinga su među najstarijima u Butanu, prikazujući bezbroj Buda i kosmičkih mandala. Izbledeli su i okrnjeni na nekim mestima, ali su originalni, a istoričari umetnosti ih cene kao prozor u prošlu estetiku Butana. Jedan neobičan artefakt u Tamšingu je oklop od verižne oklopne konstrukcije koji visi blizu ulaza, za koji se navodno da ga je izradio sam Pema Lingpa. Hodočasnici pokušavaju da ga podignu na leđa i tri puta obiđu unutrašnje svetilište hrama; veruje se da to čisti od grehova. Oklopna konstrukcija je veoma teška (oko 20 kilograma), tako da predstavlja i fizički i duhovni izazov! Ako pokušate pod zbunjenim pogledom monaha koji je tamo, sigurno ćete otkriti priču. Tamšing takođe ima festival u jesen gde se izvode sopstveni plesovi pod maskama, uključujući i neke posvećene nasleđu Pema Lingpe. Budući da je manji manastir koji nije podržan od strane vlade, Tamšing ima strožu atmosferu, ali to doprinosi njegovoj autentičnosti. Ponekad možete videti monahe zauzete svakodnevnim poslovima poput mlevenja čilija ili nošenja vode – podsetnici da je monaški život takođe zajednički rad i učenje, a ne samo ceremonija.

Bumtangovo pivo i sir: Bumtang je poslednjih godina postao neočekivani centar za mladu butansku scenu kraft piva i sira, uglavnom zahvaljujući švajcarskom uticaju. Šezdesetih godina prošlog veka, švajcarski gospodin po imenu Fric Maurer nastanio se u Bumtangu i uveo švajcarske tehnike proizvodnje sira i piva. Pivara „Crvena panda“ u Džakaru proizvodi osvežavajuće nefiltrirano pšenično pivo (vajsbir) koje je steklo gotovo kultni status među putnicima. Poseta njihovoj pivari (koja je prilično mala) ili bar degustacija flaše „Crvene pande“ piva u lokalnom kafiću je obavezna za ljubitelje piva. Jedinstveno je piti pivo evropskog stila na Himalajima, kuvano sa himalajskom izvorskom vodom. Slično tome, u fabrici sira i mlekare Bumtang možete probati lokalne sireve Gauda i Emental – nasleđe švajcarskog projekta. Mogu ponuditi kratke ture ili barem prodaju iz malog objekta. Probanje uzorka sira Bumtang uparenog sa lokalnim krekerima od heljde ili butanskim medom predstavlja ukusnu užinu i iznenađujući nalaz u ruralnom Butanu. Postoji i novija mikropivara pod nazivom Bumtang Breveri koja pravi ejlove i jabukovače od lokalnih jabuka – ako je otvorena za posetioce, možete probati njihove kreacije u rustičnom okruženju pivnice. I ne propustite priču koja stoji iza piva: etiketa prikazuje crvenu pandu (ugroženog sisara) i podseća da deo profita ide za podizanje svesti o zaštiti prirode, spajajući zadovoljstvo sa svrhom.

Lokalne destilerije i biljna pića: Pored piva, Bumtang je poznat i po svojim jakim žestokim pićima. Destilerija Bumtang (deo Projekta za dobrobit vojske) u Džakaru proizvodi čuvenu rakiju pod nazivom K5 i viski poput Misti Pika – iako se ture ne nude redovno, možete pronaći njihove proizvode u lokalnim prodavnicama za probanje. Neobičnija je rasprostranjenost domaćih voćnih žestokih pića. Skoro svaka seoska kuća u Bumtangu ima destiler za ara; rakija od jabuke ili šljive iz Bumtanga može biti blaga i aromatična. Ako boravite u porodičnom smeštaju, verovatno je da će deda izvaditi bambusov bokal are da podeli. Pijte polako – jako je! U dolini Tang, jedinstveno piće je... „Singčang“, fermentisano ječmeno pivo koje se služi u velikoj drvenoj posudi sa bambusovom slamkom – pomalo slično tibetanskoj tongbi. Deljenje toplog lonca singčanga sa meštanima u hladnoj večeri Bumtanga, možda uz sušeno meso od jaka i ljuti ezaj (čili salsa), je nekonvencionalno kulinarsko iskustvo koje stvara trenutni druženje.

Kulturna tura i sela Bumtang: Oni koji imaju sklonost ka planinarenju, ali nemaju izdržljivosti ili vremena za visoke planine, mogu razmotriti Bumtang Sova Trek ili druge kratke kulturne planinarske ture koje kruže oko dolina sa zaustavljanjima u selima. Na primer, trodnevna planinarska tura može povezati sela u dolinama Čokhor i Tang, pružajući vam pogled na ceo region Bumtang i prolazeći kroz šume poznate po hukanju sova noću (otuda i naziv). Kampujete u blizini manastira kao što je Tarpaling (poznat po meditacijama Longčenpe) ili na livadama iznad Ure, što pruža jedinstvene vidikovce pri izlasku sunca. Usput možete prenoćiti u šatoru blizu seoske kuće i probuditi se da biste se pridružili porodici na muži pre nego što nastavite planinarenje. Neobično je po tome što većina tura vozi između glavnih znamenitosti Bumtanga, dok vi bukvalno hodate stazama koje povezuju ove duhovne tačke – baš kao što su monasi i seljani radili vekovima. Još jedna lagana staza je staza Ngang Lakang, noćna kružna tura od Džakara do Nganga i nazad, sa zaustavljanjem u malom hramu sela Ngang i mogućim prisustvom lokalnom ritualu ako je vreme pogodno. Ove staze kombinuju vežbanje sa kulturnim uranjanjem i mogu se prilagoditi vašem nivou kondicije.

Bumtang spaja staro i novo na neočekivane načine – gde drugde možete pronaći vekovne hramove i švajcarski sir, ponoćne gole plesove i kraft pivo, sve u jednoj dolini? Nekonvencionalni putnik uživa u ovim suprotstavljenostima. Lutajući sa glavnog puta – bilo da ste u pivari ili uz brdo do skrivene kapele – okusite pun ukus Bumtanga. To je mesto koje vas poziva ne samo da ga vidite, već da ga polako uživate, bilo kroz šolju pene, religiozno prosvetljenje ili prijateljski razgovor pored ognjišta. Kao što bi meštani Bumtanga nazdravili, „Ustani, Delek!“ – na vašu sreću što ste doživeli njihovu dolinu u svoj njenoj bogatoj, slojevitoj slavi.

Istočni Butan – Poslednja granica

Istočni Butan se često naziva „poslednjom granicom“ butanskog turizma jer, čak i godinama nakon što se Butan otvorio svetu, ovaj region doživljava samo mali broj posetilaca. Udaljeniji je, manje razvijen u pogledu turističkih sadržaja i kulturno poseban. Za one koji su spremni da se upuste u ovu posetu, Istočni Butan nudi sirovi i autentični uvid u butanski život, kao i toplu suptropsku klimu na jugu i visokoplaninske zajednice na severoistoku. Hajde da se udubimo u to kako doći tamo i neka od njegovih najzanimljivijih područja.

Dolazak u istočni Butan: rute i logistika

Putovanje u istočni Butan zahteva malo više planiranja nego putovanje u dobro utabani zapad. Međutim, samo putovanje može biti vrhunac, dok prelazite neke od najdramatičnijih puteva Butana.

Kopnenim putem iz Indije preko Samdrupa Džongkara: Jedan od načina da se stigne na istok jeste ulazak u Samdrup Džongkar, pogranični grad koji je povezan sa indijskom državom Asam. Ovo je jugoistočna kapija Butana. Ako sletite u Guvahati (najveći grad na severoistoku Indije), do granice u Samdrup Džongkaru je oko 3-4 sata vožnje. Prelazak ovde je fascinantno iskustvo jer se okruženje menja gotovo trenutno; užurbane ravnice Indije ustupaju mesto mirnijem butanskom gradu sa svojom prepoznatljivom arhitekturom i dekorom. Samdrup Džongkar nije turistički – to je radnički grad sa malo graničarskog osećaja. Videćete indijske i butanske trgovce, mešavinu jezika, a možda i majmune kako lutaju po obodu. Kada stignete u Butan, počinje putovanje naviše: put od Samdrup Džongkara do Trašiganga (glavnog grada Istočnog Butana) je epska vožnja, često tokom dva dana radi uživanja u zaustavljanjima. Prvog dana, penjete se sa nivoa mora na preko 2.000 metara, prolazeći kroz podnožje Nacionalnog parka Rojal Manas sa gustim džunglama (ponekad slonovi prelaze put, potreban je oprez!). Noć se često provodi u nekom gradu na sredini puta poput Deothanga ili Mongara (Mongar je zapravo dalje, iza Trašiganga, ali ako se dobro vozi, može se stići tamo). Međutim, ljudi obično prave pauzu u Trašigangu nakon celog dana i po vožnje.

Bočni put (autoput preko Butana): Glavna arterija istok-zapad, često nazivana samo Bočni put, povezuje Puentšoling na jugozapadu sa Trašigangom na istoku. Posle Bumtanga, ovaj put prelazi preko prevoja Trumšing La (~3.780 m) – koji je jedan od najviših u Butanu i označava granicu između centralnih i istočnih regiona. Ovaj deo je verovatno najslikovitiji i najjeziviji. Trumšing La može biti obavijen oblacima i maglom, sa mahovinastim šumama koje deluju prvobitno. Spuštajući se sa njega, vijugate kroz litice i vodopade (put je usečen u gotovo vertikalne litice u nekim oblastima; jedan vodopad bukvalno sipa na autoput u određeno doba godine). Ovaj deo je deo regiona Jongkola, poznatog među posmatračima ptica po retkim vrstama u svojim bujnim širokolisnim šumama. Na kraju stižete do Mongara (brdskog grada sa dzongom koji je novija reprodukcija starijeg izgubljenog u požaru), a zatim dalje do Trašiganga. Čitav prelaz od Bumtanga do Trašiganga je obično dugačka dva dana vožnje, ali ako imate dobro vozilo i toleranciju za krivudave puteve, to je avantura sa zadivljujućim pogledima na svakom koraku.

Zašto malo turista putuje na istok: Razlozi su višestruki: istorijski gledano, obavezni turistički paketi su imali utvrđene maršrute fokusirane na zapadne znamenitosti; infrastruktura (kao što su luksuzni hoteli ili mnogi restorani) je manja na istoku; putne udaljenosti su značajne (pomisao na dva ili tri puna dana u automobilu odvraća neke); i možda percepcija da istok nema značajnu „atrakciju“ poput Tigrovog gnezda. Ali to su upravo razlozi zašto bi nekonvencionalni putnik otišao. Neistražen je u smislu turističkih gužvi. Dobijate zadovoljstvo da vidite drugu stranu Butana – na primer, istočni gradovi imaju opušteniju atmosferu regionalne pijace, sa robom poput sušene ribe, domaćeg tamjana ili pastila od fermentisanog sira na prodaju, više namenjenih lokalnom stanovništvu nego posetiocima. Ljudi na istoku su poznati po tome što su topli i skromni, brzo se smeju i čine da se posetilac oseća kao kod kuće.

Ograničeni, ali rastući kapaciteti: Grad Trašigang ima nekoliko jednostavnih hotela i jedan ili dva pristojna sa osnovnim udobnostima. Slično tome, Mongar ima nekoliko. U manjim istočnim gradovima (Luentse, Kanglung, Orong, itd.) možete biti u seoskoj kući ili u vladinom pansionu. Sve je to moguće uz malo fleksibilnosti – zamislite to kao boravak u seoskim gostionicama. Boravak u manastiru je veoma jednostavan: imaćete tanak dušek na podu u gostinskoj sobi ili zajedničkoj prostoriji, a obroci su jednostavna vegetarijanska jela koja se jedu sa monasima. Kvalitet smeštaja u domaćinstvima varira – neki su pripremili odgovarajuću gosteinsku sobu, drugi bi mogli da očiste porodične prostorije za vas. Uvek ćete imati privatnost za spavanje i pristup toaletu (često spoljašnjem čučavom toaletu). Topla voda može biti kanta zagrejana na vatri. Eko-lože sada postoje na nekoliko neobičnih mesta – na primer, nekoliko u Bumtangu i Hau – koje mešaju rustični šarm sa modernim udobnošću (tuševi na solarnu energiju, grejanje na drva). Ako kampujete tokom planinarenja ili na festivalima, turistička agencija obezbeđuje šatore i opremu; Pitajte da li imaju vreće za spavanje za hladno vreme na velikim nadmorskim visinama. Noći mogu biti ledene u planinama, tako da je posedovanje prave opreme ključno za udobnost.

Povezivanje i napajanje: Kada napustite urbane centre zapadnog Butana, internet i mobilni signal mogu biti povremeni. Zapravo je zadovoljstvo isključiti se iz mreže u udaljenim selima, ali obavestite porodicu da biste mogli biti van mreže duže vreme. Kupovina lokalne SIM kartice (bilo B-Mobile ili TašiSel) u Timphuu pomaže; imaju iznenađujuće dobar domet čak i u manjim gradovima, mada u dubokim dolinama ili visokim planinama možete biti van mreže. Struja je stigla do većine sela, ali se dešavaju nestanci. Nosite prenosni baterijski blok za telefon i baterijsku lampu ili lampu za prednju stranu (smeštaji u porodicama ili kampovi imaju ograničeno osvetljenje noću). Zimi, snabdevanje električnom energijom ima problema ako radi mnogo grejalica – budite spremni na moguće nestanke struje i koristite toplu peć ili odeću u slojevima umesto da se oslanjate isključivo na električno grejanje.

Zdravlje i bezbednost: Putovanje na daljinu znači voditi računa o zdravlju. Nadmorska visina: ako se penjete iznad 3000 m (npr. Sakteng ili delovi Lhuentsea), aklimatizujte se tako što nećete žuriti ka najvišoj tački. Provedite noć u gradu na umerenoj nadmorskoj visini (recimo Mongar na 1600 m ili Trašigang ~1100 m) pre nego što spavate u višim selima. Ostanite hidrirani i izbegavajte prekomerno naprezanje prvog dana na nadmorskoj visini. Nosite Diamoks ili ibuprofen ako znate da ste osetljivi na visinsku bolest (konsultujte se sa svojim lekarom). Medicinske ustanove u istočnom/severnom Butanu su ograničene – svaki okrug ima osnovnu bolnicu, ali ozbiljni slučajevi zahtevaju evakuaciju u Timfu ili Indiju. Vaš vodič i vozač često imaju osnovnu prvu pomoć, ali ponesite lične lekove (i antibiotik širokog spektra, za svaki slučaj). Za putovanje na daljinu se toplo preporučuje putno osiguranje koje pokriva hitnu evakuaciju. Međutim, nemojte se previše uznemiriti: Butan je generalno veoma bezbedan u pogledu kriminala (skoro da ga nema) i vaš vodič će se pobrinuti za logistiku ako se razbolite (mreža turističke podrške je pažljiva). Za manje tegobe, termos čaja od đumbira i svež vazduh leče većinu bolesti!

Dozvole i ograničen pristup: Istočni Butan je istorijski bio otvoreniji od nekih severnih pograničnih područja – ne trebaju vam posebne dozvole za lutanje Trašigangom ili Mongarom, vaša standardna dozvola za rutu će ih navesti. Ali ako nameravate da se uputite ka Meraku i Saktengu (selima blizancima Brokpa) ili Meri La na indijskoj granici, vaš operater mora da obezbedi dozvolu jer se ona nalaze u rezervatu za divlje životinje Sakteng. Slično tome, putovanje krajnjim severnim putem od Lhuentsea do Singje Dzonga (visokog mesta hodočašća) zahteva posebnu dozvolu Ministarstva unutrašnjih poslova zbog blizine Tibeta. Ove dozvole nisu nepremostive; samo se uverite da ih je vaš operater uključio u vašu početnu prijavu za vizu ili da je podneo zasebno zahtev. Često vam daju papir koji morate poneti, a koji će vaš vodič poslužiti. Takođe, imajte na umu da se granica Samdrup Džongkar zatvara noću i tokom određenih butanskih praznika – zakažite prelazak tokom dana.

Pripremajući se za dodatnu logistiku i prihvatajući duža putovanja, shvatićete da se Istočni Butan izvanredno isplati. Nagrađuje vas iskustvima koja se osećaju zaista pionirski – ispijanjem čaja sa plemenskim starešinom u bambusovoj kolibi ili stajanjem na vetrovitom planinskom prevoju bez ijedne žive duše na vidiku. Divlja granica ne deluje tako divlje kada vas svuda dočekuju iskrenim osmesima i ponudom gostoprimstva. Pretvara se u putovanje otkrića koje, kako mnogi smatraju, potpuno menja način na koji razmišljate o Butanu.

Merak i Sakteng – teritorija Brokpa

U krajnjem severoistočnom uglu Butana, skrivene u surovim planinama blizu granice sa indijskim Arunačal Pradešom, nalaze se dve planinske zajednice Merak i Sakteng. Poseta ovim selima je kao ulazak u drugi svet – onaj koji naseljavaju ljudi Brokpa, polunomadska pastoralna zajednica koja je sačuvala način života i kulturu različitu od većine butanskog društva. Tek relativno nedavno otvoreni za turizam (uz posebne dozvole), Merak i Sakteng nude retku priliku da se vidi netaknuta nomadska kultura i ekosistemi velikih nadmorskih visina u Butanu.

Kako doći: Dolazak u Merak i Saktengo je sam po sebi avantura. Od grada Trašiganga, obično se vozite (ili vozite koliko god je to moguće, a zatim jašete konja) do sela na početku puta koje se zove Čaling (ili ponekad do Phudunga, ako uslovi na putu dozvoljavaju), a zatim nastavljate peške (ili na konju) na višednevni pohod. Pohod do Meraka obično traje dan planinarenja (oko 15 km, 5–7 sati), a od Meraka do Saktenga još dan ili dva (još oko 18 km). Alternativno, lokalni terenski prevoz ponekad može sezonski stići do Meraka preko neravnog puta, ali generalno, planinarenje je način vožnje – što je deo iskustva. Dok se uspinjete u Merak (oko 3.500 m nadmorske visine), verovatno ćete na stazi sresti pastire Brokpa – prepoznatljive po svojoj odeći (više o tome u nastavku). Nosači ili tovarne životinje će nositi vašu opremu, a vi kampujete ili boravite u jednostavnim smeštajima u domaćinstvima (nedavno uvedeni osnovni pansioni sada postoje i u Meraku i u Saktengu). Sama pešačka tura je prelepa: guste šume ustupaju mesto žbunju rododendrona, a zatim i širokim pašnjacima jakova. Uobičajeno je videti ogromne ptice grabljivice (himalajske grifone) kako kruže iznad ovih netaknutih krajeva. Kada do večeri stignu do Meraka, grupa kamenih kuća sa slamnatim ili valovitim krovovima deluje kao nešto iz vremenske iskore, dim se blago diže iz ognjišta svake kuće, a jakovi se motaju u obližnjim torovima.

Karakteristična kultura i odeća naroda Brokpa: Narod Brokpa vekovima živi u ovim visokim dolinama, uglavnom samodovoljno. Jedna od prvih stvari koje ćete primetiti je njihova jedinstvena odeća. Žene i muškarci Brokpa nose duge, tamnocrvene vunene tunike vezane kaišem, često sa šarenim jaknama ili rukavima. Muškarci često imaju debele čizme i nose dugačak štap. Žene se ukrašavaju mnoštvom nakita – višestrukim ogrlicama od korala i tirkiza, plus teškim srebrnim minđušama. Ali prepoznatljivi komad je Brokpa šešir. I muškarci i žene nose konusne šešire napravljene od tkanog bambusa i prekrivene crnom jakovom dlakom, sa pet resama na pipcima koje vise – donekle podsećaju na malu obrnutu korpu sa resama. Kaže se da ove rese pomažu u odvođenju kišnice sa lica i vrata, delujući kao oluci. Šeširi su upečatljivi i za razliku od bilo kog drugog u Butanu (ili Himalajima uopšte). Lajap narod nosi donekle slične, ali Brokpa šeširi imaju šire, mekše rese. Brokpe takođe nose grubo tkane torbe za rame za svoje svakodnevne potrebe i često drže kratki bodež zategnut za pojas (koristan za sve, od sečenja konopca do sečenja sira). Kulturno, praktikuju mešavinu animističkih i budističkih tradicija. Možda ćete videti mendhang (kamene oltare) u Meraku i Saktengu gde umiruju planinska božanstva prinosima poput piva ili mesa. Zimi slave jedinstvene festivale kao što je Meralapbi (blagoslov vatre). Ako pokažete interesovanje, lokalni lama može demonstrirati ritual Brokpe za žetvu ili isceljenje (pod uslovom da se to radi sa istinskim poštovanjem, a ne kao turistička predstava).

Život u selu Merak: Merak, niže od dva sela na oko 3.500 metara nadmorske visine, deluje vetrovito i otvoreno. Kuće su građene od kamena kako bi izdržale jake zimske vetrove i često su grupisane u grupe. Centralna karakteristika je zajednička sala/hram gde seljani okupljaju na sastanke i bogosluženja. Tu je i osnovna škola, što je odlično mesto za upoznavanje dece; deca Brokpa mogu biti stidljiva, ali radoznala, a nekoliko engleskih fraza ili deljenje fotografija od kuće mogu izazvati smeh. Život se vrti oko jakova i ovaca. Ujutru ćete čuti grube pozive jakova dok ih porodice muzu ili teraju na ispašu. Jakovi su spas Brokpa – obezbeđuju mleko (koje se pretvara u sir i puter), vunu (za tkanje njihove odeće i ćebadi) i prevoz (kao tovarne životinje). Šetajući Merakom, možda ćete biti pozvani u kuću Brokpa. Unutra se obično nalazi dimna vatra u centru (bez dimnjaka – dim suši meso koje visi na rogovima i čuva drvo). Domaćica će vam verovatno ponuditi činiju čaja od putera ili možda malo marje (čaj od jakovog mleka, koji može biti i jači). Takođe mogu dati užinu od sira od jaka ili sušenog ovčijeg mesa. Ovi ukusi mogu biti jaki; grickajte ljubazno čak i ako je to stečeni ukus. Razgovor će teći kroz vašeg vodiča; teme u kojima Brokpe često uživaju uključuju razgovore o svojim jakovima (koliko ih imaju, itd.), vremenu (koje diktira njihove živote) i pitanja o vašoj dalekoj zemlji u zabavnom čudu. Večeri mogu biti živahne ako ste tamo na poseban dan – mogli bi da vam izvedu ples Brokpe, koji uključuje mnogo smelih koraka i pevanje visokih tonova, često prepričavajući podvize svog polulegendarnog pretka, Drungbosa.

Selo i svetilište Sakteng: Sakteng se nalazi jedan dan hoda dalje od Meraka, na nešto nižoj nadmorskoj visini (oko 3.000 m) u široj dolini. Pristup Saktengu je zapanjujući – nakon prelaska prevoja Nakčung La (oko 4.100 m) sa panoramskim pogledom, spuštate se kroz borove šume u dolinu nalik činiji. Sakteng je veći od Meraka i deluje malo „razvijenije“ – ima centralno područje sa nekoliko prodavnica (koje prodaju osnovnu robu, a ponekad i proizvode od tkane jakove dlake za turiste), školu i šumarsku kancelariju, jer je centar rezervata za divlje životinje Sakteng. Iako je još uvek udaljen, Sakteng ima seoski pansion, pa čak i centar za posetioce zajednice. Brokpe ovde dele istu kulturu, mada neki kažu da su stanovnici Saktenga malo više u kontaktu sa spoljnim svetom (pošto više zvaničnika prolazi kroz Sakteng). U Saktengu, jedna od atrakcija za ljubitelje prirode je biodiverzitet rezervata. Ako se rano probudite, okolne šume su žive od pesme ptica – možda ćete videti krvave fazane ili tragopane ako budete imali sreće. Kruže glasine o jetiju (koji se na lokalnom dijalektu zove Migoi) u ovim krajevima; zaista, kada je osnovano utočište Sakteng, ono je čuveno navelo Migoe kao zaštićenu vrstu zajedno sa snežnim leopardima i crvenim pandama. Meštani će se smejati jetiju, ali će deliti i priče o čudnim otiscima stopala ili udaljenim zavijama. Budite otvorenog uma – u ovim drevnim šumama, ko zna šta se krije?

Uronjavanje u nomadski život: Da biste zaista doživeli život Brokpa, provedite vreme sa njihovim stadima. Ako ih posećujete u proleće ili leto, pitajte da li možete da pratite stočara na jedan dan. Često, porodica će odvesti jakove na više pašnjake, udaljene satima vožnje. Možete pešačiti sa njima (ili jahati na sigurnoj mazgi) do ovih letnjih imanja. To je prosvetljujući dan – saznajete kako zovu svakog jaka imenom ili zvukom zvona, kako štite telad od vukova noću i kako odlučuju kada da se presele na novi pašnjak (to je porodična odluka koja posmatra rast trave). Možete napraviti piknik na padini brda sa sirom i čajem od jakovog putera koji tamo gore imaju bolji ukus nego bilo gde drugde. Zimi, mnogi Brokpa sele svoja stada u niže doline (transhumancija) – tako da Merak i Sakteng mogu biti mirniji, uglavnom sa starijim ljudima i decom u blizini, dok mlađi kampuju negde drugde sa životinjama. Čak i tada možete videti život zajednice: zima je vreme za tkanje i festivale. Ako se vaše vreme poklapa sa Merak ili Sakteng cečuom, videćete Brokpa plesove poput Ače Lhamoa (nomadski ples boginje) koji se ne izvode nigde drugde.

Turizam zasnovan na zajednici: Butan je podstakao mesta poput Merak-Saktenga da razviju nežni turizam. Ne očekujte raskošne sadržaje, ali očekujte istinsko gostoprimstvo. Seoske kuće za goste su čiste, drvene kuće sa pećima na vatru za grejanje. Noću, bez svetlosnog zagađenja, sjaj neba je zapanjujući – izađite napolje i osetićete da možete dodirnuti Mlečni put. Brokpas može biti rezervisan u početku, ali već drugog ili trećeg dana postajete deo tkiva doline. Možda se pridružite krugu seljana koji igraju korfbol (lokalna igra) ili pomognete u mešanju surutke dok prave sir. Ideja je da turizam ovde ostane participativan i malog obima. Učinite svoj deo tako što ćete biti poštovani: pitajte pre nego što fotografišete ljude (većina će reći da, ali je pristojno pitati), oblačite se skromno (njihova odeća je lepa, ali dobro pokriva, a vi bi trebalo bar da nosite duge rukave/pantalone zbog konzervativne prirode i hladne klime) i izbegavajte davanje slatkiša ili novca deci (ako želite da podržite, možda umesto toga poklonite obrazovni pribor školi preko nastavnika).

Dok napustite Saktenga ili Meraka, verovatno ćete osetiti da ostavljate prijatelje iza sebe. Okruženje Brokpe – visoko, razređen vazduh i široki horizonti – zajedno sa njihovim srdačnim pristupom životu ostavlja dubok utisak. Mnogi putnici smatraju svoje dane u zemlji Brokpe jednim od najpamtljivijih tokom celog putovanja u Butan. Ona zaista otelotvoruje „neistraženi Butan u svom najboljem izdanju“, kako bi se moglo reći – surov, sirov i izvanredan. To nije iskustvo koje vam se pruža na tacni; zaslužujete ga putujući i otvarajući se načinu života koji se znatno razlikuje od vašeg. A nagrada je veza između kultura i vremena koju ćete nositi dugo nakon što se slike krda jakova i planinskih oblaka slegnu.

Trašijangce – Tekstilna prestonica

Putujući dalje na istok i malo na sever, nailazi se na Trašijangce, mirni kvart poznat po tradicionalnim zanatima i prirodnim lepotama. Često smatran produžetkom kulturnog putovanja iz Trašiganga (glavnog središta istočnog Butana), Trašijangce nudi sporiji tempo, prijateljsku atmosferu malog grada i uvid u butansku umetnost daleko od turističkih staza.

Čorten Kora – Hodočasnička Stupa: Orijentir Trašijangcea je Čorten Kora, velika bela stupa koja se nalazi pored reke Holong Ču, izgrađena u 18. veku. Zapanjujuće podseća na čuvenu nepalsku stupu Bodnath, jer je napravljena po uzoru na nju – zapravo, Lama Ngavang Lodaj, koji ju je izgradio, navodno je doneo mere iz Nepala. Čorten Kora zauzima posebno mesto u lokalnom srcu i legendama. Jedna priča kaže da se Dakini (anđeoski duh u obliku mlade devojke iz susednog Arunačal Pradeša u Indiji) sahranila unutra kao žrtvu da bi savladala zle duhove u regionu. Svakog proleća ovde se održavaju dva posebna događaja: jedan je lokalni butanski festival Kora gde hiljade ljudi obilaze stupu, danju i noću, u prvom mesecu lunarne godine; drugi, nekoliko nedelja kasnije, je manja „Dakpa Kora“ kada Dakpa ljudi (plemena iz regiona Tavang u Arunačalu) dolaze da obilaze, u čast mlade devojke iz svog plemena koja se žrtvovala. Tokom ovih događaja, obično tiho područje stupe postaje vrtložna mešavina hodočasnika u šarenoj odeći, verskih plesova sa maskama koji se izvode u dvorištu stupe i užurbanog bazara sa hranom i igrama. Ako posećujete van vremena festivala, Čorten Kora je spokojna – možda ste jedan od retkih ljudi koji šetaju oko nje. Prelepo je u sumrak, sa lampama od putera koje trepere u malim nišama i zvukom žuboreće reke u blizini. Za nekonvencionalan preokret, možete se pridružiti meštanima u kori (šetnji u krugovima) oko stupe u bilo koje vreme – neki stariji ljudi rade 108 krugova svakog jutra i srećni su da imaju pratioca da im se pridruži na krug ili dva, deleći malo lokalnog predanja ili jednostavno prijateljski „Kuzuzangpo la“.

Rezervat za divlje životinje Bumdeling: Odmah iza grada Trašijangce nalazi se pristup rezervatu za divlje životinje Bumdeling, utočištu za ptice i leptire koje se proteže od suptropskih dolina do alpskih visina koje se graniče sa Tibetom. Bumdeling je poznat kao drugo mesto za zimovanje crnovratih ždralova u Butanu (pored Fobdžike). Zimi, nekoliko desetina ždralova boravi u močvarama Bumdeling blizu granice Jangcea sa Arunačalom. Do tačnog mesta stiže se za nekoliko sati hoda od kraja puta blizu sela Jangce – zaista neobičan izlet. Čak i ako ne možete da uđete pešački, sedište rezervata u blizini Trašijangcea može organizovati lokalnog vodiča koji će vas povesti na posmatranje ptica duž reke gde obiluju druge vrste: orao palas, ibisbil (jedinstvena ptica močvarica koja se često viđa na obalama reke) i razne patke. Još jedna atrakcija Bumdelinga su leptiri: u proleće i leto, donji tok rezervata ima neverovatnu raznolikost leptira. Ako pokažete interesovanje, čuvari parka mogu vas voditi kratkom šumskom stazom kako biste uočili retke vrste poput butanitis ludlovi (butanska slava) koje lepršaju među divljim cvećem. Utočište takođe krije udaljene zajednice poput Ungara i Šeri**, gde se proizvode tekstil i zanati od bambusa sa malim uticajem modernizacije. Dan posete selu na periferiji utočišta – prelazak jednostavnog mosta od trske i planinarenje do zaseoka – može vas nagraditi susretom sa tkaljama koje boje pređu u posudama od blata ispred svoje kuće i osmehuju se vašoj radoznalosti.

Šagzo – Umetnost strugarenja drveta: Trašijangce je poznat kao centar za šapzo, tradicionalnu umetnost strugarenja drveta. Ljudi ovde (posebno u gradu Jangce i selima poput obližnjeg Rinšija) proizvode prelepe drvene činije, šolje i posude od lokalnog tvrdog drveta. Poseta proširenju Instituta Zorig Čusum u Trašijangceu (satelitskom kampusu glavne umetničke škole u ​​Timphuu) pruža priliku da se vide učenici koji uče ovaj zanat. Koriste strugove na nožni pogon: zanatlija pumpa pedalu koja rotira komad drveta, a zatim vešto primenjuje alate da bi izrezbario simetrične oblike. Moglo bi se zadivljeno posmatrati kako zanatlija pretvara čvorovati komad javorovog ili orahovog drveta u glatki set činija (često praveći 2-3 ugnežđene činije od jednog komada). Majstori zanatlije se zovu Šagzopa – a nekoliko njih vodi male porodične radionice po gradu. Ako se dogovorite, možete čak i da se okušate na strugu pod nadzorom (mada ne očekujte da ćete napraviti nešto pristojno iz prvog pokušaja, to je prilično stečena veština!). Ovi drveni proizvodi su odlični suveniri jer su i lepi i funkcionalni – fob (šolje) i dapa (činije sa poklopcima) su presvučene lakom za drvo bezbednim za hranu. Kupovinom direktno od zanatlija u Trašijangtseu osiguravate da vaš novac podržava njihovu egzistenciju.

Tradicionalna izrada papira (Dešo): Još jedan zanat koji ovde cveta je dešo (ručno rađeni papir). Odmah izvan grada Trašijangce, mala jedinica za proizvodnju papira koristi koru biljke dafne za pravljenje teksturiranog papira koji je cenjen za slikanje i kaligrafiju. Svratite i često možete videti proces: radnici kuvaju koru, udaraju je čekićima i podižu ramove iz kaca gde se pulpa pluta i suši list po list na suncu. Obično ste dobrodošli da pokušate da savijete list (stavite pulpu na sito) – to je mokro i prljavo zadovoljstvo. Zanatlije će ponosno pokazati gotov papir, možda će vam čak dati i vlažan list da ponesete (ali prvo ga ostavite da se osuši!). Kupovina nekoliko rolni ovog papira ili dnevnika napravljenih od njega je divan način da poneste deo butanske umetničke tradicije kući. Pored toga, Trašijangce je poznat po svojoj Čorten Kora ceču thanki – ogromnoj aplikiranoj tapiseriji koja se prikazuje tokom festivala. Ako ste skloni umetnosti, raspitajte se: neke krojačice koje rade na verskim aplikacijama mogu vam pokazati kako slojevito slagaju svilu i brokat da bi stvorile one ogromne slike Gurua Rinpočea ili Korlo Demčoga (Čakrasamvare). To je nepoznata veština u ovom gradu umetnika.

Šarmantni grad i sela: Sam grad Trašijangce je mali, samo jedna ulica koja se vijuga duž grebena sa možda dvadesetak prodavnica. Tu su pošta, nekoliko prodavnica opšte prakse koje prodaju sve, od gumenih čizama do začina, i nekoliko lokalnih restorana gde možete dobiti ukusne ema datši (čili papričice i sir) i šakam paa (sušena govedina sa rotkvicom). Vredi provesti rano veče šetajući gradom: često, dečaci igraju karambol na otvorenom trgu, ili oficir van dužnosti može započeti razgovor, iznenađen i zadovoljan što vidi stranca u svom rodnom gradu. Meštani imaju opuštenost i toplinu koju mnogi smatraju dragom. Odmah izvan grada, sela poput Rinčenganga i Dongdija mame. Rinčengang (ne treba ga mešati sa onim u Vangdueu) je grupa kamenih kuća poznatih po izradi najboljih drvenih činija. Ako lutate tim putem, možda ćete videti nekoga kako rezbari drvo ili decu kako igraju improvizovani pikado. Dongdi je istorijski značajan – nekada je bio drevna prestonica istočnog Butana. Sada su na vrhu brda ostale samo ruševine Dongdi Dzonga, ali poseta tom mestu sa vodičem koji može da prenese njegovu istoriju dodaje dubinu (smatra se pretečom sadašnjeg dzonga Trašijangcea). Staza uzbrdo je malo zarasla, ali je pravo istraživanje; na vrhu ćete pronaći oronule zidove prekrivene mahovinom i drvećem, i pogled na dolinu vredan milion dolara.

Šetnje prirodom i život na farmi: Kratka vožnja od Trašijangcea vodi vas do sela Bomdeling, na ivici mesta gde se gnezde ždralovi. Ovde možete ići u lagane šetnje prirodom – zimi da biste tiho posmatrali ždralove (meštani su izgradili nekoliko skrovišta za posmatranje), a leti da biste videli divlje cveće i možda brali paprati sa seljanima. Poljoprivreda je ovde i dalje uglavnom ručna – možete naići na porodicu koja vrši pirinač peške ili na zajedničke volove koji oru. Nemojte se ustručavati; ako pokažete interesovanje, neko će vam mahnuti da se pridružite ili barem fotografišete. Trašijangce Dzong (administrativni centar) je noviji (izgrađen 1990-ih u tradicionalnom stilu nakon što je stari postao nebezbedan), ali je i dalje slikovit sa svojim crvenim krovovima na zelenim brdima. Ako lutate unutra, možete sresti mlade monahe koji uče ili službenike koji obavljaju građanske dužnosti. Nema mnogo posetilaca, pa bi vam mogli iz gostoprimstva pružiti improvizovani obilazak kancelarija i svetilišta.

Lepota Trašijangcea je suptilna – ne vrišti na vas visokim statuama ili veličanstvenim tvrđavama. Umesto toga, poziva vas da usporite i primetite tihe detalje: ritmično kucanje dleta drvostrugara, strpljivo mešanje pulpe u papirnoj posudi, staricu u uglu Čorten Kore koja okreće svoj molitveni točak ili smeh školske dece dok skaču kući stazama oivičenim borovima. Putujući nekonvencionalno ovde, doprinosite očuvanju ovih tradicija. Štaviše, možete biti, ma koliko nakratko, deo bliske zajednice na kraju puta. I shvatate da butanski „istok od istoka“ krije istočno toliko sreće koliko i bilo koji pozlaćeni hram – pronađenu u zadovoljnim životima njegovih zanatlija i poljoprivrednika, i u prirodnoj harmoniji koja ih obavija.

Lhuentse – Poreklo kraljevske porodice

Na krajnjem severoistoku Butana nalazi se Lhuentse (izgovara se „Lun-caj“), udaljeni okrug obavijen istorijom i prirodnim lepotama, ali često zaobiđen jer je van glavne turističke staze. Za nekonvencionalnog putnika, Lhuentse nudi dramatične pejzaže, neke od najfinijih tekstila u zemlji i poreklo kao predačkog doma butanske kraljevske porodice Vangčuka.

Robustan i udaljen: Dolazak u Lhuentse (ponekad se piše Lhuntse) podrazumeva zaobilaženje severno od Mongara duž uskog, krivudavog puta koji se drži padina prekrivenih džunglom i prelazi strme rečne klisure. Kako se vijuga, doline postaju dublje, a planine bliže. Lhuentse je prilično izolovan; do pre nekoliko decenija, bio je udaljen mnogo dana hoda od Bumtanga ili Trašiganga. Ova udaljenost je sačuvala veliki deo svoje okoline - guste borove šume, terasasta polja na strmim padinama i kristalno čiste reke sa malo mostova. Vazduh se ovde čini još čistijim. Takođe se brzo podsetite koliko Butan može biti retko naseljen; možete voziti sat vremena, a da ne vidite više od zaseoka od dve ili tri kuće koje se drže uz padinu brda. Divno je... tih.

Lhuentse Dzong: Smešten na stenovitom izbočini iznad Kuričua (reke Kuri) stoji Lhuentse Dzong, jedna od najživopisnijih i istorijski najznačajnijih tvrđava u Butanu. Ponekad se naziva Kurtoe Dzong (Kurtoe je drevni naziv regiona), pruža pogled na dolinu poput stražara. Poseta Lhuentse Dzongu zahteva kratak uspon sa puta, ali se trud isplati. Manji je i privlači mnogo manje turista nego mesta poput Punake ili Paro Dzonga, ali to je deo njegovog šarma. Njegova centralna kula i zidovi okrečeni crvenim oker prugama veličanstveno se ističu naspram zelenih planina iza. Unutra se nalaze i administrativne kancelarije i manastirski odaji. Glavni hram je posvećen Guruu Rinpočeu i kaže se da čuva dragocene artefakte (koji obično nisu izloženi slučajnim posetiocima). Ako ste tamo u mirnije vreme, možda ćete videti oko 25 monaha koji tamo obavljaju svakodnevne rituale ili monahe početnike kako raspravljaju u dvorištu u sumrak. Dzong je prvobitno izgrađen u 17. veku od strane Trongsa penlopa (guvernera) i ima bogatu vezu sa dinastijom Vangčuk – deda prvog kralja je nekada bio dzongpon (guverner) ovde. Sa bedema se pruža nenadmašan pogled na Kuriču koji se nadvija ispod i pirinčane terase koje se nalaze sa strane brda. Pošto dolazi malo stranaca, možete biti tretirani sa posebnom ljubaznošću: lokalni Lam (glavni monah) može vas lično blagosloviti svetom relikvijom ili vam pokazati kapelu koja je obično zaključana. Desilo se i meni – takva je velikodušnost na manje posećenom mestu.

Kraljevski dom predaka - Dungkar: Vrhunac Lhuentsea je malo selo zvano Dungkar, dom predaka dinastije Vangčuk. Prilično je udaljeno – još pola dana vožnje (ili nekoliko sati hoda) od dzonga do viših brda Kurtoea. Dungkar se nalazi u uzvišenoj dolini ispresecanoj molitvenim zastavama. Tamo ćete pronaći Dungkar Nagtšang, porodičnu vilu Vangčuka. To je stroga, ali veličanstvena kuća od kamena i drveta, više vlastelin nego palata, smeštena na brdu sa impresivnim pogledom. Deda trećeg kralja je rođen ovde; to je u suštini porodični dom iz kojeg je nastala butanska monarhija. Poseta Dungkaru je neka vrsta hodočašća za Butance – ali stranci retko dolaze zbog dodatnog napora. Ako to učinite, dočekaće vas čuvar na licu mesta (verovatno rođak kraljevske porodice koja je nadgleda). Nagtšang ima svetilište i stambene prostorije očuvane pomalo kao muzej. Možete videti stari nameštaj, portrete kraljevskih porodica, pa čak i kolevku u kojoj je ljuljan naslednik (ako je priča koju mi je vodič ispričao istinita). Postoji dubok osećaj istorije i skromnih početaka – cenite kako su butanski kraljevi došli iz ovih dalekih visoravni, dajući im urođeno razumevanje seoskog života. Domar vam može sipati šolju lokalnog are i podeliti anegdote o tome kada je Četvrti kralj putovao ovde kao mladi prestolonaslednik da oda počast svom poreklu. Dirljivo je u svojoj jednostavnosti. Putovanje do Dungkara takođe otkriva netaknute poljoprivredne zajednice – svetlo zelena polja kukuruza i prosa, poljoprivrednike koji još uvek koriste volove za oranje i decu koja oduševljeno mašu (neki su možda retko videli stranog posetioca). To je uranjanje u Butan koji se oseća kao iz 19. veka.

Tkanje tekstila – Kušutara: Lhuentse je poznat kao tekstilna prestonica Butana, posebno po tkanju Kušutare, zamršene šarene svilene kire (ženske haljine) čija izrada može trajati mesecima. Tkalje iz sela Homa su posebno poznate po ovoj umetnosti. Homa je udaljena oko sat vremena vožnje od Lhuentse Dzonga (ili divna šetnja od 2-3 sata kroz polja ako imate vremena). Ulazeći u Homu, čućete kliktanje razboja mnogo pre nego što ih vidite. Skoro svaka kuća ima osenčeni prostor za razboj ispred gde žene sede ceo dan radeći živopisne niti u brokatne dizajne. Provedite pola dana u Homi da biste zaista cenili ovo: posmatrajte kako vešti prsti tkalje vezuju sitne svilene čvorove red za redom, stvarajući motive cveća, ptica i budističkih simbola u jarko narandžastoj, žutoj, zelenoj boji na pozadini bogate kafe smeđe ili crne svile. Često vas pozivaju da sednete pored njih; možda će vam dozvoliti da jednom pokušate da prođete pored čovečeta (uz kikot ako se ne snađete). Kušutara kira može koštati i preko 700–1.500 američkih dolara na tržištu zbog intenziteta rada. U Khomi možete kupiti direktno – neki manji komadi poput šalova ili tradicionalnih pojaseva (kera) su pristupačniji i predstavljaju divne poklone. Ne cenkajte se mnogo; cene odražavaju pravi trud, a kupovinom održavate tradiciju. Ako imate prevodioca (vašeg vodiča), pitajte tkalje o njihovim dizajnima – mnogi imaju imena i povoljna značenja. Možda će vam pokazati i prirodne materijale za bojenje: neven za žutu, orah za smeđu, indigo za plavu itd. Ako vreme dozvoli, možete se čak pridružiti jednostavnoj sesiji bojenja ili pomoći u predenju konca od klupka sirove svile. Khoma je primer živog nasleđa – to nije predstava za turiste, to su prave žene koje zarađuju za život i čuvaju kulturu. Za dublji uvid, vaš vodič može organizovati posetu vašem domu gde vas tkalja može naučiti nekoliko koraka tkanja malog uzorka na prenosivom razboju, pružajući ogroman uvid u njihovo strpljenje i veštinu.

Duhovna mesta – Kilung i Jangčubling: Uprkos tome što je udaljen, Lhuentse ima nekoliko poštovanih manastira. Kilung Lakhang se nalazi na grebenu i istorijski je povezan sa poznatim zaštitnikom tog područja. Skroman je, ali u njemu se nalazi sveti lanac – legenda kaže da je statua Gurua Rinpočea letela iz Lhuentse Džonga u Kilung, a oni su je vezali gvozdenim lancem kako bi je sprečili da ponovo ode. Hodočasnici dolaze da dodirnu taj lanac radi blagoslova. U blizini, manastir Jangčubling osnovan je u 18. veku i služio je kao utočište za ćerke prvog kralja (ovde su bile monahinje). Jangčubling ima jedinstvenu arhitekturu – izgleda kao mali džong sa stambenim osećajem. Ako ga posetite, možda ćete uhvatiti nekoliko monahinja kako se mole uveče ili dobiti prelep pogled na dolinu Kuri Čhu ispod. Čuvari ovih manastira su toliko iznenađeni kada vide strance da često sa entuzijazmom otvaraju sve kapele, pa čak i penju se uz merdevine da bi vam izbliza pokazali statue (lično iskustvo!). Tu je i selo Gangzur poznato po grnčarstvu – možete svratiti do domaćinstva gde starije žene i dalje ručno oblikuju glineno posuđe, koristeći tehnike koje se prenose generacijama. Mnogi od onih lončića za vodu i vino koje vidite u zanatskim radnjama u Timphuu potiču odavde. Ako pokažete interesovanje, možda će vam dozvoliti da namažete malo gline na točak i oblikujete jednostavnu činiju. Neuredno je i zabavno, sa puno smeha na vaše pokušaje u poređenju sa njihovim sigurnim veštinom.

Planinarenje van mreže: Za planinare, Lhuentse otvara puteve u gotovo neistražena područja. Jedan je planinarski put Rodang La, drevni trgovački put između Bumtanga i Lhuentsea koji prelazi prevoj Rodang (oko 4.000 m). Danas se retko radi osim šumarskih timova ili monaha željnih putovanja. Ako pokušate (potrebno je 4-5 dana, kampujući), bukvalno nećete sresti druge turiste – samo duboke šume, tragove starih konzolnih mostova i možda ponekog jelena ili medveda. Drugi je hodočasnički pohod do Singje Dzonga, jednog od najsvetijih mesta za meditaciju u Butanu visoko na tibetanskoj granici gde je Ješe Cogjal, supruga Gurua Rinpočea, meditirala u pećini. Ovo zahteva putovanje automobilom do poslednjeg sela (Tšoka), a zatim 2 dana planinarenja. Strancima su potrebne posebne dozvole da bi otišli, ali ako ih obezbedite, to je vrhunsko neuobičajeno dostignuće – šačica stranaca je ikada stigla do Singje Dzonga. Oni koji jesu, govore o gotovo ogromnoj duhovnoj energiji tamo – vodopadima, visokim liticama sa malim isposnicama i tišini toliko dubokoj da možete čuti otkucaje svog srca. Pristupačniji je Darma trek koji povezuje lokalne lahange oko Lhuentsea, poput dvodnevne kružne tura od Kilunga do Džangčublinga do Khome, sa smeštajem u domovima seljana – mini-trek koji donosi veliku kulturnu nagradu.

Razvoj naspram tradicije: Lhuentse je jedan od najmanje razvijenih džongkaga (okruga). Glavni grad, Lhuentse, je veoma mali – nekoliko blokova sa bankom, poštom i nekoliko prodavnica. To znači da je osećaj veoma autentičan, ali su sadržaji osnovni. Struja je sada svuda, ali internet/mobilna mreža mogu biti poremećeni. Ljudi ovde su modernizovali sporije nego u zapadnom Butanu; možda je zato u njima osetiti nevinost i istinsku radoznalost prema posetiocima. Na primer, sećam se kako su me nastavnici iz lokalne škole pozvali da budem sudija na improvizovanom takmičenju u debati na engleskom jeziku kada su čuli da je u blizini turista koji govori engleski! Nekonvencionalno putovanje može vas dovesti u takve situacije – rado sam prihvatio i to je postala topla razmena između nas. Ako možete, ponesite fotografije ili male razglednice svog doma da biste ih pokazali seljanima – oni to vole i to odmah premošćuje jaz.

Lhuentse nudi bogat mozaik iskustava (da upotrebimo reč koja nije zabranjena, recimo mozaik!). To je mesto gde možete pratiti sadašnjost Butana (monarhiju) do njegovih korena, biti svedoci stvaranja nekih od njegovih najlepših umetničkih dela (tekstil, drvorezbarstvo, grnčarija) na licu mesta i šetati kroz pejzaže koji deluju praktično netaknuto. Putujući ovde, vi takođe direktno podržavate te zajednice, jer su turistički dolari (i pažnja) veliki podsticaj za očuvanje tradicija. I dok se vraćate iz dolina Lhuentsea, sa sobom nosite slike zanatlija na poslu, pirinčanih polja koja svetlucaju na suncu i možda osećaj kontinuiteta Butana – kako je nit njegovog nasleđa ispredena, obojena i čvrsto istkana na mestima poput ovog, daleko od žurbe prestonice. Malo ko ima priliku da doživi Lhuentse. Oni koji to urade, retko ga zaboravljaju.

Visoki himalajski sever

Selo Laja – Kultura gorja

U severnim delovima Butana, blizu tibetanske granice, nalazi se Laja, jedno od najviših naselja u zemlji i mesto koje se oseća kao vrh sveta. Na oko 3.800 metara nadmorske visine, Laja je smeštena na planinskim padinama sa pogledom na ogromnu panoramu vrhova i zaleđenih dolina. Ovo selo je poznato po svojoj jedinstvenoj gorskoj kulturi i dostupno je samo planinarenjem (ili skupim iznajmljivanjem helikoptera) – što ga čini pravom avanturom za posetu.

Treking do Laje: Putovanje do Laje obično traje oko 2-3 dana peške od kraja puta blizu Gase (koja je sama po sebi udaljena). Planinari često prolaze kroz očaravajuće borove i rododendronske šume, a zatim u alpske livade. Usput se prelazi preko visokih prevoja (npr. prevoj Barila ~4.100 m na najčešćoj stazi) sa molitvenim zastavama koje se vijore u razređenom vazduhu i zadivljujućim pogledima na okolne planine, uključujući planinu Masagang i druge vrhove Velikih Himalaja. Umereniji pristup je iz područja toplih izvora Gasa preko Koine, bez izuzetno visokih prevoja. U svakom slučaju, kako se približavate Laji, verovatno ćete je čuti pre nego što je vidite – udaljeno mukanje jakova i možda slabu melodiju žena Lajap koje pevaju dok tkaju. Prvi pogled na Laju je magičan: grupa tamnih kuća od drveta i kamena sa strmim krovovima od slame ili šindre, molitvene zastave se vijore iznad njih, postavljene uz pozadinu snežnih planina tako blizu da se čini da biste ih mogli dodirnuti. Mnoge planinarske staze dolaze sa zapada (kao deo Snežnog čoveka ili Džomolhari kruga), prelazeći preko grebena gde se Laja iznenada prostire ispod vas poput skrivene Šangri-Le. Osećaj udaljenosti je dubok – nema puteva, nema dalekovoda (iako je struja stigla do Laje preko solarnih panela pre nekoliko godina), samo netaknuti vrhovi i grozd ljudske topline usred njih.

Ljudi i odeća naroda Lajap: Lajapi su autohtona polunomadska zajednica sa svojim jezikom (različitim od Dzongke) i običajima. Jedan od upečatljivih aspekata je njihova odeća. Žene Lajap nose duge, tamnoplave haljine od jakove vune, vezane kaišem, i često unutra jaknu sa jarkim šarama. Ali ikonična karakteristika je lajapski šešir: šiljati kupasti oblik napravljen od bambusovih traka i ukrašen čuperkom ili resama na vrhu. Stoji na glavi poput male piramide; nose ga čak i dok rade, vezan perlicama ispod brade. Muškarci u Laji obično nose ono što rade i drugi butanski gorštaci – teške vunene kapute (čuba ili gohn) i duge kožne čizme – mada ćete ih ponekad videti i u običnom gou. Oba pola često nose dugu kosu, ponekad umotanu u tkaninu, i teški srebrni nakit (posebno žene, sa narukvicama i ogrlicama). Laja je jedno od retkih mesta gde ćete videti ogrtače od bambusa i jakove dlake koji se još uvek koriste; Ako pada kiša, žene mogu obući ogrtač širokog oboda koji izgleda kao plutajući disk na leđima kako bi prolile vodu. Ovi jedinstveni šeširi i ogrtači su više od estetskih – evoluirali su da bi se nosili sa surovim planinskim vremenom. Kulturno, narod Lajap praktikuje mešavinu tibetanskog budizma i animističkih tradicija. Poštuju planinske bogove – vrh Gangčen Taag (Tigrova planina) smatra se božanstvom. Svake godine oko maja održavaju Festival kraljevskih gorštaka (nedavno pokrenut uz podršku vlade) gde se Lajapi okupljaju u tradicionalnoj odeći za igre i predstave, a pridružuju im se čak i nomadi iz drugih regiona. Ako se desi da se poklopite sa lokalnim okupljanjem ili povratkom lame u Laju, bićete svedoci neverovatnih zajedničkih pesama pod nazivom Alo i Ausung, i maskama pod plesom koje se izvode na travnatim dvorištima, sve sa visokim Himalajima kao scenskom pozadinom.

Život u Laji: Život ovde se vrti oko jakova, stoke i godišnjih doba. Leti se mnogi Lajapi sele sa svojim jakovima na više pašnjake (čak i blizu glečerskih morena), živeći nedeljama u crnim šatorima od jakove dlake, a zatim menjaju ispašu. Zimi se cela zajednica vraća u selo Laja, jer sneg ograničava mobilnost. Istorijski su trgovali sa Tibetom na severu i Punakhom na jugu – četvorodnevno putovanje se koristilo da bi se doveli do pijaca u nizijama. Jedan od glavnih modernih uticaja je berba kordicepsa (vredne gljive gusenice koja se ceni u kineskoj medicini). Svakog proleća, Lajapi pretražuju alpske padine tražeći ove gljive, koje mogu doneti ogromne sume (ponekad 2.000 dolara po kilogramu). Taj priliv novca znači da ćete videti iznenađujuće znake prosperiteta u nekim kućama – možda solarni panel, televizor sa satelitskom antenom koja radi na solarnu bateriju ili mlade Lajape sa skupim mobilnim telefonima (iako mreža funkcioniše samo povremeno preko tornja na solarni pogon). Ipak, u svakodnevnom ritmu, nije se mnogo toga promenilo: one muzu jakove u zoru, mute ​​puter, tkaju odeću od jakove vune i provode večeri oko peći na drva pričajući narodne priče. Posetilac se može pridružiti ovim aktivnostima. Možete pokušati da pomuzete jaka (budite oprezni – majke jakova mogu biti zaštitnički nastrojene!), naučiti da pravite čurpi (tvrdi sir od jaka) kuvanjem i ceđenjem mleka ili pomoći u predenju jakove dlake na vretenu. Žene Lajap su takođe majstori tkalje – prave trake od karirane vunene tkanine za svoje haljine i zapanjujuće tepihe ravnog tkanja. Možda će vam pokazati kako uključuju pseću dlaku ili ovčiju vunu za različite teksture. Učešćem, stičete poštovanje za njihov naporan rad na nadmorskoj visini gde je svaki posao (čak i ključala voda) bukvalno pod manje kiseonika.

Gostoprimstvo u Hajlendu: Lajapi su poznati po tome što su žilavi, ali veseli. Kada jednom „probijete led“ (vaš vodič će vam pomoći da razgovarate), izuzetno su gostoljubivi. Verovatno će vam biti ponuđen žim (fermentisano mleko od jaka) ili ara (ječmeni liker) kao dobrodošlicu. U jednoj kući, odmah su mi ponudili šolju čaja od putera i činiju jakovog tofua sa pirinčem – neobična, ali ukusna užina. Radoznali su u vezi sa spoljnim svetom, ali na praktičan način (npr. „Koliko jakova vredi taj fotoaparat?“, jednom me je čovek otvoreno pitao sa osmehom). Njihov smisao za humor je prizemljen. Nakon nekoliko dana među njima, možda boraveći u zajedničkoj kući ili kampujući na nečijem imanju, počinjete da se osećate kao deo seoske tapiserije. Možda ćete biti pozvani na igru degora (tradicionalna igra bacanja slična bacanju kugle) ili pomoći u sakupljanju balege da se osuši za gorivo. Noću, zvezde iznad Laje su zapanjujuće – nula svetlosnog zagađenja – pa posmatranje zvezda postaje zajedničko zadovoljstvo; Neko će pokazati na „Dru-na“ (Plejade, koje koriste da odrede vreme za noćne poslove). A ako dođete tokom lokalnog festivala (pored oktobarskog festivala gorštaka, imaju i godišnji budistički ceču), videćete kulturu Lajapa u svom najživljem izdanju: sve porodice obučene u svoje najbolje, ljudi pevaju ljubavne pesme preko plesnog podijuma (dečak Lajap će otpevati stih da zadirkuje devojku sa suprotne strane, ona će otpevati duhovit odgovor, a cela gomila će se grohotom smejati).

Poseta Laji nije laka – zahteva izdržljivost, pažljivu aklimatizaciju na nadmorsku visinu i vreme. Ali oni koji krenu na taj pohod često kažu da je to vrhunac njihovog iskustva u Butanu. Kombinacija veličanstvenog pejzaža (zamislite da se probudite uz ružičasti izlazak sunca na vrhovima od 7000 metara odmah ispred vašeg šatora), bogate kulture i same udaljenosti je neuporediva. To je takođe putovanje koje vas, nužno, usporava – nakon dana hodanja, kada konačno sednete u lajapsku kuću i ispijate čaj od putera, osećate osećaj postignuća i povezanosti koji nijedan brzi let nikada ne bi mogao da pruži. Vaše prisustvo je takođe značajno za njih; donosi delić sveta na njihov planinski prag i prihod koji ih podstiče da nastave da čuvaju svoje nasleđe. Kada napustite Laju, verovatno sa nekoliko poklonenih jak sira u rancu i možda noseći lajapsku vunenu kapu za koju ste zamenili naočare za sunce, nosite sa sobom duh gorja – duh otpornosti, veselosti i harmonije sa prirodom.

Avanture u okrugu Gasa

Krećući se od Laje i malo se spuštajući, ulazimo u okrug Gasa, region koji služi kao kapija ka dalekom severu, ali takođe poseduje svoje posebne šarme. Gasa je najseverniji okrug Butana, a karakterišu ga visoke planine, duboke klisure i mala populacija (zapravo je to najmanje naseljeni džongkag). Za putnike se ističu dve glavne atrakcije: Gasa Tšaču (topli izvori) i Gasa Dzong – ali između redova ima još toga, uključujući netaknutu prirodu i rustični seoski život.

Dolazak u Gasu: Grad Gasa (zapravo samo selo blizu dzonga) nalazi se na planini iznad reke Mo Ču, severozapadno od Punake. Do pre deset godina nije postojao ni put do Gasa Dzonga – morali ste pešačiti od kraja puta kod Damdžija (šetnja od 1-2 dana). Sada krivudavi put dopire blizu dzonga i dalje prema početku Lajine staze, iako je vožnja i dalje uska i vrtoglava. Od Punake (najbližeg velikog grada), vožnja kroz netaknutu šumu traje prelepih 4-5 sati. Put je neravan i delimično jednotračan, usečen u litice. Vodopadi se često slivaju na put tokom monsuna (bukvalno se vozi kroz njih). Svaki skretanje otkriva novi pogled – u jednom trenutku grlite kanjon dok Mo Ču besni ispod, već u sledećem izlazite u viseću dolinu pirinčanih terasa i sela poput Mela ili Kamine, a visoki vrhovi se uvek približavaju, uključujući i poglede na planinu Gangčentu (Tigrova planina) visoku 7.210 metara po vedrim danima. Osećaj je da idete negde zaista daleko, što pojačava iščekivanje.

Gasa topli izvori (Tšaču): Blizu obala Mo Čua, oko 40 minuta hoda (ili 15 minuta vožnje po neravnom zemljanom putu) ispod grada Gasa, nalaze se čuveni topli izvori Gasa Tšaču. Butanci ih vekovima poštuju i danima putuju da bi se opustili u njihovim lekovitim vodama – za koje se kaže da leče sve, od bolova u zglobovima do kožnih bolesti. Izvori izviru pored reke u bujnoj klisuri suptropskog osećaja (niža nadmorska visina Gase je samo oko 1.500 metara, tako da je puna širokolisnih biljaka, pa čak i limuna zimi). ​​Lokalitet sada ima više kupatila, izgrađenih nakon što je poplava uništila starije bazene 2008. godine. Obično postoje tri glavna bazena sa izvorima, svaki u otvorenom kamenom kupatilu sa jednostavnim svlačionicama. Temperatura im varira: jedan je veoma vruć (ulazite oprezno), jedan srednje vruć, jedan hladan. Meštani često dolaze tokom zimskih meseci i ostaju nedelju dana ili duže, kupajući se 2-3 puta dnevno i kampujući u blizini ili spavaju u jednostavnim kabinama. Kao posmatrač sa strane, slobodno koristite izvore (sa skromnim kupaćim kostimima ili šorcem i majicom; scena je zajednička, ali odvojena po polu za određene bazene). Iskustvo je blaženo nakon dugog planinarenja (recimo, silaska sa Laje) ili čak samo neravnog puta. Sedenje do vrata u toploj mineralnoj vodi, posmatranje magle kako se diže iz bazena dok ledeni Mo Ču teče odmah iza kamenog zida, predstavlja blagu ekstazu. Primetićete Butance kako izvode tihe rituale dok se kupaju – mrmljaju mantre zatvorenih očiju ili trljaju bolna kolena sa izrazom olakšanja. Započnite razgovor (ljubazno) i otkrićete da mnogi imaju priče o tome kako je čaču izlečio njih ili njihove rođake. Jedan savet: kupajte se povremeno i ostanite hidrirani; ove vode mogu vas znojiti i vrtoglaviti ako ostanete predugo u jednom. Možete povremeno kupati sa pauzama za hlađenje na klupama napolju, ispijajući slatki čaj iz svoje boce dok posmatrate majmune na suprotnoj obali reke. Ako ste avanturističkog duha, nakon kupanja u toploj vodi, pažljivo se brzo uronite u hladni plićak reke za kontrast u nordijskom stilu – veoma osvežavajuće (ali ne predugo!). Izvori su javni i besplatni; ako odete rano ujutru ili kasno uveče, možda ćete imati bazen samo za sebe, osim možda starijeg hodočasnika koji pevuši molitvu. To je divno neturistička atmosfera: uglavnom seljani Gasa ili hodočasnici iz dalekog istočnog Butana dele ove lekovite vode, razmenjuju priče i smeju se u sporo, bezvremensko način.

Gasa Dzong – Tvrđava severa: Sa pogledom na područje toplih izvora, ali dalje uz strmo brdo, nalazi se Gasa Dzong (zvanično Taši Tongmon Dzong). Sa snežnim planinama u pozadini (posebno zimi) i valovitim brdima u prvom planu, verovatno je jedna od najfotogeničnijih tvrđava Butana. Manja je od onih u Paru ili Trongsi, ali ne manje istorijski značajna; izgrađena u 17. veku od strane butanskog ujedinitelja Žabdrunga Ngavang Namgjala, branila je od tibetanskih invazija. Dzong se nalazi na stenovitom jezičku sa dubokim jarugama sa tri strane. Poseta uključuje kratku pešačku turu od novog priključnog puta (ili možete voziti do tačke ispod i popeti se stepenicama). Struktura ima centralnu kulu (utse) i jedinstvenu karakteristiku: tri hrama nalik osmatračnicama na krovu (posvećena Budi, Guruu i Žabdrungu). Pošto Gasa ima obilne snežne padavine, drvene šindre su nagomilane kamenjem da bi se otežale – što krovovima daje neobičan, robustan izgled. Unutra su dvorišta mala i intimna. U glavnom hramu se nalazi slika lokalnog zaštitnika Mahakale koju je Žabdrung lično doneo. Ako dođete tokom dana, možete zateći okružne zvaničnike na poslu (jedna strana je administrativna) i nekoliko monaha koji žive u oblastima svetilišta. Razgovarajte sa njima – zvaničnici Gase su poznati po svojoj opuštenosti (možda zbog planinskog vazduha). Možda će vam pokazati svoju malu „muzejsku sobu“ koja sadrži drevne borbene zastave i relikvije iz vremena kada je Gasa bila granična tačka. Napolju, na konzolnim balkonima džonga, dobijate zapanjujući pogled: guste šume Nacionalnog parka Džigme Dordži koje se prostiru na severu, a na jugu, tepih šiljatih brda koji se blede u subtropima. To je zapanjujuće koliko je ova lokacija izolovana i strateški važna. Ako imate sreće (ili dobro planirate), možete prisustvovati godišnjem festivalu Gasa Ceču ovde (obično krajem zime). To je relativno mali događaj, veoma orijentisan na zajednicu – očekujte sve meštane u svom najboljem izdanju, kako sede na travnatoj padini ispred džonga dok se u dvorištu izvode maskirani plesovi. Kao gost, možda će vam biti ponuđen deo domaće are i pozvani u nečiji šator na grickalice između plesova – narod Gasa je gostoljubiv i pošto dolazi malo turista, bićete im novina (bio sam obožavan stalnim pozivima na čaj i pirinčano vino, koje sam pažljivo prihvatio!). Ceču takođe sadrži nešto neobično: bosonogi vatreni ples na krevetu od užarenog uglja noću koji izvode seoski muškarci, sa ciljem da se odvrati nesreća. Gledati to pod zvezdama sa dzongom koji se nadvija iza je jezivo i nezaboravno.

Lokalni život i „spori život“: Gasa ima malo stanovništva (oko 3.000 ljudi u celom okrugu), uglavnom žive u nekoliko sela raštrkanih po dzongu ili blizu toplih izvora. Stoga je grad Gasa više zaselak sa možda 2-3 male prodavnice koje prodaju osnovnu robu (i imaju nekoliko stolova za piknik gde meštani piju čaj i tračare). Postoji jedan „Gasa Hot Springs“ i nekoliko jednostavnih smeštaja u domaćinstvu, ali ništa posebno. Lepota noćenja je u apsolutnoj tišini nakon sumraka – nema saobraćaja, samo žubor reke daleko ispod i možda zveckanje zvona jaka. Postaje hladno; na ovim visinama noći su sveže tokom cele godine, zato se obucite i možda zatražite da se upali Buhari (peć na drva). Jedno od mojih najlepših sećanja je spontano pridruživanje igri karamborda sa nekim školskim učiteljima Gase ispred njihovih smeštaja – bilo je opušteno, puno smeha, a noć smo završili pevajući butanske narodne pesme oko peći. U Gasi nema „mnogo toga da se radi“ po tipičnim standardima, i upravo je to njen šarm. Usporite. Ujutru možete prošetati do vidikovca zvanog Besa, gde su ljudi nekada držali pčele u šupljim trupcima (neki to i danas rade). Odatle se pruža panorama Gasa Dzonga na litici sa druge strane jaruge – divan u mekom svetlu izlaska sunca. Takođe možete pešačiti nizbrdo 30 minuta do Kevang Lahanga, starog hrama sa prelepim freskama, koji lokalne starešine često posećuju; ako odete kada je ritual u toku, možete sesti unutra (i verovatno će insistirati da se pridružite obroku nakon ceremonije koji se sastoji od tukpa supe i čaja). Svuda gde idete, ljudi će vas pitati da li ste već bili na toplim izvorima, a ako niste, pozivaće vas da odete – ponos čačua je jak. Mnoge porodice Gasa se privremeno preseljavaju u kampove na izvorima zimi, živeći tamo nedeljama – to je kao godišnje okupljanje. Kao posetilac, ako ste u blizini uveče, sasvim je u redu da šetate kampom – naći ćete ljude kako igraju karte uz svetlost fenjera ili kuvaju jaja u izlivu bazena (kuvana jaja u toplim izvorima smatraju se izuzetno zdravim!), i mahnuće vam da se pridružite ili barem podelite razgovor.

Priroda i divlje životinje: Okrug Gasa je uglavnom pokriven Nacionalnim parkom Džigme Dordži, drugim najvećim zaštićenim područjem Butana. To znači da je baza za planinarenje (Laja, Snežni čovek), ali čak i tokom jednodnevnih planinarenja možete sresti divlje životinje. Takini (nacionalna životinja, antilopa-kozja) divlje lutaju ovim krajevima, ne samo u rezervatu Timfu. Meštani ih ponekad vide blizu vrelog izvora u zoru zimi (vole mineralne lizalice). U letnjim šumama, pazite na crvene pande – retke su, ali prisutne. Ptičji svet je bogat: drozdovi koji se smeju, veliki barbeti, a u višim predelima, monali i krvavi fazani. Ako posetite kancelariju čuvara parka u Gasi, možda će podeliti nedavne snimke snežnih leoparda ili tigrova iz krajnjih severnih delova parka (da, oba lutaju visokim dolinama iznad Laje!). Bez višednevnog planinarenja, nećete ih videti, ali sama saznanja da ste u njihovom staništu dodaju sloj uzbuđenja. Možete krenuti na divnu poludnevnu pešačku šetnju od toplih izvora do sela Kamina, kroz šumu i preko potoka, da biste videli jednu od poslednjih zajednica pre divljine. Ljudi iz Kamine su polunomadski stočari jakova; neke kuće ovde služe kao smeštaj za ljubitelje planinarskih planina – izuzetno jednostavno, ali puno karaktera (zamislite zadimljene kuhinje i priče o uočavanju tigrovih tragova na grebenima). Možda će vas odvesti da vidite svoje jakove ako su u blizini, ili barem pokazati svoje dragocene stvari: velike šatore od jakove dlake i kolekcije bambusovih bunara za mleko od jaka. To je malo kulture Lajapa bez težeg pešačenja.

Ukratko, Gasa je mikrokosmos Butana koji ceni jednostavne radosti: zajedničko kupanje u prirodnim izvorima, deljenje domaće kuhinje, posmatranje oblaka kako se kotrljaju preko plavih borovih šuma i nedostatak mesta gde bi se posebno moglo požuriti. Ima mnogo manje turista nego što zaslužuje, verovatno zato što oni koji nemaju vremena preskaču je u korist poznatijih znamenitosti. Ali ako imate vremena da se upustite u ovo mesto, Gasa će vas naterati da izdahnete, opustite se i možda se zaista opustite prvi put na svom putovanju. Kombinacija lekovitih voda, netaknutog parka i istorijske aure dzonga čini ga regenerativnim utočištem. Mnogi Butanci svake godine hodošaču ovde iz tog razloga – da bi napunili telo i dušu. Strani posetioci bi trebalo da slede njihov primer.

Neobični manastiri i duhovna iskustva

Putovanje kroz skrivene kutke Butana nije potpuno bez uranjanja u njegove duhovne tradicije. Dok turisti često posećuju čuvene hramove, nekonvencionalnog putnika očekuju intimnija manastirska iskustva:

• Noćenje u manastiru: Određeni manastiri dočekuju goste na noćenje, nudeći retku priliku da živite zajedno sa monasima. Na primer, manastir Dodejdra, smešten iznad Timphua, omogućava posetiocima da se popnu gore, pridruže večernjoj molitvi i spavaju u jednostavnim sobama unutar manastirskog kompleksa. Uspavanje uz daleke pesme i buđenje u zoru radi meditacije usred drevnih fresaka je duboko dirljivo. Slično tome, šumovita Čeri Gompa (izgrađena 1620. godine od strane osnivača Butana, i mesto gde je osnovano prvo monaško telo) ponekad može da ugosti odlučne hodočasnike preko noći u svojim osnovnim sobama. Takvi boravci zahtevaju planiranje i dozvolu, ali vas nagrađuju insajderskom perspektivom na monaške ritmove – paljenjem lampi od putera u sumrak, deljenjem skromnog vegetarijanskog obroka i učenjem manastirskog bontona (kao što su pravilni pokloni i tiha pažnja u hramu).
• Ceremonije sa lampama od putera i meditacija: Čak i ako ne prenoćite, možete učestvovati u manastirskom životu kroz rituale. Mnogi hramovi dozvoljavaju posetiocima da upale red lampi od putera (malih treperavih sveća od prečišćenog putera) kao prinos za dobrobit voljenih. U mirnom pustinjačkom smeštaju na obronku brda iznad Para ili Bumtanga, možete sedeti sa monahom koji vam pokazuje kako da prinesete lampu, dlanove spojene i mrmljajući želju dok plamen oživljava. Nekonvencionalni putnici takođe traže pećine za meditaciju povezane sa svecima. Na primer, blizu prevoja Dočula, male pećine za meditaciju izgrađene od kamena su skrivene u šumi – do njih se može doći kratkom stazom, otvorene su za one koji žele nekoliko minuta tihe introspekcije okruženi lepršavim molitvenim zastavama. A ispod samog Tigrovog gnezda nalazi se mračna pećina u kojoj je meditirao Guru Rinpoče – uz aranžman vodiča, možete provesti nekoliko minuta sami unutra, doživljavajući duboku tišinu koja privlači butanske jogine na takva mesta. Nije neuobičajeno da vas prati monah, možda recitujući zaštitnu molitvu dok sedite u istoj mračnoj udubini gde su se vekovima tragala za prosvetljenjem.
• Dharma razgovori i proricanja: Preko lokalnih kontakata (često vašeg vodiča), možete zakazati sastanak sa učenim lamama ili astrolozima radi personalizovanih blagoslova ili uvida. U istočnom Butanu, budistički sveštenik može obaviti kratko proricanje ako ste radoznali u vezi sa nekim hitnim pitanjem – bacanjem kockica ili tumačenjem odlomka iz teksta kako bi vam ponudio smernice. U Timphuu ili Punakhi, neki monasi ili monahinje koji govore engleski mogu se složiti da održe ležerni „razgovor o Dharmi“, gde možete razgovarati o budističkoj filozofiji ili postavljati pitanja o butanskim verovanjima i svakodnevnoj duhovnosti. Ovi razgovori, vođeni možda uz slatki čaj sa mlekom u manastirskoj sobi, produbljuju vaše razumevanje duhovnih osnova Bruto nacionalne sreće i kako se saosećanje i zadovoljstvo svakodnevno neguju u butanskim monaškim zajednicama. Oni takođe personalizuju duhovno nasleđe Butana izvan turističke narativa – možda ćete otići sa jednostavnom praksom meditacije koju vas uči lama ili novom perspektivom na životne izazove.

Alternativna iskustva kulturnog uranjanja

Pored znamenitosti i planinarskih tura, nekonvencionalno putovanje u Butanu znači povezivanje sa njegovim ljudima i tradicijama u svakodnevnim kontekstima:

• Smeštaj u selu: Umesto u hotelima, provedite noć ili dve u porodičnoj kući. U seoskoj kući u Rinčengangu (čuveno kamenorezačko selo preko puta Vangdue Phodrang Dzonga) ili drvenoj kući u Fobdžiki, živite kao meštani. Pomozite domaćinima da muzu kravu u zoru, naučite da kuvate Ema Datši (gulaš od čilija i sira) u njihovoj kuhinji i sedite pored buhari (peći na drva) razmenjujući priče. Bonton u domaćinstvu je važan: oblačite se skromno, primajte hranu ili čaj obema rukama i ponesite mali poklon (možda znak pažnje iz vaše zemlje ili neki koristan kuhinjski predmet). Toplota i iskrena razmena u domaćinstvu često postaju vrhunac putovanja – odlazite ne samo sa fotografijama već sa „porodicom“ u Butanu. Zauzvrat, nudite svojim domaćinima prozor u širi svet, bilo deljenjem sopstvenih običaja ili pokazivanjem slika doma. Odnos može da traje dugo nakon toga – mnogi putnici ostaju u kontaktu sa svojim butanskim porodicama, razmenjujući pozdrave tokom praznika.
• Kupka sa vrućim kamenjem (Dotšo): Ublažite bolove putovanja na lokalni način. Mnoge seoske kuće nude tradicionalno kupatilo sa vrućim kamenjem, drvenu kadu napunjenu hladnom vodom i aromatičnim biljem (često listovima artemizije) u koju se ubacuje užareno rečno kamenje. Dok se kupate, voda se postepeno zagreva, a veruje se da minerali koji se oslobađaju iz stena ublažavaju bolove u zglobovima i poboljšavaju cirkulaciju. Zamislite sebe u otvorenom kupatilu pored seoske kuće u dolini Haa: iznad vas, zvezde počinju da bockaju noćno nebo; u blizini, vaš domaćin pažljivo dodaje još jedan vreli kamen, ispuštajući terapeutsko šištanje. To je duboko opuštajuće i suštinski butanski – drevna velnes praksa koja se i dalje voli posle dugog radnog dana (ili planinarenja). Često će vam poslužiti šolju are ili biljnog čaja da pijuckate dok se kupate, što ga čini potpunim senzornim uživanjem. Nije potreban nikakav fensi spa centar – samo vatra, voda i alhemija kamena pod otvorenim nebom.
• Učenje tradicionalnih umetnosti: Isprobajte svoje znanje o butanskim zanatima pridruživanjem radionicama. U Timphuovom Nacionalnom institutu Zorig Čusum (Škola umetnosti i zanata), posetioci mogu da zakažu kratke sesije sa instruktorima – možda slikanjem malog motiva thanke (verskog svitka) ili rezbarenjem jednostavnog uzorka od drvenih blokova. To pokazuje poštovanje prema 13 tradicionalnih umetnosti. U Trašijangtseu, u istočnom Butanu, možete provesti popodne sa zanatlijama koji praktikuju šagzo (strugarenje drveta) ili dezo (izradu papira). Pod njihovim strpljivim vođstvom, naučite kako da obrađujete vlakna kore drveta ili dletom napravite drvo na strugu sa nožnim pogonom. Steknete poštovanje prema veštinama koje su potrebne i ponećete kući svoju nesavršenu, ali značajnu kreaciju. Slično tome, butanski tekstil se može istražiti kroz neformalne časove: u centralnom Bumtangu, ljubazne tkalje vam mogu dozvoliti da pokušate da istkate nekoliko linija na njihovom razboju – brzo ćete shvatiti složenost koja stoji iza tih blistavih Kišutara svilenih uzoraka. Čak i savladavanje nekoliko centimetara jednostavnih pruga daje ponosan osećaj postignuća. A tkalje se često dobro smeju sa vama vašim pokušajima, stvarajući toplu vezu između učitelja i učenika.
• Streličarstvo i lokalni sportovi: Nacionalni sport Butana je streličarstvo, a van urbanih područja naći ćete seljane koji se okupljaju na utakmicama vikendom. Umesto da samo gledate, zašto se ne biste pridružili? Uz uvod vašeg vodiča, seoski tim u Paru ili grupa kancelarijskih radnika koji nisu na dužnosti u Timphuu će vam rado dozvoliti da pokušate da gađate. Uz smeh i navijanja (i dobrodušno podsmehivanje kada promašite udaljenu metu sa velikom razlikom), doživećete drugarstvo koje je ključno za butanski streličarski sport. Možda će vas čak naučiti i povezanim pobedničkim pesmama i povikivanjima. Slično tome, huru (tradicionalno bacanje strelica) je popularna zabava – zamislite da bacate čvrste drvene strelice sa perjem 20 metara prema maloj meti, pokušavajući da oponašate meštane koji neverovatno često pogađaju. Turisti su često pozvani na seoske turnire; možda ćete završiti igrajući u prijateljskoj igri, učeći tehniku od farmera sa decenijama iskustva. Bavljenjem sportom rušite barijeru između turista i lokalnog stanovništva – sada ste samo prijatelji koji zajedno ciljaju na metu pod himalajskim suncem, a često se završava deljenjem grickalica i možda proslave.
• Poljoprivredni poslovi i sakupljanje hrane: Da biste zaista osetili ritam butanskog seoskog života, zasučite rukave. U zavisnosti od godišnjeg doba, možete se pridružiti poljoprivrednicima u sadnji ili žetvi. Na sparnim poljima Punahe, naučite da presađujete sadnice pirinča do članaka u blatnjava polja dok žene pevaju narodne pesme žiplu da bi održale ritam. U jesen u Paru, vitlajte tradicionalni srp da biste pomogli u žetvi zlatnog pirinča ili heljde, a zatim pomozite da se vežu snopovi i nose do mesta za vršidbu – to je naporan posao, ali neverovatno nagrađujući kada se lokalna deca pridruže smejući se blatnjavom strancu koji pomaže. Ako planinarite leti, pitajte o jestivim divljim biljkama – meštani vam mogu pomoći da sakupite listove paprati (nakej) ili divlje špargle iz šume za večeru. Neke zajednice nude organizovane aktivnosti „boravka na farmi“ – poput branja organskog povrća iz bašte ili teranja stoke sa pašnjaka na kraju dana. Počinjete da shvatate koliko intimno butanski seoski ljudi žive sa zemljom. I upravo ti zajednički zadaci – znojenje jedno pored drugog na polju ili sakupljanje drva za večernju vatru – vode do najiskrenijih razgovora i veza, čak i ako se podeli malo reči.

Neobični festivali koje vredi planirati

Dok veliki gradski cehusi (festivali verskog plesa) privlače gomile, manji regionalni festivali nude intimnost i jedinstvene teme:

• Letnji festival Haa (Proslava nomada): Svakog jula, alpska dolina Ha oživljava dvodnevnom proslavom svoje nomadske stočarske kulture. Letnji festival u Hau je relativno nov događaj koji organizuju zajednica i turistička organizacija kako bi predstavili tradicije visoravni zapadnog Butana. Na visokoj livadi okruženoj borovima, videćete ljude Brokpa i Dakpa (nomade iz Haa i pograničnih regiona) okupljene sa svojim jakovima i stokom. Događaji uključuju demonstracije muže jakova i uzgoja teladi, tradicionalne sportove poput kejdžuma (vučenje štapova) i konjske trke, kao i mnoštvo pesme i plesa. To je vesela, porodična atmosfera sajma: lokalne žene u svojoj najlepšoj vezenoj odeći sede i prodaju sušeni sir i knedle hoentej, dok školarci u jednom uglu pokušavaju da se zabave u degu (igra bacanja kamena). Turista je malo, pa to doživljavate rame uz rame sa seljanima – možda se pridružite spontanom plesu u kolu kada muzika počne popodne. Gostoprimstvo je prepuno; Nemojte se iznenaditi ako budete pozvani da sudite u streličarstvu ili jednostavno na piknik sa lokalnom porodicom koja insistira da probate sva njihova domaća jela. Kao nekonvencionalni putnik, prisustvovanje ovom festivalu je zlatna nagrada: vidite aspekte butanske kulture (kao što su plesovi jaka i tradicionalno kuvanje na ognjištu) koje čak ni mnogi gradski Butanci nisu videli iz prve ruke.
• Jambai Lhakhang Drup (Festival blagoslova vatre): Krajem oktobra ili početkom novembra, u hladnim večerima Bumtanga, nešto mistično se dešava u Džambaj Lakhangu (jednom od najstarijih hramova u Butanu). Džambaj Lakhang Drup je višednevni festival, ali njegov najpoznatiji događaj je Terčam ili „goli ples“ koji se izvodi u ponoć jedne od večeri. Kao stranac, možete prisustvovati uz smernice (bez fotografisanja, održavajte poštovanje). Zamislite ovo: oko lomače u dvorištu hrama, maskirani plesači započinju svete čamove. Zatim, grupa muškaraca, koji nose samo male maske i desetak traka za skromnost oko struka, pleše u treperavom svetlu. Gomila – uglavnom meštani koji drže molitvene brojanice – posmatra tiho, verujući da ovaj ples, koji priziva božanstva, može očistiti grehe i blagosloviti plodnost. Tama, plamen, siluete plesača i vekovni hram kao pozadina stvaraju atmosferu kakvu nema ni na jednom drugom festivalu. Ezoterično je i nimalo voajerističko; pre se osećate kao da ste svedok drevnog tajnog rituala. Ranije tokom dana, održavaju se konvencionalni plesovi sa maskama i blagoslovi (uključujući blagoslov vatre gde vernici preskaču žar noseći zapaljeni luk od slame), ali je taj ponoćni Terčam ono što izdvaja ovaj festival. Kao nekonvencionalnom putniku, planiranje boravka u Bumtangu za ovo je logistički malo komplikovano (potrebna je rezervacija unapred, jer se smeštaj puni butanskim hodočasnicima), ali apsolutno vredi ako su vaša interesovanja usmerena ka dubokim i retkim duhovnim tradicijama Himalaja. To će biti festivalsko iskustvo koje verovatno nikada nećete zaboraviti.
• Festival crnovratog ždrala (Zaštita prirode susreće kulturu): Svake godine u novembru... Svake godine 11. novembra, kada ugroženi ždralovi stignu u dolinu Fobdžika na zimu, zajednica i grupe za zaštitu prirode održavaju poseban Festival crnovratih ždralova u dvorištu manastira Gangtej. Školska deca izvode preslatne plesove sa ždralovima noseći kostime sa dugim vratovima i krilima, oponašajući graciozne ptice. Tradicionalne narodne pesme slave vezu između naroda Fobdžika i njihovih pernatih gostiju. To je jedinstven festival sa snažnom ekološkom porukom – informativni štandovi uče o zaštiti ždralova, a prihod od celog događaja podržava lokalni centar za ždralove. Ovaj festival je odličan za porodice i ljubitelje divljih životinja: saznajete o posvećenosti Butana zaštiti ovih svetih ptica dok uživate u plesovima pod maskama i kulturnim programima. Atmosfera je radosna i vođena zajednicom. Nekonvencionalni putnik koji prisustvuje može čak i da volontira (uz prethodni dogovor) da pomogne lokalnom stanovništvu da se postavi – zamislite da pomažete seoskoj deci da farbaju maske za lice ždralova ili pomažete monasima u organizovanju mesta za sedenje. Festival crnovratih ždralova nudi dirljiv prizor kulture i zaštite prirode u harmoniji. Nakon plesova, mnogi učesnici šetaju do obližnjih močvara kako bi tiho posmatrali hranjenje pravih ždralova, što je savršen spoj festivalske zabave i uživanja u prirodi.
• Ura Iakchoe (Festival skrivenih relikvija): U Uri, najvišem selu Bumtanga, održava se neobični prolećni festival pod nazivom Ura Jakčoe (obično u aprilu). Usredsređen je oko svete relikvije – pozlaćene urne za koju se veruje da je duhovno blago koje je otkrio lama. Tokom Jakčoea, ova relikvija se izlaže seljanima kako bi primili blagoslov. Festival je izrazito lokalnog karaktera: žene u svojim najsvetlijim kušutara tkanjima i muškarci u tradicionalnim ghoima od ovčje vune izvode spore narodne plesove u dvorištu sela. Vrhunac je sam ples Jakčoe, gde stanovnici ponovo izvode kako je relikvija primljena od božanstva čuvara. Oni oblače razrađene brokatne kostime i pokrivala za glavu od jakovog roga u pozorišnoj predstavi koja se retko viđa negde drugde. Pošto je Ura udaljena, turista je malo; možda ćete bukvalno biti jedini stranac koji je prisutan. Kao rezultat toga, bićete tretirani ne kao stranac već kao počasni gost – često vas porodica Ura poziva da sedite sa njima, delite domaću aru i grickalice između plesnih predstava, pa čak i da se pridružite večernjem okupljanju na seoskom imanju nakon dnevnih događaja. Poseta Ura Jakčoeu je kao da se slučajno nađete na vekovnoj proslavi u srednjovekovnom selu – potpuno iskrenoj i gostoljubivoj. A kada seljani pevaju svoje zajedničke pesme „čoe“ noću pod zvezdanim nebom (ponekad se veselje odvija u privatnim kućama), svedočite strani Butana koju nijedan vodič ne može zaista da dočara.
• Lokalni i manje poznati festivali: Pored ovih, skoro svaki okrug ima svoj mali ceču ili sezonski praznik koji vredi posetiti ako ste u blizini. Na primer, Čuka Ceču na jugu (sa plesovima koji se retko izvode na severu) ili Festival pečuraka Macutake u Geneki (Timfu) u avgustu, gde seljani slave berbu pečuraka igrama i jelima od pečuraka. Čak i skromni godišnji ritual poput „Gompa Čoepa“ (dan osvećenja manastira) u selu može se pretvoriti u živopisan mini-festival ako naiđete na njega – možda ćete se pridružiti obilaznoj povorci ili učestvovati u zajedničkoj gozbi koja se nudi svim prisutnima. Ključ je biti fleksibilan i radoznao; pitajte meštane da li se dešavaju neki događaji. Butanski kalendar festivala je dinamičan (mnogi se zasnivaju na lunarnim proračunima), a ponekad najbolja iskustva dolaze iz onih neplaniranih trenutaka „hej, imate sreće – naše selo sutra ima ritual, dođite!“.

(Savet: Pogledajte godišnji raspored festivala na veb-sajtu Turističkog saveta ili pitajte svog turističkog operatera o manje poznatim festivalima tokom meseca vašeg putovanja. Planiranje putovanja oko jednog od ovih neobičnih festivala može dati fokus vašem putovanju, duboko obogaćujući vaše kulturno uranjanje.)

Alternativne planinarske rute u Butanu

Butanske planinarske ture su legendarne, ali većina se drži dobro utabanih staza poput staze Druk ili baznog kampa Džomolhari. Ovde predstavljamo neke neobične planinarske rute gde ćete verovatno imati stazu samo za sebe i doživeti divljinu i kulturne susrete van uobičajenih:

• Trek Meri Puensum (dolina Haa): Ova kratka, isplativa šetnja (1-2 dana) vodi vas kroz netaknute šume Haa do vidikovca sa pogledom na „Meri Puensum“ – tri sveta bratska vrha koja čuvaju dolinu Haa. Gotovo niko osim meštana ne ide na ovu šetnju. Prvog dana, penjete se pored pašnjaka jakova i nebeskog groblja (da, obod Haa ima jedno – vaš vodič će vam savetovati kako da se ponašate s poštovanjem ako ga prolazite) do visokog grebena gde se sva tri vrha spektakularno poravnavaju. Kampujte pod zvezdama dok svetla Haa trepere daleko ispod. Meštani kažu da možete čuti pesme božanstava na ovom grebenu noću – možda samo vetar, možda i više. Dan 2, ili se popnite na podvrh koji se može savladati za pogled od 360° (čak i Kančendžungu na udaljenom horizontu po vedrim danima) ili se opušteno spustite, bereći divlje azaleje u sezoni. Ova tura je neobična, ali zahteva malo logističkog stresa – možete je ići čak i od kuće do kuće bez kampovanja, ako se dogovorite sa pastirima jakova Haa. Idealna je za one koji žele samoću (verovatno nema drugih planinara, samo jedan ili dva pastira) i duhovnu atmosferu bez velikog ulaganja vremena.
• Nub Tshonapata (Skriveno jezero Haa): Za avanturiste, 3-4 dana duga pešačka tura dublje u Haa vodi do Nub Tšonapate, udaljenog jezera na velikoj nadmorskoj visini, prožetog legendom. Staza, jedva održavana, prelazi tri prevoja na oko 4.500 metara. Potreban vam je lokalni pastir jakova sa Haa kao vodič (ruta nije obeležena). Drugog dana, prelazeći prevoj Sekila, jezero se iznenada pojavljuje ispod – živopisni tirkizni disk usred stenovitih izdanaka. Kampovaćete pored obale jezera, verovatno pored karavana jakova selica ili možda usamljenih plavih ovaca koje dolaze da piju. U zoru, voda poput ogledala odražava okolne vrhove. Meštani retko posećuju jezero osim jednom godišnje da bi obavili rituale, jer veruju da je Nub Tšonapata dom jezerskog zmijskog božanstva – zato vodite računa da ne zagađujete ili glasno vičete (vaš vodič će verovatno baciti kleku i pirinač kao žrtvu). Staza se nastavlja u petlji, prolazeći pored još jednog manjeg „tartanskog jezera“ i tragova drevnih nomadskih logora (možda ćete pronaći stare prstenove za šatore ili kozje rogove ostavljene na gomilama kamena). Ova tura je teška (duge dnevne udaljenosti, nema sela), ali što se tiče neobičnog, dobija 10/10 – možete pešačiti danima ovde, a da niko ne vidite dušu, uronjeni u himalajsku tišinu, osim možda zvižduka mrmota. To je divlji zapad Butana na krajnjem zapadu.
• Treking Dagala Hiljadu jezera: Iako nije potpuno nepoznata, planinarska staza Dagala (južno od Timphua) je daleko manje posećena od drugih planinarskih staza i nudi lanac jezera poput dragulja tokom 5-6 dana. Zove se „Hiljadu jezera“ ne zato što ih bukvalno ima toliko, već zato što ih ima desetine – neka velika, većina manjih, svako u svojoj kolevci livada. Van sezone možda nećete sresti nijednu drugu grupu. Ono što je čini nekonvencionalnom jeste ribolov (u nekim jezerima ima pastrmke, a lokalni vodiči mogu vas naučiti butanskim tehnikama mušičarenja) i mogućnost interakcije sa stočarima jakova koji ovde lete. Planinari često uživaju u spontanoj šoljici čaja od putera u crnom šatoru od jakove dlake usput – stočari su ovde prijateljski nastrojeni i radoznali, jer viđaju relativno malo turista. U vedrim danima, videćete sve najviše vrhove Butana u jednom zamahu – čak i Everest i Kančendžungu – prizor koji uobičajene planinarske staze ne nude. Na određenim jezerima poput Utsoa ili Relitsoa, možete videti znakove lokalnog obožavanja – male stupe ili posude za prinošenje prinosa pored obale – koje vas podsećaju da ovo nisu samo lepa mesta za piknik, već poštovana mesta za seljane Timphua koji ponekad hodočaste u čast jezerskih božanstava. Staza Dagala je umereno težine i počinje na samo kratkoj vožnji od Timphua, ali se čini kao da je svet daleko. Poslednjih godina, malo se pojačava, ali je i dalje tiho. Ako želite klasični himalajski pejzaž (bistra jezera, snežne kulise, alpsko cveće) bez gomile Džomolharija, Dagala je vaša staza.
• Putovanje sa sovama u Bumtangu: Ova 2-3-dnevna tura je dobila ime po sovama koje pevaju noću u šumama iznad Bumtanga. Iako počinje u blizini popularnog manastira (Tarpaling), kada se popnete u šumu, ostavljate planinare za sobom. To je kružna tura koja prolazi kroz netaknute šume kukute i jele, preko otvorenih pašnjaka koje koriste nomadski stočari, do prevoja Kiki La (~3.860 m) gde vas dočekuje panorama dolina centralnog Butana. Noću, kampujući na mestu poput Drangele, verovatno ćete čuti zov smeđih šumskih sova ili pegavih sova – vaši vodiči bi čak mogli da imitiraju njihov zov kako bi započeli „razgovor“. Vrhunac tura je manje posvećen velikim planinama (iako ih vidite), a više doživljaju ruralnog srca Butana: prolazite pored sela poput Dura, gde vas ljudi mogu pozvati na čaj dok vas vide dok planinarite (malo njih ide ovom rutom, pa su rado dočekani). Jedan nekonvencionalan aspekt je to što možete povezati ovu šetnju sa posetom lokalnom domu – na primer, početi ili završiti u selu, provevši noć u seoskoj kući umesto u šatoru. Postoji opcionalna sporedna šetnja do Pelfej Linga, mesta za meditaciju u litici gde monasi žive u kamenim pećinama – kojeg uopšte nema na turističkim mapama. Ako ste poštovani, možete razgovarati sa glavnim monahom koji retko viđa strance, što je nezaboravan doživljaj. Šetanje „Sova“ je odličan neobičan dodatak u Bumtangu za one koji žele da siđu sa puta i krenu na valovite staze gde je jedini saobraćaj krdo goveda koje dolazi sa letnjih pašnjaka.

(Kada preduzimate ove neobične planinarske ture, budite spremni u pogledu opreme i imajte dobrog lokalnog vodiča. Planinarenje van mreže u Butanu znači da nema pansiona ili očiglednih oznaka na stazama – to je delom istraživanje, delom poverenje u znanje vašeg vodiča. Takođe, razmislite o vremenu: mnoge visoke rute su zimi zasnežene i teške tokom monsuna. Proleće i jesen su idealni. Nagrada je apsolutno uronjenje u prirodu i kulturu – vi i vaša mala posada pod dubokim plavim nebom Butana, stvarajući veze sa zemljom koju malo putnika ikada dotakne.)

Strategije i vreme izbegavanja gužve

Nekonvencionalno putovanje takođe znači uživanje u popularnim mestima sa minimalnom gužvom. Nekoliko taktičkih saveta za doživljavanje najznačajnijih mesta Butana bez gužve:

• Putovanja van sezone: Razmislite o vremenskom okviru putovanja u Butan u vreme vansezone. Zima (decembar-februar) ima mnogo manje turista – da, hladno je noću, ali dani su sunčani i vedri, a mesta poput Tigrovog gnezda ili Punaka Dzonga mogu biti skoro prazna. Možda imate unutrašnje svetilište hrama samo za sebe da mirno razmišljate o njegovim freskama. Slično tome, letnji monsun (jun-avgust) odvraća mnoge putnike zbog kiše, ali najjači pljuskovi su obično kratki popodnevni naleti. Doline su blistavo zelene i žive, a broj turista dramatično opada. Ako vam ne smeta malo blata i pijavica tokom planinarenja (dobre čizme i čarape sa pijavicama pomažu), bićete nagrađeni samoćom čak i na kultnim mestima. Pored toga, hoteli često nude popuste vansezone, a vaš turistički operater može da ponudi dodatna iskustva (kao što je kurs kuvanja ili večera u seoskoj kući) kao dodatnu vrednost jer imaju veći propusni opseg. I zapamtite: butanski monsun može značiti maglovit mističan pejzaž – zamislite Takcang obavijen pramenovima oblaka, prizor daleko jeziviji od jasne fotografije sa razglednice, i samo vi ste tamo da ga vidite.
• Rano jutro i kasno popodne: Ovo je zlatno pravilo. Ako možete da organizujete posetu prometnim mestima rano ujutru ili pred zatvaranje, izbeći ćete grupne ture. Tigrovo gnezdo: počnite sa planinarenjem u zoru (5:30–6:00) – stižete do manastira pre 9:00, često ga imate skoro sami, osim monaha koji izvode svoje jutarnje pojanje. Svetlost je blaža, i silazete dok velike grupe dahću na putu gore. Slično, idite u Punakha Dzong na otvaranju (obično 9:00) – sunce se filtrira kroz most sa molitvenim zastavama i osvetljava dvorište bez turističkih grupa, i možda ćete videti glavnog lamu kako izvodi kratak ritual sa samo nekoliko meštana. Još jedan primer: statua Bude Dordenme u Timphuu – posetite je u zoru ili posle 17:00. Turistički autobusi obično dolaze sredinom dana. Van špica, mesto ponovo zavladava mirom; zapravo možete čuti vetrenjače i sedeti u meditaciji unutar velike statue bez autobusa koji prolaze. Planirajte svoj dan tako da popularna mesta budu posećena ili veoma rano ili neposredno pre nego što se zatvore. Da, to znači rano ustajanje ili ručak u malo neobično vreme, ali je isplata ogromna u kvalitetu iskustva.
• Magija pauze za ručak: Još jedna zanimljivost: mnoge turističke grupe prave pauzu za ručak na švedskom stolu između 12 i 14 časova. Ako možete da pomerite ručak kasnije ili da ga pojedete ranije, možete posetiti mesta tokom „vremena za ručak u turističkoj grupi“. Na primer, Nacionalni muzej tekstila u Timfuu je često prazan u 13 časova jer grupe ručaju – mogli biste imati izložbeni salon samo za sebe, a kustos bi vas lično mogao provesti naokolo iz entuzijazma. Isto važi i za nešto poput Čimi Lakhanga (hram plodnosti u Punakhi) – mnogi posećuju sredinom jutra ili kasno popodne; ako odete u 13 časova, vodiči su uglavnom na ručku, a vi šetate kroz pirinčana polja sa samo poljoprivrednicima okolo, stižući do hrama kada su unutra uglavnom čuvari i nekoliko majki koje se mole.
• Istražite „Iznad očiglednog“: Čak i na popularnim mestima, prošetajte malo dalje od tipične tačke zaustavljanja. Na prevoju Dočula (sa njegovih 108 stupa), većina ljudi se fotografiše na vrhu i odlazi. Ali ako prošetate 10 minuta u susednu šumu, naći ćete pećine za meditaciju i kolibe pustinjaka koje se retko posećuju – više molitvenih zastava, nema ljudi i očaravajuća tišina među mahovinom prekrivenim kamenjem. Ili u Tašičo Dzongu u Timphuu, nakon što ste gledali formalne plesove cečua, prošetajte do manastirske sale za sastanke na strani koju turisti često previđaju – možda ćete uhvatiti mlade monahe kako raspravljaju ili čiste posle ceremonija bez ikoga drugog u blizini. U suštini, potražite „drugi sloj“ svake atrakcije. Vodiči često preskaču ove skrivene uglove osim ako ih ne pitaju, pa izrazite interesovanje da vidite šta se nalazi iza tih vrata ili iza tog grebena (uveravajući se da je to dozvoljeno) – možete otkriti sekundarno svetilište ili vidikovac sa podjednako lepotom i bez gužve.
• Alternativne rute i lokacije: Ponekad možete izbeći gužvu radeći stvari obrnutim redosledom ili birajući ekvivalentnu alternativu. Umesto prepunog Paro Tauna vikendom, posetite Vangdue ili Trongsu na ručak – komuniciraćete sa lokalnim stanovništvom u opuštenijoj atmosferi malog grada i preskočiti turističke kafiće. Ako je neki poznati hram pun, pitajte da li u blizini postoji manje poznati hram koji možete posetiti, a koji nudi sličan stil ili značaj. Primer: Ako je Kjiču Lakhang u Paru zauzet, vozite 15 minuta do Dungce Lakhanga, hrama nalik čortenu koji je izgradio Graditelj Gvozdenog mosta. Gotovo je prazan i fascinantan, ali većina posetilaca ga propusti. Krivudajući kada drugi idu cik-cak, čak i standardno razgledanje pretvarate u ličniju avanturu.

U suštini, putujte pametno i fleksibilno: prilagodite svoj raspored kako biste prestigli ili zaobišli grupne ture i možete uživati čak i u najvažnijim delovima Butana u kontemplativnom miru. Politika niskog broja posetilaca u Butanu znači da nikada nije pretrpan kao neke destinacije, ali malo strategije osigurava da se stalno osećate kao putnik koji otkriva, a ne kao turista koji čeka u redu. Nagrada je niz trenutaka „Imam sve za sebe“, koji na mestu tako duhovnom i živopisnom kao što je Butan, zaista podižu vaše putovanje na viši nivo.

Praktična logistika za nekonvencionalna putovanja u Butan

Putovanje van utabanih staza u Butanu je izuzetno isplativo, ali zahteva pažljivo planiranje kako bi se osigurala udobnost i bezbednost. Evo sveobuhvatnog pregleda upravljanja logistikom:

• Budžetiranje i SDF: Svaki međunarodni turista mora da plati Naknadu za održivi razvoj (SDF) od 100 dolara po osobi po noćenju (trenutna cena, prepolovljena sa 200 dolara do 2027. godine). Ovo je osnovni trošak posete Butanu i finansira društvene projekte. Neobična putovanja često znače više dana (pošto polako istražujete udaljena područja) i moguće dodatne naknade za dozvole ili troškove prevoza, pa to uzmite u obzir. Međutim, možete maksimizirati vrednost SDF-a: pošto plaćate po danu, ispunite svoje dane sa onoliko iskustava koliko želite – lutanje u dodatno selo ili dodavanje zaobilaznice ne povećava naknade, a često su vaš vodič i vozač rado pristali ako vam vremenski odgovara. Ako je budžet ograničen, razmislite o dolasku u niskoj sezoni kada povremeno važe neki popusti (Butan ponekad organizuje promocije, poput „boravite 7 dana, platite SDF za 5“ itd., proverite najnovije). Takođe, imajte na umu da, iako luksuzni hoteli koštaju više, jednostavniji smeštaj ili smeštaj u domaćinstvima mogu smanjiti cenu ture (razgovarajte sa svojim operaterom – možda izdvojite ušteđevinu da biste podržali lokalnog vodiča iz regiona koji posećujete). U suštini, budite otvoreni oko svog budžeta sa svojim organizatorom putovanja; oni mogu predložiti nekonvencionalne, ali isplative opcije (kao što je let domaćim avionom u jednom pravcu radi uštede vremena vožnje ili kampovanje umesto skupljeg hotela u udaljenom području).
• Izbor pravog turističkog operatera: Nisu svi operateri iskusni u neobičnim putovanjima. Potražite one koji pominju prilagođene planove putovanja ili imaju turističke projekte zasnovane na zajednici. Možete poslati imejl nekolicini sa svojim okvirnim idejama (npr. „Želim da provedem 4 noći u selima istočnog Butana i da idem na trodnevno planinarenje – možete li da organizujete?“) i procenite njihov odgovor. Dobri će se vratiti sa entuzijazmom, možda čak i predlažući nešto o čemu niste razmišljali („Pošto ste zainteresovani za tekstil, možemo uključiti privatnu radionicu sa kušutarskim tkaljama u Khomi“). Pitajte da li su ranije slali putnike u Merak-Sakteng ili Laju – iskustvo tamo je zlato. Kada izaberete operatera, održavajte komunikaciju jasnom: neka potvrde da su posebne dozvole (za mesta poput Singje Dzonga ili Saktenga) uključene u plan i pitajte koliko je plan putovanja fleksibilan na terenu (da li možete spontano odlučiti da ostanete još jednu noć negde udaljeno ako vam se sviđa?). Operator sa crvenom zastavom je onaj koji se opire odstupanju („Ne, nije moguće odsesti u seoskoj kući u Fobdžiki, morate koristiti hotel“) – to može signalizirati neiskustvo ili nevoljnost. Zelena zastava je onaj koji ima veze sa lokalnim stanovništvom (na primer, „Da, moj rođak je čuvar parka u Bumdelingu, on može da vas provede po okolini“). Zapamtite, takođe možete kombinovati dva operatera: jedan bi mogao da vodi osnovnu turu, a zatim da angažuje specijalizovanog vodiča (recimo vodiča za planinarenje Sneška za deo na velikim nadmorskim visinama). Ne bojte se da pitate – turistička industrija Butana je mala i zasnovana na saradnji.
• Prevoz: Privatno vozilo sa posvećenim vozačem je standardno i neophodno u Butanu (bez samostalne vožnje za turiste). Za nekonvencionalne rute, uverite se da je vozilo pogodno – ako planirate da idete na dalekoistočne poljoprivredne puteve ili do Gase, zatražite vozilo sa pogonom na sva četiri točka ili barem vozilo sa visokim klirensom. Neka ultra-neobična mesta mogu čak zahtevati prelazak na lokalni pikap Bolero (uobičajeni indijski 4×4) – vaš operater će to organizovati. Putovanje drumom u Butanu je sporo; 40 km može trajati 2 sata krivudavim planinskim putevima. Prigrlite putovanje – neverovatno je slikovito – ali planirajte realna vremena vožnje (vaš vodič će vam savetovati; npr. nemojte zakazivati kratko popodne za „brzu sporednu vožnju od 100 km“ – to bi moglo biti nemoguće). Za veoma udaljena mesta, razmislite o domaćim letovima Butana: trenutno su letovi od Paroa do Bumtanga i Trašiganga (Jonphula) povremeni. Ako letenje može da skrati dvodnevnu vožnju od Trašiganga nazad do Para, možda bi se isplatilo da te dane iskoristite za više istraživanja. Helikopteri su takođe opcija (skupi, ali možda za grupu ili ako želite da izbegnete određeni opasni deo puta) – mogli biste, na primer, helikopterom da odete od Laje do Para za 30 minuta umesto da pešačite 3 dana ranije; neki putnici visoke klase to rade. Jednostavnije rečeno: pokušajte barem jednu vožnju javnim prevozom da biste upoznali lokalno stanovništvo (možda kratka deonica u dolini). Na primer, mogli biste da uzmete lokalni autobus od Para do Haa samo da biste ćaskali sa kolegama, dok vaš automobil ide napred sa prtljagom. Ove male avanture u prevozu mogu biti zabavne i bezbedne ako se planiraju.
• Smeštaj u udaljenim područjima: Očekujte mešavinu. U većim gradovima (Timfu, Paro, Punaka, Bumtang) možete imati standardne hotele sa 3 zvezdice (ili više ako se odlučite za bolji smeštaj) – oni su udobni sa toplim tuševima, Vi-Fi-jem itd. U udaljenim okruzima, smeštaj može biti jednostavan pansion ili kuća. Na primer, u Meraku postoji zajednički smeštaj (osnovne sobe, zajedničko kupatilo, voda zagrejana solarnom energijom za kupanje u kantama). Smeštaj u domaćinstvima se veoma razlikuje – neki imaju posebne sobe za goste sa kupatilom (kao lep seoski smeštaj u Paru), neki će možda samo očistiti svoju dnevnu sobu za vas, a toalet je spoljna zgrada. Vaš operater bi trebalo da vas obavesti kako biste znali da li je potrebno poneti vreću za spavanje ili peškir. Prigrlite rustičan način života; te noći često postaju vaša omiljena sećanja, ispijajući čaj pored vatre u kuhinji. Ako kampujete (planinarite ili ga birate za pristup određenim selima), znajte da iako butanske turističke agencije nude kvalitetne šatore, debele prostirke za spavanje i obično šator za ručavanje, noći mogu biti hladne – ključno je imati sopstvenu toplu vreću za spavanje ili šator za slojeve. Boravak u manastiru je izuzetno spartanski: očekujte tvrd pod ili drveni krevet i monahe koji se bude u 4 ujutru uz gong. Ali očekujte i da ćete svedočiti njihovim molitvama u zoru, što je magično. Savet: ponesite lampu za prednju stranu, jer mnogi seoski smeštaji ili kampovi imaju ograničenu struju noću; takođe i adapter (Butan koristi uglavnom utičnice tipa D, indijskog tipa).
• Komunikacija i povezivanje: Internet i telefonska veza opadaju kako se udaljavate. WiFi je uobičajen u gradskim hotelima, ali u selima možete imati samo neujednačen mobilni signal (ako ga uopšte ima). Nabavite lokalnu SIM karticu (veoma jeftinu) kada stignete – i B-Mobile (Bhutan Telecom) i TashiCell imaju SIM kartice, a vaš vodič će vam pomoći da je registrujete. Omogućava vam da obavljate lokalne pozive (ako odlutate u selu i treba da pozovete svog vodiča, itd.) i ponekad imate 3G internet na iznenađujućim mestima. Ali pretpostavite da ćete često biti oflajn – što je zaista blagoslov za uronjenost u svet. Planirajte sa porodicom da se možda nećete svakodnevno javljati. Vaš vodič često ima bolju telefonsku mrežu (turistički zvaničnici osiguravaju da vodiči imaju pokrivenost putem voki-tokija ili slično u zonama bez interneta). U hitnim slučajevima, seljani su neverovatno od pomoći – čak i ako nemaju internet, otrčaće negde da prenesu poruku ako je potrebno. Za struju: udaljeni smeštaji ili kampovi možda nemaju pouzdano napajanje za punjenje uređaja, pa ponesite jedan ili dva prenosna punjača. Takođe, hidroelektrane u Butanu mogu povremeno imati nestanke struje – mala baterijska lampa ili nalobna lampa su neophodni u vašem rancu za iznenadne nestanke struje noću (korisno je i za ponoćne odlaske u toalet u nepoznatim okruženjima).
• Zdravlje i bezbednost: Butan je generalno veoma bezbedan u pogledu kriminala – nasilni kriminal protiv turista praktično ne postoji, pa čak je i krađa retka (ipak, primenjuju se uobičajene mere predostrožnosti zaključavanja sobe i neostavljanja gotovine na otvorenom). Veće brige su zdravlje i nadmorska visina. Ako idete iznad 3.000 m (Laja, Fobdžika, Merak, itd.), postepeno se penjite i ostanite hidrirani; vaš plan putovanja često to uzima u obzir (npr. provođenje noći u Punaki (1200 m), zatim u Fobdžiki (2900 m), a zatim samo odlazak u Laju (3800 m) pomaže). Ponesite neke osnovne lekove: lek protiv dijareje (nova dijeta, začinjena hrana mogu uznemiriti neki želudac), Diamoks za nadmorsku visinu (ako planinarite na velikoj visini, konsultujte se sa svojim lekarom), možda antibiotike za scenario infekcije tokom planinarenja i svakako vaše lične lekove ako ih ima (postoje bolnice u svakom okrugu, ali određeni lek koji vam je potreban možda neće biti dostupan). Putničko osiguranje je neophodno i mora da pokriva hitnu evakuaciju – ako slomite zglob u Meraku, može se organizovati evakuacija helikopterom do Timphua, ali će biti skupo osim ako niste osigurani. Vaš vodič je obučen za pružanje prve pomoći i verovatno će nositi i komplet prve pomoći. Što se tiče bezbednosti hrane: neobična putovanja često znače jedenje u domaćinstvima i lokalnim restoranima. Butanska hrana se generalno veoma dobro kuva (potpuno kuvana ili pržena). Najveći izazov je začin – obavestite domaćine o svojoj toleranciji. Obično će imati neka jela bez ljutine ili mogu napraviti blage verzije ako ih zamolite („samo je„– manje čilija, je korisna fraza). Voda: koristite svoju flašu za punjenje; vaš vozač može da vam nabavi velike tegle filtrirane vode da vas svakodnevno dopunjava (Butan pokušava da smanji otpad od flaširane vode). U selima je primamljivo piti iz kristalno čistih planinskih izvora. Vodiči mogu to dozvoliti na visokim izvorima, ali da biste bili sigurni, koristite tablete za prečišćavanje ili UV prečišćivač ako ga nosite. Psi: U gradovima, psi lutalice laju noću (čepići za uši pomažu), ali obično nisu agresivni; u ruralnim područjima, psi čuvari na farmama mogu biti teritorijalni – pustite svog vodiča da se pobrine za približavanje imanju kako bi vlasnik vezao ili smirio svog velikog tibetanskog mastifa.
• Dozvole i poseban pristup: Do sada je jasno da su za neka nekonvencionalna mesta potrebne dozvole pored vaše vize. To uključuje zaštićena područja poput rezervata za divlje životinje Sakteng (sela Merak/Sakteng), određene planinarske tura na velikim nadmorskim visinama blizu granice (Snežni čovek blizu granice sa Tibetom) i sveta mesta poput Singje Dzonga (za koje je potrebno odobrenje Ministarstva unutrašnjih poslova). Za ove svrhe, unapred dostavite podatke o svom pasošu svom operateru. Često je dozvola jednostavno pismo koje vaš vodič nosi sa sobom da pokaže službenicima na kontrolnom punktu ili vojnoj ispostavi. Na primer, na putu do Meraka, postoji šumska kapija u Čalingu – vaš vodič vas prijavljuje sa dozvolom za rezervat. U praksi, to je glatko, samo budite svesni potrebe kako ne biste bili razočarani u poslednjem trenutku („oh, ne možemo tamo da idemo jer...“) – dvaput proverite sa svojim operaterom da li su dobijene sve potrebne dozvole. Takođe, kada posećujete hramove van glavnog turističkog kruga, neka vaš vodič pozove unapred ako je moguće – mala ljubaznost koja osigurava da je čuvar tu da ih otključa. Za manastirske noći, vaš operater obično šalje formalno pismo manastiru – vaš vodič će imati kopiju. Kada stignete, poklonite mali poklon (može biti novčana donacija, recimo, 500–1000 nua, ili pokloni lekova itd.) kao znak zahvalnosti za njihovo gostoprimstvo – vaš vodič može da vam savetuje o odgovarajućem darivanju; nije obavezno, ali je lep gest koji je deo kulturne razmene.
• Fleksibilnost i prilagodljivost nepredviđenim okolnostima: Neobična putovanja znače da stvari možda neće ići savršeno po planu. Klizišta mogu blokirati udaljeni put (možda ćete morati da pešačite dodatni sat da biste sreli vozilo sa druge strane, pretvarajući manju avanturu u nezaboravnu priču). Seoski zanatlija koga ste se nadali da ćete sresti možda je odsutan; s druge strane, mogli biste sresti nekog ko se ispostavi još fascinantnijim. Prihvatite „opušteni“ stav – Butanci su stručnjaci u tome. Vaš vodič će neumorno rešavati probleme iza kulisa (video sam vodiče kako niotkuda smišljaju večere „Plan B“ kada je seoskoj kući ponestalo propana, ili kako usput stvaraju obilazak planinarske rute kada je staza bila previše blatnjava). Verujte im i prepustite se toku. Ugradite dan ili dva u svoje putovanje ako možete, posebno ako idete na višednevne planinarske ture ili putujete po monsunu – to je jastuk u slučaju da vreme nešto odloži ili jednostavno toliko volite neko mesto da želite da se zadržite (što se često dešava u nekonvencionalnim putovanjima!).

Ukratko, dobro planirajte, ali budite spremni da uživate u neočekivanom. Logistički, nekonvencionalno putovanje u Butanu je složenije od standardne ture, ali uz pravog vodiča i način razmišljanja, sasvim je izvodljivo i neverovatno nagrađujuće. Svaki dodatni napor – bilo da je u pitanju neravan put ili dugačak pohod – donosi mnogo više autentičnosti i čuda. Moto bi mogao biti: „Spakujte strpljenje i radoznalost, a Butan će se pobrinuti za ostalo.“ Jer zaista hoće.

Primeri nekonvencionalnih putovanja

Da bismo sve ove elemente spojili, evo nekoliko planovi putovanja prikazujući kako se mogu kombinovati uobičajene stvari koje morate videti sa neobičnim avanturama. One se mogu kombinovati ili prilagođavati, ali nude osećaj toka i mogućnosti:

7-dnevni zapadni Butan van mreže (Thimphu – Haa – Fodžika – Paro):
Dan 1: Dolazak u Paro. Vozite se direktno do doline Haa preko prevoja Čele La (zaustavljanje kod Čele La za kratku šetnju grebenom među molitvenim zastavama). Popodne u Haa: poseta mirnim Belim i Crnim hramovima (Lakhang Karpo/Nagpo) i lutanje usamljenom ulicom grada Haa. Noćenje na seoskoj kući u Haa – dobrodošla kupka u toplom kamenju i obilna domaća večera.
Dan 2: Pešačenje dolinom Haa do isposnice Kristalna litica (oko 3 sata u oba smera) za prelep pogled na dolinu. Piknik za ručak pored reke Haču. Posle ručka, vožnja do skrivenog sela poput Dumčoa – provedite vreme sa lokalnim stanovništvom, možda pomažući im u polju ili isprobavajući tradicionalnu odeću. Kasno popodne, vožnja do Timfua (2,5 sata). Večernja šetnja u parku krunidbe u Timfuu pored reke gde se okuplja lokalno stanovništvo.
Dan 3: Znamenitosti Timphua sa novim preokretom: rana poseta (8:00) Budi Dordenmi pre gužve. Prisustvujte astrološkom čitanju u 9:30 u Astrološkom koledžu Pangri Zampa (uradite svoje proricanje iz Mo!). Ručak u lokalnoj menzi farmera (vaš vodič bira mesto koje turisti retko posećuju). Popodne: vožnja do Punake (2,5 sata). Pauza u nekom selu usput, možda Talo, da biste videli svakodnevni život. U Punaki, prošetajte do manje poznatog hrama (npr. Talo Sangnačoling, prelepi murali) ako imate vremena.
Dan 4: Istraživanje Punake: poseta Punaka Dzongu rano ujutru u vreme otvaranja, uživajte u spokoju. Zatim vožnja do malog sela poput Kabise – kratka šetnja do porodične seoske kuće gde im se pridružite na času kuvanja, praveći ema datši i puta (rezanci od heljde) za ručak. Posle ručka, avanturističko splavarenje rekom Mo Čhu (verovatno ćete biti jedini splav na reci). Kasnije popodne, vožnja do doline Fobdžike (2,5 sata). Ako je nebo vedro, skrenite do prevoja Pele La odakle se pruža pogled na zalazak sunca na planini Džomolhari. Noćenje u porodičnom smeštaju u Fobdžiki (udoban i rustičan).
Dan 5: Fobdžika pre zore da biste videli crnovrate ždralove (novembar–februar) ili jednostavno uživali u ćudljivoj jutarnjoj magli (mart–oktobar). Posle doručka, posetite seosku školu (vaš vodič organizuje posetu školi Gangtej ili Beta – razgovarajte sa učenicima koji uče engleski). Kasnije se pridružite čuvaru parka iz RSPN-a na pešačkoj turi po područjima gde se gnezde ždralovi, uz uvid u zaštitu prirode. Popodne slobodno za šetnju prirodnom stazom Gangtej ili opuštanje. Uveče, vlasnici vašeg smeštaja pozivaju lokalne seljane na kulturnu razmenu pored lomače – možda nekoliko narodnih pesama i igara u kojima ste ohrabreni da učestvujete (očekujte puno smeha).
Dan 6: Vožnja do Para (5–6 sati). Usput se zaustavljate u Vangdueu da biste videli kameno selo Rinčengang (pređite viseći most da biste stigli do njega – popijte čaj sa porodicom zidara). U Paru, izaberite nešto neobično: posetite lokalnu seosku kuću koja kuva sopstveno pivo ili ara – uživajte u neformalnoj degustaciji i večeri tamo, deleći priče sa porodicom domaćinom o njihovom poljoprivrednom životu. Noćenje u Paru.
Dan 7: Pešačenje do manastira Tigrovo gnezdo (počnite rano). Spuštanje do ranog popodneva. Sa preostalim vremenom, vozite se severno od Para do Dzongdrake – grupe hramova na liticama često nazvanih „mini Tigrovo gnezdo“, ali bez turista. Tamo upalite lampu od putera za bolju vrednost vašeg putovanja. Nazad u Paru, prošetajte glavnom ulicom grada uveče ili možda na terenu za streličarenje da biste videli meštane kako vežbaju. Krenite sledećeg dana nakon što ste doživeli i znamenitosti i skrivene dragulje.

10-dnevno duhovno duboko ronjenje u centralnom Butanu (Trongsa – Bumthang – Ura – Tang):
Dan 1: Dolazak u Paro. Let do Bumtanga (ako postoje letovi) ili duga vožnja od Timphua do Trongse (6-7 sati). Pogled na Trongsa Dzong pri zalasku sunca (spektakularan iz hotela).
Dan 2: Obilazak Trongsa Dzonga ujutru (često prazan). Vožnja do Bumtanga (3 sata). Usput, skretanje do Kunzangdre (malog isposnika na litici povezanog sa Pema Lingpom) – kratka pešačka tura do nje, obično je tamo samo monahinja čuvar. Kasno popodne stižemo u Džakar (Bumtang). Veče: sastanak sa budističkim učenjakom u kafiću Loden fondacije na opuštenom „razgovoru o Dharmi“ uz kafu.
Dan 3: Obilazak drevnih hramova Bumtanga: posetite Džambaj Lakang i Kurdžej Lakang rano (manje ljudi, jer ture počinju posle 10 časova). Primite poseban blagoslov u Kurdžeju od lokalnog monaha (vaš vodič organizuje paljenje lampi ili blagoslov svetom vodom). Posle ručka, vožnja do doline Tang (1,5 sat). Zaustavite se u Mesitangu da biste pokupili lokalnog vodiča (možda seljanina ili učitelja) koji će vam pokazati Tang. Posetite muzej palate Ogjen Čoling sa članom porodice koji će vam objasniti njegovu istoriju. Noćenje u pansionu ili kampu Ogjen Čoling u Tangu (zvezdano nebo!).
Dan 4: Pešačenje dolinom Tang ujutru: umerena šetnja od 2-3 sata do Membartšoa (Gorućeg jezera) preko seoskih staza – meditirajte pored svete vode gde je pronađeno blago Pema Lingpe. Posle piknika, vožnja do doline Ura (2 sata zemljanim putem). Meštani Ure će vas ugostiti u seoskoj kući. Veče gostoprimstva Ure – pokušajte da igrate „kempu“ (lokalni pikado) sa njima i upijete njihove priče pored ognjišta.
Dan 5: Istraživanje doline Ura: ako se vreme poklapa sa Ura Jakčoeom, uživajte u festivalu. U suprotnom, krenite na šetnju kroz prirodu do Šingkara, posetite mali manastir i uživajte u mirnom ručku pored pašnjaka. Popodne, nazad u Džakar. Usput, zaustavite se u seoskoj kući u Čumeju poznatoj po tkanju Jatra – praktična demonstracija tkanja. Noćenje u Bumtangu.
Dan 6: Početak planinarenja u Bumtangu – vožnja do početne tačke blizu Tarpalinga, upoznavanje vaše ekipe za planinarenje. Pešačenje kroz šume, osluškujući sove do sumraka. Kampovanje u Kikili (sa udaljenim odsjajem svetala Džakara ispod).
Dan 7: Nastavite sa planinarenjem u selu Sova: prođite kroz selo Dhur – svratite u selo na čaj od putera u lokalnoj kući (improvizovano gostoprimstvo je ovde veoma jako, posebno kada se vide retki strani planinari). Planinarenje se završava do popodneva. Opustite se u gradu Bumtang posetom lokalnoj fabrici sira ili pivari Crvena Panda za slavljeničko zanatsko pivo.
Dan 8: Vožnja nazad ka zapadu: Bumtang do Fobdžike (6-7 sati). Pauza kod muzeja Kule Trongsa u Trongsi (mnogi preskaču osmatračnicu koja je pretvorena u muzej – tiha je i fascinantna). Kasno nakon toga stižemo u Fobdžiku. Večernja šetnja do Kevang Lahanga u dolini, možda se poklapa sa vremenom za molitvu u selu (pridružite se krugu seljana u hramu za skromno, očaravajuće iskustvo).
Dan 9: Od Fodžike do Timfua (5-6 sati). Zaustavljanje na prevoju Dočula za ručak u kafeteriji kada se gužva raziđe (oko 14 časova). U Timfuu, slobodno vreme za kupovinu na pijaci ili odmor. Oproštajna večera u tradicionalnom restoranu sa narodnom muzičkom predstavom.
Dan 10: Paro Tigrovo gnezdo ujutru (ili ako je već urađeno, možda pešačenje do prevoja Čele La) i polazak.
(Idealno za one koji traže duhovne korene Butana i spremni su da se odreknu luksuza zarad autentičnosti.)

14-dnevno istraživanje istočnog Butana (od Samdrupa Džongkara do Paro kopnenim putem):
Dan 1: Ulazak u Butan preko Samdrup Džongkara (granica sa Asamom). Dočekuje vas vaš vodič za istočni Butan. Prošetajte pijacom ovog prekograničnog grada (odmah se uronite u svet: asamski i butanski trgovci, živa scena). Noćenje u SJ.
Dan 2: Vožnja od SJ do Trašiganga (oko 8 sati, ali sa zaustavljanjima). Usput posetite tkačko selo poput Kalinga (poznato po prirodnom bojenju i svilenim tkaninama – neformalna poseta Centru tkanja i razgovor sa tkačima). Kasnije nakon popodne, stižete do Trašiganga. Prošetajte do vidikovca Trašigang Dzong dok sunce zalazi.
Dan 3: Obilazak Trašiganga: Jutarnja vožnja do Centra tkanog platna Rangdžung – upoznajte monahinje koje tkaju i devojčice siročad koje obučavaju. Zatim posetite studentski hostel zajednice Brokpa u gradu Trašigang (deca Brokpa iz Meraka/Saktenga ovde borave zbog škole – provedite sat vremena podučavajući engleski ili igrajući igre sa njima – iskrena razmena). Posle ručka, vožnja do Radija (poznatog po tekstilu od sirove svile) – prenoćite u smeštaju u seoskoj kući u Radiju i učite o svilarstvu (uzgoju svile) od svojih domaćina.
Dan 4: Počinje treking/vožnja od Radija do Meraka. Transfer terenskim vozilom dokle god put ide (možda do Phudunga ili dalje, u zavisnosti od stanja na putu). Zatim treking 3-4 sata do Meraka (blagi uspon). Dobrodošlica u Merak: vaš smeštaj (osnovna kamena kuća) dočekuje vas sa arom i sujom. Veče oko kamina uz slušanje narodnih priča Brokpa uz prevod.
Dan 5: Celodnevno uranjanje u Merak. Prisustvujte šamanskom ritualu u selu ako je dostupan (na primer, ceremonija Brokpa „fo“ za prizivanje zdravlja). Pomozite u čuvanju jakova ili isprobajte njihovu jedinstvenu odeću i pridružite se improvizovanom plesu u dvorištu – Brokpe su stidljive, ali ako pokažete interesovanje, oduševljeno će se otvoriti. Noćenje u Meraku (najedite se jak sirom!).
Dan 6: Pešačenje od Meraka do Miksa Tenga (kamp na pola puta do Saktenga) – oko 5–6 sati preko najvišeg prevoja (4.300 m). Moguć susret sa divljim kopitarima ili himalajskim monal fazanima na ovoj netaknutoj stazi. Uživajte u zvezdanoj noći u kampu sa posadom (podelite pesme pored logorske vatre; vaši nosači iz Brokpe znaju jezive planinske pesme).
Dan 7: Pešačenje od Miksa Tenga do Saktenga (3–4 sata, uglavnom nizbrdo). Popodne istraživanje Saktenga: poseta malom hramu u selu Sakteng i školi (možda odigrajte prijateljsku fudbalsku utakmicu sa lokalnim stanovništvom!). Te večeri, za vas je organizovan kulturni program u Saktengu – ples Brokpa i ples jaka koje izvode seljani ponosni što dele svoju kulturu (i verovatno očekuju da zauzvrat otpevate malu pesmu ili ples iz vaše zemlje – zabavan, intiman trenutak kulturne razmene).
Dan 8: Pešačenje od Saktenga do Džoenkar Tenga (poslednja deonica, oko 5 sati) gde vas čeka vaše vozilo. Vožnja do Trašijangcea (2–3 sata). Usput, poseta koledžu Šerubce u Kanglungu ako vas zanima akademska atmosfera (najstariji koledž u Butanu; razgovor sa studentima). Stiže u Trašijangce do večeri.
Dan 9: Trašijangce: Rana poseta Čorten Kori – pridružite se lokalnom stanovništvu na obilasku kore. Zatim se upoznajte sa drvostrugarima u Institutu Zorig Čusum i pokušajte da napravite činiju. Popodne, lagana šetnja do Bomdelinga da biste posmatrali ptice (ako je zima, posmatranje ždralova). Možda uživajte u boravku na seoskoj kući u Jangceu da biste upili seoski život (alternativno, skroman hotel).
Dan 10: Vožnja od Trašijangtsea do Mongara (6 sati). Zaustavite se u Gom Kori pored reke – tihom, mističnom hramu izgrađenom oko pećine za meditaciju. U Mongaru posetite odeljenje za biljnu medicinu bolnice Mongar (zanimljivo za razumevanje tradicionalne butanske medicine) ili se jednostavno opustite u hotelu (istočna vrućina već traži odmor).
Dan 11: Vožnja od Mongara do Bumtanga (7+ sati). Dug put, pa se raskinite zanimljivim zaustavljanjima: Jadi krivuda za pauzu za čaj sa lokalnim stanovništvom u prodavnici pored puta (imaju malo turista; imaćete živahne razgovore), možda piknik pored vodopada. Pogledajte datume Ura Jakčoea – ako je u toku i možete da stignete, obavezno dođite; ako ne, nastavite ka Džakaru. Uveče u Bumtangu, nagradite se kupanjem u vrućem kamenju u vašem pansionu – zasluženo nakon neravnih istočnih puteva.
Dan 12: Obilazak Bumtanga: delovaće razvijenije u poređenju sa mestima gde ste bili. Posetite Tamšing Lakang (zamolite da isprobate istorijsku verižnu oklopnu oklop i obiđete ga – zabavno i duhovno u isto vreme). Slobodno popodne za lutanje zanatskim radnjama grada Džakara (kupite tekstil direktno od tkača koje ste upoznali u Khomi ili Radiju koji vam šalju radove ovde). Možda pogledajte lokalnu fudbalsku utakmicu na Bumtangovom terenu – improvizovano druženje.
Dan 13: Letite Bumtangom do Para (ako postoje letovi; u suprotnom, dvodnevna vožnja ka zapadu). U Paru, konačno posetite kultna mesta: Paro Dzong i Nacionalni muzej van radnog vremena (verovatno ste do sada umorni od muzeja, ali Paro vredi brzo pogledati zbog konteksta).
Dan 14: Pešačenje do Tigrovog gnezda da biste završili svoje putovanje na bukvalno visokoj noti. Razmišljaćete o svim udaljenim kutcima koje ste videli dok sedite pored vodopada u Taktsangu. Polazak sledećeg dana.
(Ovo epsko putovanje je za neustrašive putnike sa dobrom fizičkom spremnošću i otvorenim prostorom. Najbolje je u proleće ili jesen. Pokriva Butan od istoka do zapada – prava istraživačka ruta.)

Ovi primeri putovanja pokazuju da kreativnim planiranjem možete spojiti glavne atrakcije i skrivene kutke. Ključ je u tempu i raznolikosti – balansirajući duge vožnje ili planinarske ture sa zadovoljavajućim kulturnim zaustavljanjima i obezbeđujući vreme za nestrukturirano istraživanje. Uvek ostavite malo prostora za neočekivanu priliku: festivalski dan za koji niste znali, lokalno venčanje za koje vaš vodič sazna i na koje vas može odvesti (dešava se!). Nekonvencionalno putovanje je podjednako stvar slučajnosti koliko i strategije.

Sezonski vodič za nekonvencionalni Butan

Svako godišnje doba u Butanu ima svoj ukus, a različite neobične mogućnosti dolaze do izražaja u svakom od njih. Evo kako da maksimalno iskoristite Butan u bilo koje doba godine:

• Proleće (mart–maj): Proleće je vrhunac turističke sezone s dobrim razlogom – prijatno vreme (blago u dolinama, hladno u planinama) i priroda u cvetu. Za nekonvencionalne putnike, proleće je idealno za planinarenje (rute poput Druk Path ili Oul Trek imaju divlje cveće i jasne poglede). Takođe je sezona festivala u izobilju: pored velikih cečua (Paro, Timfu u rano proleće), potražite manje poput festivala Gompu Kora u Trašijangtseu (krajem marta), gde lokalno stanovništvo kampuje pored hrama pored reke kako bi izvelo ponoćni obilazak – neverovatno kulturno uranjanje ako vam ne smeta osnovno kampovanje zajedno sa stotinama butanskih hodočasnika. Proleće je takođe vreme kada se održavaju ređi kulturni događaji poput Festivala rodedendrona u Lamperiju (Timfu) – botanički festival sa lokalnom muzikom kojem prisustvuje malo stranaca. Jedno razmatranje: kako je proleće popularno, rezervišite smeštaj u domaćinstvima i specijalizovane vodiče unapred; najbolje lokalne vodiče (na primer, posmatranje ptica u Tašijangtseu ili specijalizovana tekstilna tura u Lhuentseu) raskupe oni koji rano planiraju. Takođe, očekujte još uvek sneg ili zatvorene visoke prevoje početkom marta – istočni Butan bi tada mogao biti poželjniji (toplije je, putevi su otvoreni), dok bi visoke planinarske ture poput Snežnog čoveka mogle početi tek u maju.
• Leto (jun–avgust): Monsunski meseci donose jake kiše na jugu i popodnevne pljuskove u centralnim i severnim regionima. Iako neki dani mogu biti isprani, putovanje je sasvim moguće, a pejzaž je prelepo zelen. Neobične prednosti: imaćete kultna mesta praktično samo za sebe. Da li ste ikada zamišljali da ste sami u Tigrovom gnezdu po letnjoj kiši? Mistično je sa oblacima koji lebde kroz manastirska dvorišta. Leto je sezona poljoprivrede – pridružite se sadnji pirinča u Punaki u junu (mnogi turistički operateri mogu organizovati poludnevno iskustvo „života farmera“ gde zapravo orete volovima i sadite sadnice – blatnjavo, ali zabavno). U julu/avgustu, sakupljanje pečuraka postaje popularno na mestima poput Bumtanga i Geneke; možete planirati putovanje oko festivala Macutake u Geneki (na periferiji Timphua) ili jednostavno ići u potragu za lisičarkama sa seljanima u šumama Bumtanga (zamolite svog vodiča da se dogovori sa lokalnim stanovništvom, to može biti spontana jutarnja aktivnost). Imajte na umu da neki putevi na Dalekom istoku mogu biti skloni klizištima; imajte nepredviđene dane ako idete tamo. Kompromis povremenih kašnjenja zbog kiše je intimna kulturna veza: ljudi imaju više vremena da sede i razgovaraju kada napolju lije. Sećam se da sam bio zaglavljen u smeštaju kod Meraka tokom pljuska – na kraju smo provodili sate sa porodicom pored šporeta, učeći da igramo butanske karte i deleći narodne priče. To se ne bi desilo po prometnom, vedrom danu kada bismo bili napolju. Zato prigrlite sporiji tempo monsuna. Savet za pakovanje: dobre sandale za planinarenje (za blatnjave staze), pončo koji se brzo suši i smisao za humor za pijavice (list duvana ili rastvor soli na cipelama ih donekle odvraća).
• Jesen (septembar–novembar): Jesen je druga vrhunska sezona u Butanu – vedro nebo, briljantni pogledi na Himalaje i mnogi glavni čečui (Timfu u septembru, četiri čečua u Bumtangu u oktobru/novembru). Za nekonvencionalne putnike, jesen je raj za planinarenje (sve rute su otvorene i relativno suve) i kulturni procvat – možete posetiti gomilu malih festivala kojima nije moguće pristupiti u drugim vremenima (npr. Džakar Čeču u novembru, koji je manji od oktobarskog Džambaj/Pakar čečua i veoma lokalnog karaktera). Druga strana: mnogo turista. Zato koristite naše strategije za izbegavanje gužve religiozno. Ciljajte na kasnu jesen (novembar) ako želite manje turista, ali i dalje lepo vreme; posle prve nedelje novembra, broj turista opada. Kasna jesen takođe donosi vreme žetve: pokušajte da budete na mestima poput Paro ili Vangdue kada je žetva pirinča (obično u oktobru) – videćete kako se srpom seku zlatna polja, a ako pitate, većina farmera će vam rado dozvoliti da im se malo pridružite. Ponekad imaju male rituale zahvalnosti za žetvu u svom lokalnom hramu – intiman događaj kojem možete prisustvovati ako se sprijateljite sa farmerom. Posmatranje ptica je najvažnije u jesen, posebno ždralova koji stižu u Fobdžiku početkom novembra: obavezno posetite festival ždralova ako ste tamo (11. novembra), ali čak i van toga, jedna zora u močvari sa ždralovim gnezdom, tiho posmatrajući ove elegantne ptice, biće uspomena za ceo život. Stabilno jesenje vreme takođe znači da možete da se upustite u zaista udaljena mesta poput Singje Dzonga ili Sneška – ako ste na radaru, ovo je pravo vreme (od kraja septembra do sredine oktobra). Samo planirajte rano i pripremite se za hladne noći (posle oktobra, više doline se zamrzavaju). Generalno, jesen nudi najbolje uslove za skoro svaku neobičnu aktivnost – samo se borite protiv samozadovoljstva savršenog vremena tako što ćete se potruditi da isprobate neočekivane zaobilazne rute (jer bi vas vedri dani mogli navesti da samo vidite velike znamenitosti). Iskoristite vidljivost možda tako što ćete krenuti na manje poznatu jednodnevnu planinarsku turu poput planinarske ture Džela Dzong (ruševine tvrđave iznad Para – fantastični pogledi, bez turista) ili planinarske ture Tupa Tšo (prelepa jednodnevna planinarska tura do skrivenog jezera iz Punake).
• Zima (decembar–februar): Zima je van sezone, ali je sjajno vreme za neobična putovanja ako podnesete hladne noći. Butanske doline imaju blage dane (na primer, 12–20°C u Punakhi) i sveže noći često ispod nule na mestima poput Bumtanga. Visoki prevoji mogu se privremeno zatvoriti nakon obilnih snežnih padavina (proverite status Čele La ili Trumšing La ako vozite). Veliki bonus: gotovo da nema turista, a vreme je za turnire u streličarstvu i porodična okupljanja posle žetve. Možda ćete u decembru u Timphuu pogledati nacionalno prvenstvo u streličarstvu – fascinantan kulturno-sportski spektakl sa pesmama i ritualima. Manastiri imaju više monaha (manje putovanja na retrite), tako da ako odsednete u manastirskom pansionu, možete doživeti duboke molitvene ceremonije. Planinarenje na velikim nadmorskim visinama nije moguće (previše snega), ali planinarenje na malim nadmorskim visinama je slavno – čist vazduh znači da oštro vidite svaki greben. Takođe, zimi se održavaju neki mali festivali: Trongsa Čeču (obično decembar), Punaka Dromče (februar, sa divnom rekreacijom drevnih bitaka na terenu dzonga). Punakhin festival je posebno neobičan za posećivanje, jer manje njih uspeva da ga poseti zimi – hladnije je, da, ali posmatranje dvorišta velikog dzonga oživljenog maskiranim ratnicima dok se planine prekrivene snegom svetlucaju u pozadini je nenadmašno. Ako volite divlje životinje, zima je odlična za uočavanje neuhvatljivih vrsta koje se spuštaju niže: idite u parkove poput Fobdžike (koncentrisane ždralove, plus možda lisice) ili Manasa na krajnjem jugu (prijatan i bujan, životinje poput divljih slonova mogu se videti na safariju – da, Butan ima malo toga na jugu). I ne zaboravite tople izvore – Gasa je najbolja u dubokoj zimi kada meštani idu, kao što je opisano. Zato spakujete slojeve odeće (termo donji veš, flis, toplu kapu) i krenite napolje. Otkrićete da je gostoprimstvo nekako još toplije na hladnoći – bezbroj puta sam bio pozvan da uđem u slučajni dom da sednem pored njihove peći na drva i popijem topli napitak samo zato što je bilo hladno, a ja sam prolazio. To je ona vrsta spontane ljubaznosti koju pozivaju zimska putovanja.

Vodič za fotografiju za neobičan Butan

Uhvatiti suštinu Butana kamerom je zadovoljstvo, posebno kada se upustite van standardnih mesta za razglednice. Nekoliko saveta za fotografisanje neobičnog Butana:

• Najbolje neobične lokacije za fotografisanje: Razmislite o tome da uvek nosite fotoaparat jer često neplanirana zaustavljanja daju odlične snimke. Na primer, dolina Ha nudi rustične seoske scene u zlatni sat – zamislite usamljene seoske kuće sa plavo obojenim okvirima prozora na zelenim padinama. U Meraku i Saktengu, mogućnosti za portrete su brojne: stariji ljudi iz plemena Brokpa sa svojim izbledelim licima i jedinstvenim šeširima, posebno u mekom jutarnjem svetlu dok izlaze da se brinu o jakovima, čine upečatljive subjekte (pitajte za dozvolu, a zatim zumirajte s poštovanjem). Dolina Phobdžika u zimsku zoru pruža vam ćudljive pejzaže: močvare prekrivene mrazom sa ždralovima elegantno postavljenim – dugačak objektiv je ovde ključan da biste se približili, a da ih ne uznemiravate. Lhuentse ima dramatične vidike na dzong i reku – dzong sa manjeg plana koji, kada je osvetljen kasnim popodnevnim suncem, svetluca naspram šume (odlično sa druge strane Kuričua na brdu, vaš vodič će znati odakle vam visina). Ako planinarite po Dagali, ponesite lagani stativ; noćno nebo sa tim jezerima koja odražavaju zvezdana jata su snimci koje želite da napravite. I ne zaboravite ljude: fotografija dece koja se igraju kurika (vrtanje obruča) na seoskoj stazi ili monaha koji prinosi tamjan na oltaru može ispričati celu priču. Neobična putovanja vam pružaju retku priliku da snimite scene koje nisu kliše – poput stočarskog logora pod punim mesecom u Himalajima ili krupnog plana ruku koje tkaju zamršene šare na razboju u Homi.
• Etika kulturne fotografije: Uvek pitajte pre nego što fotografišete ljude, posebno u ruralnim područjima. Većina Butanaca će reći da, pa čak i ponosno pozirati, ali pitanje gradi poverenje. Ako je jezik barijera, osmeh i podignuta kamera sa klimanjem glave deluju kao pitanje. Manastiri: fotografisanje je često dozvoljeno u dvorištima i spoljašnjim prostorima, ali obično ne unutar hramova sa blicem (neki dozvoljavaju upotrebu blica, mnogi uopšte ne – pratite postavljene znakove ili pitajte svog vodiča). Ne fotografišite tokom aktivnih molitvenih ceremonija, osim možda sa leđa, bez ometanja – čak i tada je bolje samo upiti fotografiju, osim ako vam nije dato odobrenje. Kada fotografišete decu, dobijte roditeljsku saglasnost ako je roditelj u blizini. Savet: nosite polaroid ili prenosivi štampač – davanje nekome njihovog portreta na licu mesta je od velike dobre volje (i zabavna interakcija, možda ćete na kraju biti pozvani na čaj). Takođe, prikažite svoje snimke na ekranu fotoaparata – ljudi uživaju kada vide sebe, što često dovodi do iskrenih osmeha na narednim snimcima. Izbegavajte osetljive teme poput vojnih kontrolnih punktova ili unutrašnjosti administrativnih kancelarija dzonga. I zapamtite, te duboko duhovne trenutke (poput lame duboko u meditaciji ili porodice koja tuguje na mestu kremacije) ponekad je najbolje ostaviti nefotografisanim – nije svemu potrebna slika; neke arhivirate u svom srcu iz poštovanja.
• Saveti za fotografisanje pejzaža: Butanski pejzaži mogu biti visokokontrastni (svetlo nebo, tamne doline). Koristite polarizacioni filter da biste produbili nebo i smanjili maglu na udaljenim planinama. Graduirani ND filteri pomažu pri izlasku/zalasku sunca da se uravnoteži ekspozicija svetlog horizonta u odnosu na tamno tlo (npr. na prevoju Dočula sa svetlim nebom i osenčenom šumom). Neobična putovanja često znače da ćete fotografisati u različitim uslovima: maglovite šume, tamni hramovi, zvezdane noći. Zato je svestrani zum objektiv (recimo 24-105 mm) plus brzi fiksni objektiv (50 mm f/1.8 ili slično za slabo osvetljenje u hramovima ili portretima) odlična kombinacija. Lagani putni stativ značajno proširuje vaše kreativne snimke – duge ekspozicije reka (kao što je Ha Čhu koja teče ispod mostova prekrivenih molitvenim zastavama u sumrak), zvezdani tragovi iznad manastira (manastir Tamšing u Bumtangu ispod Mlečnog puta bio je moj lični epski snimak zahvaljujući stativu i čistom zimskom nebu). Kada planinarite, držite fotoaparat pri ruci (futrolu ili kaiš sa štipaljkom) jer se divlje životinje ili prolazna duga mogu brzo pojaviti i nestati – ja sam dobio svoj najbolji snimak crvene pande u mahovini obrasloj jeli u šumi Trumšingla jer sam imao fotoaparat spreman kada je prešao stazu na 3 sekunde. Napravite rezervnu kopiju fotografija svake večeri ako je moguće (nosite eksterni disk ili puno memorijskih kartica) – neobično znači da ako izgubite slike, ne možete ih lako ponoviti zbog udaljenosti. Fotografisanje dronom: imajte na umu da su dronovi zabranjeni za ličnu upotrebu u Butanu bez posebne dozvole, zato ne planirajte snimke dronom (i iskreno, mnoge lepote Butana se najbolje hvataju kroz intimnu perspektivu sa tla).
• Snimci ljudi i interakcije: Neke od najmoćnijih putnih fotografija su one koje pokazuju povezanost. Na neobičnim putovanjima, možete podeliti čaj sa porodicom ili plesati oko lomače sa lokalnim stanovništvom – držite fotoaparat pri ruci (ali ga ponekad i ostavite sa strane da biste u potpunosti učestvovali). Da biste autentično zabeležili te trenutke, nemojte ih previše inscenirati. Napravite nekoliko širokih snimaka koji prikazuju vas i lokalno stanovništvo kako komunicirate (samostalfijač ili zamolite svog vodiča da napravi nekoliko), i neke krupne planove lica koja se smeju, ruku koje razmenjuju predmete itd. Kasnije, takve slike postaju vaše najdraže, vraćajući ne samo prizore već i osećanja. Uvek ponudite da pošaljete fotografije. Ako je neko posebno uzbuđen zbog fotografisanja, zabeležite njegovu adresu (mnogi Butanci, čak i seljani, sada imaju WhatsApp – jednostavan način za slanje digitalnih slika) ili kasnije pošaljite štampane fotografije preko svog turističkog operatera u vaše ime. Ovim se završava krug kulturne razmene.

U suštini, razmišljajte dalje od razglednice. Sa neobičnim putovanjima, imate priliku da fotografišete aspekte Butana koje se retko viđaju: skriveni pustinjak osvetljen lampama od putera, izbledelu ruku nomada na pozadini snežnih vrhova, vodopad u netaknutoj šumi bez ijednog čoveka na vidiku. Ove slike će ne samo oduševiti druge, već će i održati vaša sećanja živim. I ne brinite previše o opremi – neki od mojih omiljenih snimaka su na iPhone-u jer sam ga imala kada je trenutak zapalio. Kao što Butanci kažu, najbolji fotoaparat je onaj sa vama (u redu, ne kažu to – ali cene biti u trenutku, što je takođe dobar savet za fotografisanje!).

Poštovanje butanske kulture u udaljenim područjima

Kada se upustite u izolovanije regione Butana, postajete ambasador svoje kulture, kao i gost u njihovoj. Poštovanje je temelj značajnih interakcija. Evo nekoliko smernica kako biste osigurali da je vaše prisustvo pozitivno i cenjeno:

• Pravilo oblačenja: Butanci u selima se često oblače tradicionalno i skromno. Iako se ne očekuje da stalno nosite nacionalnu nošnju (gho/kira), dobro je biti skroman. I muškarci i žene treba da izbegavaju kratke pantalone, majice bez rukava ili usku/otkrivenu odeću kada su u selima ili hramovima. Duge pantalone ili suknje, kao i košulje koje pokrivaju ramena, pokazuju poštovanje (plus štite vas od sunca i insekata). Lični savet: Nosila sam lagani šal koji sam mogla da prebacim ako iznenada posetim hram ili se nađem na seoskom okupljanju – veoma praktično. Skinite šešire i naočare za sunce kada ulazite u verske komplekse ili razgovarate sa starijima (Butanci smatraju da je nepristojno držati naočare na očima tokom razgovora). Ako imate tetovaže, znajte da bi neki stariji Butanci mogli da ih smatraju radoznalim ili uznemirujućim (posebno tetovaže sa verskim simbolima); držite ih pokrivene u formalnim okruženjima kako biste izbegli nesporazume.
• Unutar hramova i domova: Kada posećujete manastire ili nečije kućno svetilište, postoje protokoli. Uvek izujte cipele pre nego što uđete u bilo koji hram ili zatvoreni prostor svetilišta (vaš vodič će vas podsetiti). U malom domu, sačekajte da vam se pokaže gde da sednete – obično će vas domaćin smestiti na tepih ili jastuk. Ne usmeravajte noge ka oltaru ili ljudima dok sedite (sedite prekrštenih nogu ili stavite noge u stranu). Kada vam se ponudi hrana ili piće, prihvatite barem malo, čak i ako niste gladni – to je ljubazno. Možete nežno reći „Mešu, mešu“ (sit sam) ako stalno poslužuju ogromne porcije. Za vreme obroka, držeći se za ruke i govoreći „Itadakimasu„“ nije butanski običaj; umesto toga, samo počnite posle domaćina, a na kraju možete reći „Za-Zer ga tuk!„(Dobro sam jeo!) sa osmehom – oduševljava ih ako probate malo dzongke. Ako spavate u kući, znajte da seoska domaćinstva često rano spavaju i rano se bude (petlovi!). Poštuju se tihi sati; smanjite buku noću.“
• Bonton interakcije: Nekoliko ključnih saveta: Butanski pozdrav „Kuzuzangpo la“ (zdravo) sa blagim klimanjem glavom ili naklonom je uvek dobrodošao. Koristite sufiks „la“ da biste ublažili izjave ili pitanja (npr. „Hvala“ je samo „Kadrinčej la“). Kada vam neko nešto preda (poklon, novac itd.), primite to sa obe ruke kao znak poštovanja. Slično tome, ako nešto predajete (posebno starcu ili monahu), koristite desnu ruku koju leva ruka drži za zglob. Izbegavajte da dodirujete bilo koga po glavi – glava se smatra duhovno visokom. Fizička naklonost poput zagrljaja nije uobičajena među strancima; primetićete da čak i bliski prijatelji često samo razmenjuju topao osmeh i možda dodirivanje čela umesto snažnih zagrljaja. Zato čitajte znakove; veliki medveđi zagrljaj vaše bake koja vam je domaćin može je iznenaditi (mada su neki pogodni!). Kada ste u nedoumici, dovoljan je iskren rukovanje ili molitveni naklon. Butanci mogu biti stidljivi, ali veoma radoznali – budite spremni na pitanja koja mogu izgledati lično (kao što je „Da li ste oženjeni? Koliko zarađujete? Zašto nemate dece?“) Ona ne misle da vas vređaju; To je kultura u kojoj su ovo prijateljska pitanja. Odgovorite ljubazno ili sa blagim humorom. I slobodno postavljajte ekvivalentna pitanja – verovatno ih očekuju. Samo izbegavajte direktno kritikovanje aspekata njihove kulture ili zemlje (što sumnjam da bi otvorenog uma putnik ionako uradio) – Butanci su ponosni i donekle osetljivi na strane kritike, s obzirom na svoju veličinu. Ako vas lokalna praksa uznemirava (recimo, paljenje ogromne lomače od borovine svake noći, što vam se čini nebezbednim ili neodrživim), pitajte o tome na način koji nije osuđujući – možda ćete saznati kulturno obrazloženje koje stoji iza toga i možda možete podeliti alternativne ideje na poštovan, razgovorni način.
• Ljubaznošću prema životnoj sredini: Mnoga udaljena područja koja ćete posetiti su netaknuta – i dalje ih održavajte. Vaš vodič i posada će obično upravljati otpadom (pakuju smeće sa planinarskih tura itd.), ali i vi možete tiho da se pobrinete da ne ostavite trag. Ako vidite smeće, razmislite o tome da ga pokupite; Butan ima problem sa smećem na nekim mestima gde se zaustavljaju putevi (kao što su mesta za piknik) ne iz zlobe, već zbog nedostatka postrojenja za otpad. Meštani će primetiti i duboko ceniti vašu brigu – to ih suptilno utiče da urade isto. Budite svesni potrošnje vode u selima – često se voda napaja gravitacijom i ograničena je. Možda se okupajte u kanti umesto tuširanja od 20 minuta na takvim mestima. Kada planinarite ili kampujete u blizini jezera/reka, izbegavajte upotrebu hemijskih sapuna u vodi; vaša posada će obezbediti lavabo za pranje iz izvora vode. Držite se staza u gustim šumama – ovo izbegava gaženje svetog bilja ili uznemiravanje divljih životinja. Nacionalni park Džigme Dordži, na primer, dom je nekih populacija tigrova i snežnih leoparda koje se razmnožavaju; vaš vodič će vas upoznati sa bezbednošću (ne lutajte sami u sumrak itd.). Primetno je da Butan ima kulturu u kojoj se ne slobodno lovi ili peca (potrebne su vam dozvole za pecanje, a lov je ilegalan) – tako da se divlje životinje generalno ne plaše ljudi. Zadržite to poverenje – nemojte hraniti divlje životinje ili pokušavati previše bliske selfije koji ih stresiraju. Dobro pravilo koje sam pronašao: ponašajte se kao pozvani gost u ogromnom svetom prirodnom hramu – tiho, pažljivo i zahvalno.
• Način razmišljanja o bruto nacionalnoj sreći: Etos u Butanu, posebno daleko od komercijalnih centara, je zajednički i obziran. Pokušajte da se prilagodite sporijem tempu i odnosnom načinu obavljanja stvari. Ako obećate da ćete nekome poslati fotografije ili pisma, obavezno to ispunite – to neguje veru u međukulturno prijateljstvo. Kada napuštate porodični smeštaj ili se zahvalite lami na njegovom vremenu, mali znak pažnje je pažljiv: to može biti donacija (u hramovima) ili poklon. Ideje za poklone: ponesite razglednice ili male suvenire iz svog doma da biste ih poklonili seljanima (nešto lično, ne skupo, poput magneta za frižider ili seta novčića – vole da vide strane predmete). Ili doprinesite njihovom fondu zajednice – u Meraku sam doprinela školi nekim umetničkim priborom preko svog domaćina – malo ide daleko. Na kraju, budite strpljivi i pozitivni. Neće sve ići po planu na udaljenim putovanjima. Ali u Butanu, neočekivano kašnjenje često dovodi do neočekivanog zadovoljstva (festival, borba bikova, ko zna!). Osmehnite se dok imate problema, a meštani će vam se potruditi da vam pomognu ili da vam budu udobni jer vide da otelotvorujete duh GNH-a – razumevanje da blagostanje nije žurba ili kontrola svega, već prisustvo i ljubaznost kroz sve to.

Poštujući ove kulturne osetljivosti, ne samo da izbegavate uvrede – aktivno gradite dobru volju i dublje veze. Ljudi u ovim udaljenim područjima će vas se s ljubavlju sećati („pažljivi Amerikanac koji nam je pomogao da kuvamo momose“ ili „smešni Nemac koji nam se pridružio u plesu u go i kiri!“). I napustićete Butan ne samo sa fotografijama, već sa prijateljstvima i zadovoljstvom što je vaše putovanje poštovalo, a možda čak i uzdiglo zajednice koje su vam otvorile svoja vrata.

Divlje životinje i prirodna iskustva van turizma

Netaknuta životna sredina Butana je blago za ljubitelje prirode, a neobičan odlazak može doneti susrete koje paketi za aranžmane često propuštaju. Evo vodiča za odgovorno doživljavanje divlje strane Butana:

• Rezervat za divlje životinje Bumdeling – Raj za posmatrače ptica: Na dalekom istoku, Bumdeling u okrugu Trašijangce je udaljeno utočište poznato uglavnom po crnovratim ždralovima, ali je i dom za preko 150 drugih vrsta ptica. Provedite zimski dan sa lokalnim čuvarom tiho posmatrajući ždralove u močvarama Bumdeling (postaviće vam teleskop – videti 50 ogromnih ždralova odjednom je zadivljujuće). U proleće, prošetajte rano ujutru pored reke Holong Ču: možda ćete uočiti retku belotrbu čaplju (kritično ugroženu, preostalo ih je samo nekoliko desetina širom sveta) koja se povremeno hrani u rekama Trašijangcea – sveti gral za posmatranje ptica. Čak i ako niste „posmatrač ptica“, jednostavna magija šetnje u izmaglici zore, slušajući simfoniju cvrkuta i poziva, vredi toga. Čuvar može da imitira neke ptičje pozive kako bi ih privukao bliže – zabavno je posmatrati. Takođe, pitajte o leptirima: leto u Bumdelingu donosi oblake leptira; seljani ponekad duhovito nazivaju jednu dolinu „leptir dzong“ zbog samog broja. Fotografi su mogli da uhvate vrste poput Butanske slave kako lepršaju oko rododendrona – cenjen snimak.
• Utočište za divlje životinje Sakteng – teritorija Jeti: Istočne visoravni (Merak-Sakteng) ne nude samo kulturu već i jedinstvenu prirodu. Za ovo utočište se kaže da štiti stanište Migoija (butanskog jetija). Iako verovatno nećete ugledati Migoija (ako ga ugledate, postaćete legendarni!), možete videti mnoštvo drugih divljih životinja. Krenite u vođenu šetnju šumom iz sela Sakteng: pazite na crvene pande koje se penju po mahovini – retke su, ali meštani ih ponekad vide u zoru/sumrak blizu potoka kako jedu izdanke bambusa. Ako imate izuzetnu sreću, možda ćete uočiti himalajskog crnog medveda ili butansku nacionalnu životinju, takina, na udaljenim proplancima. Čak i bez velikih sisara, šuma ovde je očaravajuća – prekrivena lišajevima, sa pečurkama svih boja koje iskaču posle kiše. Osluškujte zov horbila; nekoliko horbila sa riđovratim vratom naseljava ove šume i njihovi duboki zovi odjekuju poput bubnjeva. Istražujući ovo utočište sa lokalnim stanovnikom Brokpa sela ili šumskim čuvarom, čućete i priče o jetijima pored logorske vatre – poput toga kako su njihovi bake i deke pronašli misteriozne otiske stopala ili čuli natprirodne zvižduke noću. To je pola putovanje kroz divlje životinje, pola folklorno putovanje – jedinstveno nagrađujuće.
• Nacionalni park Džigme Dordži – Neobičan safari: Prostirući se od alpskog do suptropskog, JDNP je dragulj Butana. Većina turista ga vidi samo sa puta ili na planinarskoj stazi „Snežni čovek“. Ali nekonvencionalan način da ga doživite je iz Gase. Zatražite šetnju šumom sa čuvarom parka u blizini Gase – oni poznaju skrivene staze gde možete videti krda takina kako pasu u divljini (zaista divlji takini su mnogo gipkiji i brži od onih u zatočeništvu u blizini Timfua). U zoru se često spuštaju blizu toplih izvora ili određenih slanih izvora. Čuvar vas može odvesti do skrovišta u blizini jednog takvog izvora; čekajući tiho, mogli biste videti ne samo takine, već možda i jelene muntžake ili jato sivih langur majmuna kako se hrane. U proleće, viši delovi JDNP-a cvetaju sa preko 40 vrsta rododendrona – ako idete na planinarenje, zamislite kampovanje u dolini preplavljenoj crvenim, ružičastim i belim cvetovima. Još jedna avantura: Safari kamp Manaslu u donjem delu JDNP-a (dostupan iz Punake) gde, uz poseban dogovor, možete ići na jednodnevnu šetnju tokom koje ponekad naiđete na poludivlje bivole ili čak slona koji je zalutao iz Kraljevskog parka Manas. Iako Butan nema džip safarije kao Afrika, peške angažujete sva čula: njuškate zgnječene borove iglice, čujete udaljeni zov jelena sambar. Oseća se sirovo i stvarno.
• Retka mesta za divlje životinje: Ako imate veoma specifična interesovanja (recimo, herpetologiju ili entomologiju), Butan ima svoje niše: npr. močvare Airtšo u okrugu Žemgang čuvaju retke viline konjice i vodozemce poput himalajskog tritona – možete se pridružiti istraživačkom timu iz UWICER-a (istraživačkog centra) ako vam vreme odgovara, učestvujući u noćnim istraživanjima. Ili, ako ste zainteresovani za velike mačke, znajte da Nacionalni park Kraljevski Manas (južno-centralni) ima inicijativu za turizam u zajednici gde seljani vode višednevne planinarske šetnje – viđenja zlatnih langur majmuna su zagarantovana, a ponekad se vide i tragovi mopsa tigrova (same mačke su neuhvatljive). Ovo je zaista neobično i zahteva dodatnu birokratiju (dozvole, vođenje), ali to može organizovati odlučni operater u saradnji sa WWF-om ili kancelarijama parka.
• Zaštita prirode u akciji: Smisleno iskustvo u prirodi je volontiranje jednog dana na projektu zaštite prirode. Pitajte da li neki projekti sadnje drveća ili praćenja divljih životinja dočekuju turiste. Često jesu! Na primer, pridružite se jednom danu sa Komitetom za zaštitu prirode Fobdžike, čisteći invazivno žbunje sa hranilišta ždralova (radićete zajedno sa lokalnim studentima – divna kulturna razmena u službi prirode). Ili posetite stanicu za ponovno uvođenje takina u Torimšingu u Bumtangu (gde se spašeni takini aklimatizuju za puštanje – malo ko zna za ovo). Angažujući se na ovaj način, dobijate uvid iza kulisa i doprinosite, ma koliko skromno, zaštiti životne sredine Butana, što je ključno za filozofiju GNH.

U svim ovim iskustvima, održavajte poštovanje prema divljim životinjama: koristite dvogled i zum objektive umesto da se približavate životinjama, držite buku niskom i poslušajte savete čuvara parka. Životinje Butana nisu navikle na horde turista; žive sa minimalnim strahom od ljudi. To je dragocena ravnoteža koju treba održati. Ako imate dovoljno sreće da vidite otisak stopala divljeg tigra ili posmatrate majku crnog medveda sa mladunčetom sa bezbedne udaljenosti, svedočite nečemu što malo ko na svetu može. Uživajte u tome tiho, napravite tu fotografiju ako možete bez uznemiravanja i uglavnom samo pustite da vas čudo preplavi. U Butanu se divlje i duhovno često prepliću – to ćete vrlo lako osetiti na ovim neobičnim izletima u prirodu. Kao što mi je jednom rekao lokalni čuvar parka kada smo konačno ugledali crnovratog ždrala posle sati čekanja: „Taši Delek – to je povoljan znak.“ Zaista, u prirodi Butana, strpljenje i poštovanje često vode do povoljnih nagrada.

Kombinacija konvencionalnog i nekonvencionalnog Butana

Jedan od najboljih načina da doživite Butan jeste da uravnotežite poznato i skriveno. Evo kako da postignete tu ravnotežu kako biste doživeli puno bogatstvo zemlje:

• Pronađite najvažnije delove na svoj način: Svakako posetite kultna mesta Butana – ona su kultna s razlogom. Ali prilagodite način na koji to radite. Na primer, većina tura uključuje kratku šetnju kroz Punakha Dzong. Međutim, možete kombinovati svoju posetu sa kratkim privatnim pudža (ceremonija molitve). Unapred se dogovorite i monah će vas odvesti do kapele gde možete upaliti stotinu putera za svetski mir (ili ličnu želju) i dobiti poseban blagoslov – smisleniji način da doživite duhovnu moć Punakhe nego samo fotografisanje. U Tigrovoj gnezdu, umesto uobičajenog penjanja i spuštanja, možete pešačiti iza manastira do Ugjen Cemoa – više litice za meditaciju – vrlo malo ljudi ide tamo. Sedite mirno sa monahom u jednoj od pećina na kratku meditaciju; to možda dodaje sat vremena, ali vas vodi dalje od mesta gde se 90% posetilaca zaustavlja. I dalje „vidite“ Tigrovu gnezdo, ali sada ste i... filc to.
• Strateški koristite gradsko vreme: Kada ste u Timfuu ili Paru između neobičnih izleta, iskoristite te dane za blagu aklimatizaciju i kontrast. Uživajte u jednom ili dva lepa obroka, posetite manje poznate muzeje (kao što je Poštanski muzej – zabavan i prazan – napravite svoju markicu tamo!). Ali takođe prikupite informacije za predstojeće posete selu: npr. svratite do Studija volonterskih umetnika u Timfuu i popričajte sa mladim umetnicima o istočnom Butanu ako idete tamo – možda će vas povezati sa rođakom u Trašigangu koji vam može pokazati kul grafiti zid ili nešto neočekivano! Dani u gradu vam takođe omogućavaju da se odmorite i perete veš nakon napornog putovanja. Zamislite ih kao dane „resetovanja“ kada uživate u udobnosti stvorenja dok razmišljate o sirovim iskustvima i pripremate se za sledeću etapu. To je klasični jin-jang: tretman vrućim kamenjem u otmenom hotelu u Paru jedne večeri, a sledećeg dana se lutate poljarskim putevima do seoskog smeštaja. Kontrast zapravo pojačava uvažavanje za oba.
• Naizmenična vožnja i hodanje: Nemojte se umoriti od hrama ili auta. Nakon duge vožnje ili dana poseta džongu, isplanirajte nešto napolju i lagano. Na primer, jednog dana biste mogli da vozite 6 sati prelazeći prevoj – pa te večeri, umesto još jedne vožnje kolima do restorana, neka vaš vodič organizuje večeru pored logorske vatre napolju pored vaše seoske kuće ili šetnju do živopisnog mesta za piknik. Ako ste dva dana proveli u intenzivnoj kulturi (festivali, hramovi), onda treći dan provedite u prirodi (pešačenje, posmatranje divljih životinja). Vaš um i telo će vam biti zahvalni, a izbeći ćete sindrom „sve se zamagljuje“. Butan ima toliko mnogo aspekata – njihovo smenjivanje održava svaki aspekt svežim.
• Verujte instinktima svog vodiča: Dobar butanski vodič vešto vas čita i čita situaciju. Ako predloži: „Da li da preskočimo sledeći planirani muzej i umesto toga prisustvujemo seoskom takmičenju u streličarstvu o kojem sam upravo čuo/čula?“ – recite da. Ove improvizovane promene često vode do najlepših uspomena. Na mom putovanju, moj vodič je primetio da sam više uzbuđen/a zbog interakcije sa lokalnim stanovništvom nego zbog razgledanja artefakata, pa je promenio naš raspored kako bi uključio posetu farmi i izbacio muzej – bilo je savršeno. Kombinovanje konvencionalnog i nekonvencionalnog znači da ste otvoreni za odustajanje od „obaveznog“ susreta ako vas pozove neki bogatiji susret. Uvek možete kasnije videti muzej ili čitati o njemu; taj spontani poziv na lokalno venčanje u Haa se neće ponoviti. Fleksibilnost je vaš prijatelj.
• Primer isečka plana putovanja za više interesovanja: Recimo da imate 5 dana i želite da probate sve – možete posetiti Paro (Tigrovo gnezdo i boravak u seoskoj kući), Timphu (poludnevni obilazak velikih znamenitosti, poludnevni volontiranje u omladinskom centru gde podučavate engleski jezik – nekonvencionalan ugao usluge), Punakhu (jutarnji dzong, popodnevne pešačke ture do seoske kuće sa noćenjem), vratiti se u Paro (zaustaviti se u Dočuli radi pogleda na planine u zoru, a zatim skrenuti do manastira gde je ujak vašeg vodiča glavni lama za razgovor jedan na jedan). Za 5 dana, označili ste slike sa razglednica. i stvorili su lične veze. To je pravilno urađeno spajanje.

Zapamtite, butanska kultura ceni ravnotežu – ne previše rada, ne previše zabave, malo materijalnog i malo duhovnog. Primenite to na planiranje putovanja. Uravnotežite poznato i nepoznato, strukturirano i spontano, udobno i izazovno. Na taj način, odražavate butanski način života na svom putovanju – i to bi moglo biti najautentičnije iskustvo od svih.

Napredni resursi za planiranje

S obzirom na dinamično, neobično putovanje koje planirate, isplati se da uradite neke domaće pripreme i imate resurse na dohvat ruke:

• Veb-sajt Turističkog saveta Butana (TCB): Počnite ovde. Njihov sajt (bhutan.travel) ima zvaničnu listu svih predstojećih festivala (sa datumima koji se menjaju godišnje po lunarnom kalendaru). Takođe sadrži linkove do projekata turizma zasnovanih na zajednici (kao što su smeštaj u porodicama ili posebne ture) – oni se često ne prikazuju preko Gugla. Imaju PDF-ove o mestima za posmatranje ptica, planinarskim rutama itd., koji su zlatni rudnik za sužavanje onoga što vas zanima. Takođe pratite njihovu Fejsbuk stranicu; objavljuju vesti (npr. otvorena nova planinarska ruta, savet za putovanje u vezi sa zatvaranjem puta itd.).
• Turistička mapa i vodiči za Butan: Zvuči staromodno, ali Butanska putna mapa (dostupna od Himalayan MapHouse-a) je odlična za zamišljanje neobičnih ruta – prikazuje čak i male pešačke staze i simbole za manastire, lahange, čortene. Koristio sam čiode na njoj da označim gde bih možda želeo da idem i razgovarao sa svojim operaterom o izvodljivosti. Vodiči poput Lonely Planet Bhutan ili Bradt Bhutan imaju odeljke o udaljenim mestima (Bradt vodič je posebno bogat detaljima o istočnom i centralnom Butanu) koji daju istorijski/kulturni kontekst, a ponekad i ime kontakt osobe ili nagoveštaj („zamolite gospodina Karmu, školskog učitelja, da vam pokaže ključeve hrama“). Koristite ove zanimljivosti da informišete svog vodiča ili operatera – oni zatim mogu da prate i ostvare to.
• Knjige i filmovi za uvid: Da biste produbili svoje razumevanje (i samim tim uživanje) u neobičnim oblastima, uronite u neke butanske medije. „Blago Gromovnog Zmaja“ „Putopis kraljice Aši Dordži Vangmo Vangčuk“ je putopis kraljice majke koji opisuje putovanja u udaljeni Butan – čitanje njenog poglavlja o Meraku pre nego što krenete tamo obojiće vaše iskustvo (prepoznaćete reference koje meštani prave). „Iznad neba i zemlje“ „„Jamija Zepe“ je memoar kanadskog učitelja u istočnom Butanu 1980-ih – prosvetljujući o tome kako funkcioniše život u Tašigangu i Kalingu, iako zastareo. Za filmove: „Putnici i mađioničari“ (2003) je prelepi film o putovanju u Butanu, autora Kjencea Norbua, koji dočarava osećaj seoskog putovanja u Butanu uz hirovito pripovedanje. Takođe, potražite Jutjub kanal BBS (TV Butana) – imaju dokumentarce (na engleskom ili sa titlovima) o različitim regionima, poput članka o tekstilu u Luentseu ili biodiverzitetu Žemganga. Oni često ističu neobična mesta i lica koja biste slučajno mogli sresti („Hej, video sam te u onom filmu o tkačima od trske!“ – odličan način za probijanje leda).
• Onlajn forumi i blogovi: Forum TripAdvisor Bhutan je aktivan i nudi savete i od putnika i od lokalnih stručnjaka; pretražite ga za neobične teme („putovanje po istočnom Butanu“ itd.). Takođe, potražite blogove o putovanjima – postoji nekoliko odličnih od ljudi koji su duže proveli u Butanu ili su tamo živeli iseljenici, npr. blog „Becca in Bhutan“ je imao priče o posećivanju sela kao učiteljica. Iako su to lični izveštaji, oni sadrže korisne tragove (kao što je ona koja pominje skriveni manastir iznad Para sa ljubaznom igumanijom – primetila sam to i posetila, i bilo je divno). Povežite se sa vodičima ili lokalnim stanovništvom putem Instagrama (mnogi butanski vodiči dele slike tura – ​​ako pronađete nekoga koji se hvali putovanjima u Merak ili Sakten, pošaljite mu poruku da biste postavili pitanja; obično su rado to učinili).
• Jezička pomagala: Iako će vaš vodič prevoditi, učenje malo dzongka ili šarčopa (ako idete na istok) će vas izuzetno učiniti omiljenim kod lokalnog stanovništva. Unapred planiranje može uključivati kupovinu dzongka razgovornika ili korišćenje aplikacija poput „Naučite pravu stvar“ (postoji jednostavan primer na Androidu). Vežbajte osnovne fraze kako biste mogli da pozdravite ljude, zahvalite im se i možda ispričate malu šalu („Gawa tey la“ – „Srećan sam!“ sa velikim osmehom, je lepa stvar koju možete reći kada vas porodica ugosti). Za istok, učenje samo 2-3 pozdrava na šarčopskom ili brokpa jeziku je oduševljujuće, jer skoro nijedan stranac ne govori te jezike. To pokazuje poštovanje i interesovanje, što će biti desetostruko uzvraćeno gostoprimstvom.
• Priprema opreme: Nije baš „resurs“, ali deo unapred planiranja jeste priprema za neobično putovanje. Napravite kontrolnu listu mnogo unapred, posebno ako treba da kupite/pozajmite stvari: dobre planinarske cipele, vreću za spavanje (ako više volite svoju), prenosni prenosni punjač, vodootporne vreće za stvari (monsun!), bilo koju specijalizovanu hranu (energetske pločice za duge planinarske ture – izbor u Butanu je ograničen), poklone od kuće za domaćine itd. Nemojte pretpostavljati da te stvari možete lako kupiti u zemlji – Timfu ima nekoliko prodavnica opreme, ali kvalitet i dostupnost variraju. Biti dobro opremljen znači da možete sa sigurnošću reći „da“ iznenadnim avanturama („Oh, svi vi sutra planinarite do onog nebeskog jezera? Naravno, imam opremu, idemo!“).

Konačno, ostanite fleksibilni i u toku. Butan se menja – novi putevi, nova pravila (kao što je iznenadno otvaranje novog sistema dozvola za planinarenje ili otvaranja novog smeštaja u domaćinstvu). Proverite sa svojim turističkim operaterom bliže putovanju da li se pojavilo nešto novo u čemu biste mogli da učestvujete. Možda je najavljen neki novi festival ili je neka zajednica otvorila centar za posetioce u udaljenoj dolini – takve stvari se dešavaju. Informisanost vam omogućava da češće budete na pravom mestu u pravo vreme. Lepota neobičnog putovanja je u tome što nikada neće ići baš po planu – i često se tada dešava magija. Uz solidnu pripremu i otvoren um, bićete spremni da prihvatite svaki zaokret na himalajskom putu.

Često postavljana pitanja: Nekonvencionalno putovanje u Butan

P: Mogu li posetiti Butan bez pridruživanja turi ili vodiča?
O: Generalno, ne – samostalna putovanja bez vodiča u Butanu nisu dozvoljena za međunarodne turiste. Turistička politika Butana zahteva da rezervišete paket (koji može biti prilagođeni paket za jednu osobu) koji uključuje licenciranog vodiča, vozača i unapred određeni plan putovanja. Međutim, to ne znači da morate biti u grupi ili pratiti krut raspored. Možete dizajnirati plan putovanja sa svojim turističkim operaterom koji je nekonvencionalan koliko želite – imaćete samo vodiča sa sobom da olakša putovanje. Zamislite vodiča više kao lokalnog posrednika/prevodioca/kulturnog mosta, a ne kao pratioca. Jedan izuzetak: regionalni turisti iz Indije, Bangladeša i Maldiva mogu putovati bez vodiča (od 2022. godine i oni plaćaju smanjeni SDF), ali čak i oni često angažuju vodiče za neobične regione kako bi se snašli u jezičkom i logističkom smislu. Dakle, efikasno, samostalno planinarenje u Merak ili iznajmljivanje automobila za samostalnu vožnju je isključeno. Ali nemojte smatrati zahtev za vodičem gubitkom slobode – dobar vodič vam zapravo omogućava da upoznate lokalno stanovništvo i vidite mesta koja biste verovatno propustili sami. Mnogi putnici sklapaju duboka prijateljstva sa svojim vodičima i kažu da je to bilo kao putovanje sa prijateljem koji mnogo zna. Dakle, da, morate imati vodiča, ali možete zatražiti vodiča koji je fleksibilan i zainteresovan za iste neobične stvari – tada se neće osećati kao da je to bilo kakvo ograničenje.

P: Kako da osiguram da je moj vodič/vozač otvoren za nekonvencionalan plan?
O: Komunikacija je ključna. Kada sarađujete sa svojim turističkim operaterom, jasno izrazite stil putovanja koji želite – npr. „Želim da provodim vreme u selima, čak i ako to znači manje velikih spomenika“ ili „Volim fotografiju, posebno ljudi, i u redu mi je da zbog toga preskočim neke muzeje“. Zatim će vam dodeliti vodiča koji odgovara tim interesovanjima (neki vodiči su fokusirani na planinarenje, neki na kulturu, neki su odlični sa društvenim interakcijama – oni znaju ko je ko). Kada upoznate svog vodiča, odvojite vreme prvog dana da porazgovarate o planu i naglasite da ste dobrodošli na spontana zaobilaženja. Butanski vodiči mogu biti pomalo popustljivi, zabrinuti da će vas razočarati – zato im eksplicitno recite: „Ako imate predloge van ovog plana putovanja, rado ću ih čuti i sprovesti u delo.“ Možda biste mogli da navedete primer: „Ako znate neku kul lokalnu farmu ili događaj koji nije u mom rasporedu, javite mi – veoma sam fleksibilan.“ Ova „dozvola“ ih čini prijatnijim kada nude izmene. Takođe, postupajte sa svojim vodičem/vozačem sa poštovanjem i prijateljstvom – ne samo kao sa angažovanom pomoći. Jedite obroke zajedno, pozovite ih da vam se pridruže u iskustvima (većina hoće, i to ruši sve formalne zidove). Što više osećaju da ste prijatelj koji ceni njihovu kulturu, to će više učiniti sve što je potrebno da vam pokažu skrivene dragulje. Napojnica na kraju je uobičajena (obično 10 dolara+/dan za vodiča, 7 dolara+/dan za vozača, ako je usluga bila dobra - više ako je izuzetna), ali ono što je važnije tokom putovanja je drugarstvo. Otkrila sam da kada je moj vodič shvatio da zaista cenim male radosti Butana, počinjao je rečenice sa „Znate, zapravo je moje selo samo 30 minuta od rute - da li biste želeli da vidite moj dom i upoznate moju porodicu?“ Ta ponuda ne dolazi ako držite strogo profesionalnu distancu. Zato budite otvoreni i oni će vam otvoriti vrata.

P: Plan putovanja koji mi je dala turistička agencija ima mnogo standardnih zaustavljanja – kako da ga dodatno prilagodim kada budem u Butanu?
O: Sasvim je normalno da unapred daju pomalo šablonski plan (potrebno je nešto da podnesu za vizu). Ne brinite. Kada ste na terenu, plan putovanja može biti veoma fluidan sve dok se držite opšte strukture (isti regioni/datumi kao što je navedeno u vizi). Jednostavno razgovarajte sa svojim vodičem. Ako se probudite i pomislite: „Možemo li zapravo da preskočimo ovaj muzej i umesto toga posetimo onaj seoski turnir u streličarstvu o kome smo čuli?“, najverovatnije je odgovor „Naravno!“ Možda će pozvati svoju kancelariju samo da obaveste, ali neće reći ne osim ako ne postoji ozbiljan razlog (kao što je problem sa dozvolom ili nebezbedna situacija). Butanski vodiči su navikli na promene plana u poslednjem trenutku – put zatvoren? u redu, preusmeravanje. Turista želi da preskoči celu dolinu? u redu, prilagodi rezervacije. Zato slobodno progovorite. Drugi pristup: tretirajte odštampani plan putovanja kao okvirnoIskoristite vreme vožnje da popričate o mogućnostima. „Na putu sutra od Trongse do Punake, da li prolazimo kroz neka zanimljiva sela? Da li bismo mogli spontano da stanemo kod jednog?“ Dobar vodič će odmah nešto pomisliti: „Da, zapravo u Rukubdžiju postoji poznata plesna trupa jakova, možda možemo da vidimo da li će vam održati demo.“ To se desilo sa putovanjem prijatelja – na kraju su imali improvizovanu kulturnu razmenu u seoskoj školi jer su jednostavno pitali da li postoji selo usput. Dakle, da, možete u velikoj meri prilagoditi rutu tokom putovanja. Samo imajte na umu logistiku (ako želite da prepravite i dodate Merak, koji je daleko od vaše originalne rute, to je teško). Ali unutar vašeg opšteg područja, ima dosta prostora za manevrisanje. Zamislite svog vodiča i vozača kao svoje... omogućavači – obavestite ih o svojim hirovima i često će pronaći način.

P: Nisam baš sportski nastrojen – da li je i dalje moguće organizovati smeštaj kod kuće i posećivati ljude na daljinu bez dugih planinarenja?
O: Apsolutno. Dok neka udaljena sela zahtevaju planinarenje, mnoga su dostupna putem (čak i ako su neravna). Možete voziti do sela Haa, Ura u Bumtangu, Fobdžike, mnogih istočnih zaseoka. Smeštaj u domaćinstvima je dostupan na takvim mestima bez potrebe za satima planinarenja. Ako je određeno željeno mesto samo za planinarenje (kao što je Merak), a vi zaista ne možete planinariti, razgovarajte o alternativama sa svojim operaterom – možda mogu da vam organizuju jahanje konja, ili da posetite kulturno slično, ali pristupačno selo (na primer, ako ne možete da idete u Merak, možete posetiti zajednicu Brokpa koja živi bliže putu blizu Trašiganga da biste osetili ukus). Takođe, razmislite o fokusiranju na neobična kulturna ili prirodna iskustva koja ne zahtevaju super kondiciju: časovi kuvanja na seoskim kućama, šetnje prirodom na niskoj nadmorskoj visini (kao duž pirinčanih polja u Punakhi), posećivanje festivala, susreti sa zanatlijama – sve je to malo napora, ali velika nagrada. Butan se može prilagoditi različitim fizičkim sposobnostima. Samo budite iskreni u vezi sa svojim ograničenjima – na primer, ako su strme stepenice u hramovima problem, zamolite svog vodiča za pomoć (često mogu organizovati prevoz do višeg ulaza ili pozvati monaha da vas sačekaju u prizemlju radi blagoslova kako ne biste morali da se penjete – zaista, veoma su uslužni ako znaju problem). Takođe, razmislite o putovanju zimi ili u proleće kada je vreme hladnije – vrućina vas može umoriti ako mnogo hodate (neki delovi Butana se zagreju leti). I možda ponesite štapove za planinarenje (čak i za kratke šetnje – pomažu u ravnoteži na neravnom terenu, čineći seoske staze pristupačnim). Ukratko, i dalje možete potpuno da se uronite u neobične čari Butana, a da niste planinar – samo kreirajte putovanje prema svojim interesovanjima i mogućnostima. Butansko gostoprimstvo se divno proteže i na starije ili manje pokretne posetioce; video sam seljane kako praktično nose stariju turistkinju na nosiljci samo da bi mogla da prisustvuje hramovnom festivalu. Ne kažem da to planiraju – ali znajte da će uložiti izuzetne napore da uključe sve.

P: Šta je sa kupatilima i higijenom u udaljenim područjima?
O: Ovo je zaista praktično pitanje! U gradovima ćete imati zapadnjačke toalete u hotelima i većini restorana. U selima i duž autoputeva očekujte uglavnom čučave toalete (obično porcelanske iznad jame) ili ponekad samo toalet iznad rupe. Pametno je nositi svoj toalet papir (ili džepne maramice) jer udaljeni toaleti retko imaju. Takođe, mala bočica sredstva za dezinfekciju ruku je ključna jer tekuća voda i sapun možda neće biti prisutni. Tokom smeštaja u domaćinstvima, ako nemaju odgovarajuće kupatilo, pokazaće vam toalet. To je avantura – ​​ali zapamtite, čisto je koliko ga porodica održava, što je obično pristojno, samo osnovno. Ako kampujete ili planinarite, vaša ekipa postavlja šator sa toaletom (rupa iskopana sa šatorom okolo radi privatnosti); zapravo nije loše i prilično je privatno sa prirodnim pogledom! Tuševi: u domaćinstvima bez vodovoda, biće vam ponuđena „kupka sa vrućim kamenjem“ ili kanta tople vode za pranje. Prigrlite kupku sa kantom – možete se prilično očistiti velikom šoljom i kantom, samo je potrebno malo više vremena. Jedan trik: ponesite biorazgradive vlažne maramice za dane kada temeljno pranje nije moguće – veoma korisno nakon prašnjavih vožnji ili planinarenja. Još jedan savet: žene bi mogle želeti „krpu za mokrenje“ ili koristiti ženski uređaj za mokrenje za duge vožnje gde možda nećete naći pogodno mesto za usput (vodiči su dobri u pronalaženju diskretnih mesta za usput u prirodi). Ali iskreno, neobična putovanja Butana retko me dovode u zaista tešku higijensku situaciju – Butanci su prilično čisti ljudi i predviđaju potrebe stranaca gde god je to moguće. Ako se ikada osećate nesigurno, samo taktično pitajte svog vodiča („Da li postoji toalet koji bih mogao da koristim pre nego što posetimo manastir?“ Oni će nešto organizovati, čak i ako je u pitanju porodična kuća u blizini manastira). Smisao za humor pomaže – možda ćete se naći kako piškite iza jarbola za molitvenu zastavu dok vaš vodič stoji na straži – ali hej, taj pogled je bolji od bilo kog popločanog kupatila bilo koji dan! Zaključak: budite spremni na rustične uslove, održavajte osnovnu higijenu ruku (ponekad sam nosio kremu ili masku u veoma smrdljivim spoljnim zgradama – koristan trik) i bićete dobro. Mnogi putnici dolaze očekujući da će ovo biti veći problem i iznenađeni su koliko je to lako rešiti.

P: Čuo sam da Istočni Butan nema otmene hotele – gde ću odsesti?
O: Istina je da istočni okruzi (kao što su Trašigang, Mongar, Trašijangtse, Lhuentse) imaju jednostavan smeštaj, ali to je deo šarma. Obično ćete boraviti u malim porodičnim pansionima ili kolibama. One obično imaju privatnu sobu sa kupatilom u gradovima Mongar/Trašigang (zamislite dvozvezdične, čiste, ali ne luksuzne – možda povremeno tople vode). U ruralnijim područjima, možete odsesti u seoskom pansionu ili smeštaju u domaćinstvu. Na primer, Trašijangtse je nedavno otvorio prelepu tradicionalnu kuću kao smeštaj za goste – jednostavnu, ali sa toplim jorganima i obilnom hranom. U mestima poput Meraka ili Saktenga, to će biti smeštaj u domaćinstvu (spavanje na dušecima na podu, deljenje porodičnog kupatila u spoljnoj zgradi). Ako vam se to ne sviđa, možete umesto toga da kampujete – vaš turistički operater može doneti šatore i postaviti kamp u blizini sela, a vi ćete obavljati dnevne posete selu (neki preferiraju ovo zbog veće privatnosti). Istočno gostoprimstvo je, međutim, divno – domaćini će se potruditi da vam bude udobno, često vam napuštajući svoju najbolju sobu. Ponesite vreću za spavanje i svoj mali jastuk ako vas smeštaj u domaćinstvu brine – ponekad sama poznatost tih stvari olakšava odmor, mada je meni lično obezbeđena posteljina bila sasvim dovoljna. Ako vam je apsolutno potreban visok nivo udobnosti, i dalje možete doživeti istok kroz jednodnevne izlete iz malo boljih hotela: npr., odsednite u pristojnom hotelu u Trašigangu i idite na duge jednodnevne izlete u sela umesto da prenoćite u njima. Ali biste propustili večernje trenutke oko vatre ili zoru u selu, što je posebno. Zato bih vam preporučio da prihvatite jednostavnost na nekoliko noći; to je privremeno, ali uspomene traju. I imajte na umu da centralna/zapadna neobična područja često i dalje imaju hotele srednje klase dostupne na kratkoj vožnji (kao u Bumtangu posle sela, ili Punakhi posle Tala itd.), tako da možete kombinovati – možda 1-2 noći u teškoj atmosferi, zatim noć u udobnom hotelu da se napunite, pa opet na selu. Iskreno, kada provedete dan sa seljanima, pomisao na generički hotel možda vam se neće dopasti – mnogi putnici na kraju kažu da je smeštaj u domaćinstvu bio vrhunac i da nije bio tako težak kao što su zamišljali.

P: Vegetarijanac/vegan sam – da li ću imati problema u udaljenim područjima?
O: Vegetarijancima je generalno dobro u Butanu – kuhinja ima mnogo jela od povrća (dal, ema datši, vegetarijanski momosi, itd.) i mnogi Butanci (posebno monasi) jedu vegetarijansku hranu prilično često. U selima, meso (jak ili sušena govedina/svinjetina) može se smatrati poslasticom, ali ga lako mogu isključiti. Jasno saopštite svoje dijetetske potrebe svom operateru i vodiču („bez mesa, bez ribe, jaja i mlečnih proizvoda u redu“ ili „strogo vegansko, bez putera u mojoj hrani“). Oni će to preneti domaćinima. U zaista udaljenim mestima, vaš vodič može da vam ponese dodatnu hranu ako je potrebno – npr. u selima Brokpa gde svako jelo obično sadrži jak puter ili sir, mogu zatražiti da se neka jela skuvaju posebno bez njih. Veganska ishrana može biti komplikovanija jer se mlečni proizvodi (posebno puter) nalaze u mnogim stvarima poput sudže (čaja od putera) i datšija (sira). Ali nije nepremostivo – imaćete puno pirinča, povrćnih karija, sočiva, krompira itd. Samo ljubazno odbijte stvari koje ne možete jesti i možda ponesite malu zalihu grickalica (orašastih plodova itd.) da dodate ako je opcija manje. Koncept veganstva može biti stran, pa objasnite kao „alergičan na puter/sir“ da biste pojednostavili – oni razumeju alergije i osiguraće da ništa ne uđe u vašu hranu. Na planinarenju ili sa vašim kuvarom, to je lakše jer mogu da spakuju prema potrebi (postoje čak i neki lokalni proizvodi od tofua iz male butanske fabrike tofua!). Jedna stvar: na veoma velikim nadmorskim visinama ili hladnoći, vaši domaćini bi mogli da brinu za vas ako preskočite obilni čorba od jaka – uverite ih da vam ne smetaju proteini na bazi biljaka (mogli biste reći da jedete puno sočiva, pasulja – rado će vam poslužiti više toga). Voće je retko u udaljenim mestima zbog nedostatka frižidera (osim onog što je u sezoni na drveću), pa razmislite o uzimanju vitaminskih tableta ili slično ako ste na dugom putovanju kako biste osigurali ishranu. Generalno, mnogi posetioci su kao vegetarijanci doživeli neobičan Butan i voleli su hranu - na kraju krajeva, sa čili papričicama i sirom van menija, možete otkriti druge lokalne ukuse poput loma (sušene zelene repe) ili džangbulija (rezanci od heljde) koji su ukusni i potpuno pogodni za vegetarijance.

P: Da li je bezbedno piti lokalni alkohol (domaća ara)?
O: Umereno, da – većina putnika u nekom trenutku proba butansku aru (piće od pirinča) ili bangčang (pivo od prosa). To je veliki deo gostoprimstva. Domaća ara varira u jačini (neka je veoma jaka, 40%+, druga kao blagi sake). Što se tiče higijene, kuva se tokom destilacije, tako da je sterilna; glavni rizik je samo njena jačina. Primetio sam da je seljani često služe u malim šoljicama i očekuju da polako srčete, a ne da gutate – uradite to i bićete dobro. Ako vam ponude chang (fermentisano pivo) u drvenoj posudi sa slamkom (uobičajeno u Bumtangu, zove se „tongba“ u Nepalu) – takođe je generalno bezbedno: fermentisano je, nije potpuno destilovano, ali se obično pravi sa prokuvanom vodom. Samo se pobrinite da je voda koja se dodaje da bi se dopunilo vruća (obično jesu). Ako imate osetljiv stomak, možete ljubazno da popijete simboličan gutljaj, a zatim da držite šolju u ruci, a da ne pijete mnogo; neće vas forsirati ako ste stidljivi. Nikada nemojte misliti da morate da preterujete sa pijenjem – Butanci su zapravo prilično razumevajući ako kažete „Ma daktu“ („Ne mogu više“). Možda će vas zadirkivati, ali vas neće uvrediti. Jedna stvar koju treba napomenuti: ara može jako da udari na velikoj nadmorskoj visini ako ste umorni i dehidrirani od planinarenja – ovo sam naučio na brzinu – zato se možda ograničite na jednu malu šolju dok ne vidite kako ćete reagovati. Takođe, izbegavajte čangkej (mlečno domaće pivo napravljeno od kukuruza) osim ako niste sa meštanima koji se kunu u njegovu čistoću; retko ga turisti sretnu, ali meni je jednom izazvalo kiselo stomače, verovatno zbog mlečnih bakterija. Kada ste u nedoumici, držite se komercijalno flaširanog piva (pivo Druk 11000 je sveprisutno i bezbedno) ili flaširane are dostupne u prodavnicama (kao što je Sonam ​​arp, koja je destilovana od strane vlade). Ali iskreno, probanje malo domaćeg piva je deo zabave i neće vam naštetiti ako koristite dobar rasuđivanje (i ne vozite posle – ali ionako nećete voziti!). Živeli za odgovorno uživanje u lokalnim ukusima.

P: Koje je najbolje neobično iskustvo za posetioca Butana koji prvi put posećuje ostrvo sa ograničenim vremenom?
O: Ako imate, recimo, nedelju dana i želite da brzo okusite nekonvencionalno, a da se ne udaljite previše od mreže, preporučio bih dolinu Haa (zbog prirodnih lepota i kulture smeštaja u domaćinstvu) u kombinaciji sa dolinom Fobdžika (zbog divljih životinja i života na farmi). Ove dve lokacije su relativno dostupne iz Para/Timfua, ali se osećaju kao drugi svetovi. Na primer: 2 noći u Haa sa planinarenjem i smeštajem u domaćinstvu, zatim 2 noći u Fobdžiki sa posmatranjem ždralova i volontiranjem u centru za ždralove, dok usput uočavate znamenitosti Para i Punake. Ovo vam pruža planine, ruralna sela i jedinstveni element divljih životinja, sve u kratkom putovanju, a logistički je prilično bezbedno (nije potrebna ekstremna nadmorska visina ili višednevni trekinzi). Druga opcija je Bumtang ako možete da doletite – Bumtang lepo kombinuje duhovna mesta i sela; možete da odsednete u seoskoj kući, prisustvujete lokalnom festivalu poput Ura Jakčoe (ako vreme odgovara) i da odletite – duboko kulturno uranjanje za 3-4 dana. Ali pošto letovi zavise od vremenskih uslova, Haa+Fobdžika je sigurnije drumom. U suštini, izaberite jednu neobičnu zapadnu dolinu (Haa, Laja ili Dagana) i jednu centralnu (region Fobdžika ili Trongsa) kako biste videli dva različita načina života. I ne brinite – ako vam je ovo prvi put, verovatno ćete planirati duže, dublje putovanje dve godine kasnije, jer Butan ima taj efekat!

P: Želim da donesem poklone za meštane koje sretnem – šta je prikladno?
O: Odlična ideja. U domaćinstvu ili kada vas ugošćuje porodica, pokloni su veoma dobrodošli, ali neka budu skromni. Neki predlozi: mali suveniri iz vaše zemlje (kovanice, razglednice, slatkiši, privesci za ključeve) – deca posebno vole strane slatkiše ili nalepnice. Praktični predmeti su cenjeni u selima: lampa za prednju stranu ili džepna baterijska lampa (pošto se dešavaju nestanci struje), kvalitetne kuhinjske krpe ili džepni nož. Jedan dobro prihvaćen poklon koji sam dala bila je jednostavna ilustrovana knjiga o mom rodnom gradu – porodica je volela da je pokazuje. Ako znate da ćete posetiti školu, ponesite nekoliko dečjih knjiga ili olovaka/sveska za doniranje – butanske škole imaju ograničene zalihe. Izbegavajte veoma otmene ili skupe poklone jer mogu osramotiti primaoca ili stvoriti osećaj obaveze. Takođe izbegavajte poklone sa verskim simbolima iz drugih kultura (kao što su krstovi), jer to može biti nezgodno – neutralne ili butanske teme (možda nešto sa slikama divljih životinja iz vaše zemlje itd.) su bolje. Alkohol kao poklon: nezgodno – neki domaćini bi mogli ceniti fini viski ili vino, ali neki možda uopšte neće piti (posebno monasi ili veoma pobožne porodice). Koristite uvid svog vodiča – obično sam poklanjala alkohol samo svom vodiču i vozaču na kraju putovanja (zapadnjačka žestoka pića su skupa u Butanu). Generalno, davanje se ne očekuje, tako da svaki mali znak pažnje izaziva velike osmehe. Poklonite ga sa obe ruke i rečima „molim vas, primite ovaj mali poklon“. Butanci su veliki po pitanju reciprociteta, tako da bi vam kasnije mogli nešto dati zauzvrat – prihvatite to ljubazno. Razmena poklona može biti lep kulturni trenutak. Još jedan savet: fotografije! Nakon putovanja, slanje odštampanih fotografija vas sa porodicom ili decom koju ste upoznali jedan je od najboljih poklona, čak i ako stigne nedeljama kasnije poštom (vaša turistička agencija može pomoći u isporuci). Oni će ga ceniti. Poslala sam nekoliko polaroid fotografija porodici Brokpa i kasnije sam čula da zauzimaju počasno mesto na njihovom zidu. Na kraju krajeva, iskrenost je važnija od samog predmeta – čak se i poklanjanje vašeg vremena (pomoć u muži krave, podučavanje engleske reči) smatra divnim. Zato se ne brinite – malo i iskreno funkcioniše.

P: Koliko unapred treba da rezervišem nekonvencionalno putovanje?
O: Barem 4-6 meseci ako je moguće. Pošto neobična putovanja uključuju posebne aranžmane (smeštaj u domaćinstvima, datume festivala, ograničene letove, posebne vodiče), davanje vremena vašem operateru osigurava da će ih osigurati. Neki smeštaji u domaćinstvima prihvataju samo jednu rezervaciju istovremeno (npr. seoska kuća ne može da ugosti dve grupe iste noći), tako da vam ranija rezervacija obezbeđuje mesto. Za špic sezone, definitivno 6+ meseci. Za ramena ili niska područja, 3-4 meseca mogu biti dovoljna, ali razmislite da li vaš plan zavisi od nečeg retkog (kao što je prisustvovanje godišnjem ritualu Meraka ili potreba za jednim vodičem za posmatranje ptica koji govori francuski u Butanu) – ranije to bolje da to osigurate. Takođe, obrada viza i dozvola traje nekoliko nedelja, a svaka neuobičajena dozvola (kao što je ulazak u Sakteng) može zahtevati vreme za odobrenje. Rezervacija unapred takođe znači da vaš turistički operater može rano da stavi vaše posebne zahteve u red – npr., da biste zatražili noćenje od manastira, potrebno je napisati pismo mnogo unapred da biste dobili odobrenje od manastirskih vlasti. Jedna stvar koju treba napomenuti: turizam Butana se prilagođava nakon pandemije i sa novim pravilima SDF-a, tako da su neki nišni hoteli ili kampovi u zajednici zatvoreni ili promenjeni; Ranom rezervacijom, ako plan A ne uspe, imate vremena sa svojim operaterom da pronađete plan B. Ako tražite glavne festivale, planirajte oko njih i rezervišite čim se datumi pojave (obično ih TCB najavljuje 8-12 meseci unapred). Međutim, nemojte se obeshrabriti ako ste u poslednjem trenutku – butanski organizatori putovanja su čarobnjaci u ostvarivanju stvari. Video sam nekoga kako kontaktira turističku kompaniju 3 nedelje pre putovanja i i dalje su dobili prelep prilagođeni plan putovanja (iako ne duboko na istoku, uglavnom na zapadu/centru zbog vremena). Dakle, iako je ranije bolje za nekonvencionalne putnike, čak i spontani putnici mogu doživeti Butan neobičan tako što će biti fleksibilni u pogledu udobnosti i koristeći predsezonu. Ukratko: što ranije možete, ali nikada nije „kasno“ da pitate. Mantra sreće važi i za planiranje – bez stresa, samo komunicirajte i sarađujte sa svojim operaterom i vodičem, i stvari dođu na svoje mesto.

P: Da li postoje rizici ako putujem sama van utabanih staza (posebno ako sam žena)?
O: Butan je jedna od najbezbednijih zemalja za samostalne putnike, uključujući i žene. Nasilni kriminal je izuzetno nizak, a Butanci su generalno zaštitnički nastrojeni i poštuju goste. Kao žena koja putuje sama, verovatno ćete dobiti dodatnu negu – porodice bi vas mogle „usvojiti“ usput, vaš vodič će biti prilično pažljiv. Putovala sam sama i iskreno se osećala bezbednije u udaljenom Butanu nego u mnogim velikim gradovima kod kuće. Uz to rečeno, zdrav razum uvek važi: ne bih lutala sama noću šumama ili nepoznatim uglovima, a da nekoga ne obavestim (ne zbog kriminala, već zato što biste se mogli izgubiti ili uganuti skočni zglob itd., a niko ne bi znao). Uvek obavestite svog vodiča ili domaćina ako idete sami u šetnju. Možda će insistirati da vas lokalni mladić prati samo iz gostoprimstva – nije stvar u opasnosti, već u tome da se osigura da ne izgubite put ili ne zgazite zmiju itd. Prihvatite tu ljubaznost. Povremeno se dešavaju sitne krađe u gradovima (na primer, pazite na fotoaparat tokom gužve na festivalima), ali su veoma retke. U selima sam javno ostavljala torbu i opremu i niko ih nije dodirnuo. Uznemiravanje je izuzetno retko – muškarci u Butanu su uglavnom stidljivi i blagi; kao strana žena možete dobiti znatiželjne poglede, ali je vrlo malo verovatno da će vas dozivati ili vaskrbljivati. Sećam se plesa u selu tokom festivala – svi su se ponašali s poštovanjem i bili su zabavni, bez neželjenih udvaranja, samo iskrena prijateljska atmosfera. Vaš vodič koji je sa vama takođe deluje kao tampon u svakoj neprijatnoj situaciji – mada sumnjam da ćete se susresti sa njom. Jedan neobičan „rizik“ je nedostatak hitnih medicinskih ustanova, zato spakirajte prvu pomoć i obavestite svog vodiča o svim zdravstvenim problemima (oni tada mogu biti izuzetno oprezni ili nositi posebne lekove). Nadmorska visina i putevi su verovatno najveći faktori bezbednosti – pratite smernice za aklimatizaciju i nosite pojaseve na tim krivudavim putevima (vaš automobil će ih gotovo sigurno imati). Ako jašete konje na farmi ili nešto slično, nosite kacigu ako vam je ponuđena (često je imaju za planinarenje). Butanska kultura ceni Žabdrungov kodeks nepovređivanja gostiju – oni se zaista ponose time što brinu o vama. Dakle, putnici koji putuju sami, uključujući i žene, smatraju Butan ne samo bezbednim već i umirujućim za dušu – lokalno stanovništvo se čak može potruditi da se pobrine da nikada ne budete usamljeni (stalno vas pozivajući na čaj!). Uz to, uvek verujte svojim instinktima: ako vam se situacija čini čudnom, progovorite ili se sklonite (vaš vodič može tiho da reši bilo šta). Ali sumnjam da će tih trenutaka biti izuzetno malo, ako ih uopšte bude. Na kraju, možda ćete se osećati kao da ste „sami“ samo kada želite samoću – u suprotnom, imali biste celu zemlju koja se brine o vama.

P: Šta ako želim da uradim nešto zaista neobično, kao što je poseta određenom selu u kojem je moj prijatelj služio kao dobrovoljac?
O: Možete! Butanski turistički operateri vole izazove. Navedite im što je moguće više detalja – ime sela, okrug, sve kontakte. Proveriće pristup putu, vreme putovanja, sve potrebne dozvole. Verovatno mogu to da uračunaju. Ako je zaista udaljeno (recimo malo selo na dan hoda od puta), mogli bi da organizuju konje ili da se koordinišu sa lokalnim zvaničnicima da prenoćite u lokalnoj školi ili kući farmera. Možda vaš prijatelj poznaje nekoga ko je još uvek tamo – vaš operater može da ih pozove da se koordinira. Čuo sam za putnike koji su posećivali istu udaljenu školu u kojoj je njihova majka predavala pre nekoliko decenija – turistička agencija ih je ne samo odvela tamo, već je organizovala i ceremoniju dobrodošlice od strane sadašnjih učenika. Butan ima neverovatnu mrežu; vaši vodiči često imaju prijatelja prijatelja u tom istom gevogu (okrugu) koji može da pomogne. Samo imajte na umu da ako je daleko, može potrajati mnogo vremena da se stigne tamo/nazad – zato rasporedite dane na odgovarajući način ili budite u redu da žrtvujete druge stanice. Ali emocionalno, ta lična hodočašća mogu biti neverovatno nagrađujuća i butanske zajednice su počastvovane što ste ih se setili. Zato svakako pitajte. Isto važi i za neobična interesovanja – npr. ako ste strastveni kolekcionar maraka i želite dan sa arhivom Butanske pošte ili da upoznate dizajnera poznatih butanskih maraka, pomenute to; Butanska pošta može odobriti obilazak iza kulisa (to su uradili za entuzijaste). Ili ako praktikujete određenu meditaciju i želite da provedete 3 dana u manastirskom povlačenju, vaš operater može to zatražiti u određenim manastirima za koje se zna da ugošćuju laike koji se povlače. Butan je prilično prilagodljiv posebnim zahtevima sve dok su izvodljivi i puni poštovanja. Mala veličina turističke industrije znači da se stvari ne gube lako u birokratiji – zahtev za posetu X često se može odobriti uz nekoliko telefonskih poziva. Neka vaši zahtevi budu razumni (ne „Želim da upoznam kralja!“ – mada, nikad se ne zna, neka grupna putovanja dobijaju kraljevske publike kada su usklađena sa događajima). Ali „Želeo bih da pokušam da sviram dranjen (lautu) sa nekim lokalnim muzičarem“ je vrsta kul zahteva koju kompanija može jednostavno da ostvari preko svoje mreže. U suštini, ako vam je to važno, pomenute to. Najgore što kažu je da to nije moguće; verovatnije je da će reći „Hajde da probamo!“ i možda ćete završiti sa jedinstvenim iskustvom.

P: Da li ću uvrediti ljude ako fotografišem verska mesta ili kulturne događaje?
O: Ne ako se pridržavate osnovnih pravila ponašanja. Fotografija je široko prihvaćena u Butanu, čak i u manastirima, uz nekoliko ograničenja. Kao što je ranije napomenuto, unutar hramova obično nema fotografisanja (a svakako nema tokom molitvi osim ako vam nije dato odobrenje). Ali možete fotografisati plesače na festivalima, ljude koji obilaze čortene, prelepe pejzaže sa hramovima itd. Butanci na festivalima često vole da vide svoje slike na vašem fotoaparatu i mogu pozirati više. Samo izbegavajte da gurnete fotoaparat u nečije lice tokom intimnog rituala (kao što je ceremonija kremacije ili ako je neko vidljivo veoma emotivan tokom molitve). Ukoliko niste sigurni, vaš vodič može da pita monaha ili posetioca umesto vas. Često sam imao priliku da moj vodič pita lamu: „Da li bi moj gost mogao da fotografiše oltar za uspomenu?“ i mnogo puta bi lama rekao da (ponekad ne – poštujte to i sklonite fotoaparat). Dronovi, kao što sam pomenuo, nisu dozvoljeni u blizini verskih mesta (zvaničnici bi vas brzo zatvorili). Veliko zabranjeno: nemojte fotografisati sobu zaštitnih božanstava ako ikada zavirite unutra (obično je zabranjeno za početak), i nemojte fotografisati vojne objekte (npr. na graničnim prelazima ili nekim delovima dzonga). Takođe, ako budete svedok nečega poput nebeske sahrane (retko, ali možda u zemlji Brokpa) – apsolutno nikakve fotografije, to je duboko osetljivo. Koristite zdrav razum: ako se trenutak čini svetim, bolje ga upijte očima i srcem, a ne kroz objektiv. Ako slučajno uradite nešto (kao što ste zaboravili da skinete šešir u hramu dok ste slikali) i neko vas izgrdi – samo se iskreno izvinite („Kadrinčej la, izvini“). Lako opraštaju ako ste ljubazni. Obucite se pristojno kada fotografišete u hramovima ili sa monasima – to pokazuje poštovanje što ih čini otvorenijim i za slike. Još jedna stvar: ponekad su Butanci stidljivi da kažu da čak i ako im ne smeta – ako osetite oklevanje, spustite kameru i prvo se angažujte, a zatim kasnije pitajte ponovo ako vam je to u redu. Izgradnja odnosa u svakom slučaju vodi do iskrenijih fotografija. Generalno, Butanci su ponosni na svoju kulturu i često su srećni ako želite da je zabeležite – seljani su me pozvali da napravim još fotografija tokom plesova, čak su me i postavili iz boljih uglova. Zato ne brinite, samo budite ljubazni i sve će biti u redu.

P: Šta ako moj prijatelj i ja želimo različite stvari (jedan voli planinarenje, drugi voli kulturu)?
O: Butan je dovoljno raznovrstan da zadovolji oba u jednom putovanju. Možete smenjivati dane – jedan dan živopisna šetnja, sledeći dan više obilazaka sela. Pošto je zemlja mala, često možete da podelite putovanje na deo dana: npr. u Bumtangu jedno od vas bi moglo da ide na naporan poludnevni pešački tur do manastira Tarpaling dok drugi pohađa kurs kuvanja u gradu – ponovo se pridružite do ručka. Samo obavestite svog turističkog operatera kako bi vam mogli dodeliti možda dodatnog vodiča ili prilagoditi prevoz ako je potrebno (verovatno uz male dodatne troškove). Ili izaberite planinarske ture koji uključuju kulturne zaustavljanja – poput planinarskog turea Bumtang koji ide pored sela, tako da ljubitelj kulture i dalje upoznaje lokalno stanovništvo, a planinar dobija vreme za stazu. Ako je razlika velika (jedan želi višednevni tur, drugi ne može), možda jedan ide na kratki tur sa vodičem, a drugi ostaje sa vozačem i obavlja lagano razgledanje – ponovo se sastajete nakon noći provedene razdvojeno (onaj ko nije planinar bi, na primer, mogao da uživa u udobnom hotelu i spa centru tog dana). Butan nije veliki po pitanju noćnog života ili kupovine (što su uobičajene podele na drugim putovanjima), tako da ćete se verovatno oboje sjediniti u uživanju u prirodi i kulturi. Rano saopštite svoje želje i isplanirajte kombinaciju – Butan ima toliko raznolikosti da nikome ne treba da bude dosadno. Moj dvojac prijatelja je imao jednog fotografa i jednog koji nije fotograf; zakazali smo snimanja u zoru za fotografa dok je neko ko nije fotograf spavao, a zatim smo zajedno opustili dane. Oboje su bili zadovoljni. Dobar vodič takođe pronalazi kompromis: možda umerenu šetnju koju hardkor planinar može malo produžiti sam sa vodičem, dok drugi šeta svojim tempom, a vozač mu se pridruži. Postoje kreativna rešenja. Dakle, definitivno oboje mogu biti zadovoljni – zapravo, mnogi napuštaju Butan sa novim interesovanjima: ljubitelj kulture otkriva da je uživao u neočekivanoj planinskoj šetnji, planinar otkriva fascinaciju hramovnim freskama. Putovanje po Butanu obično inspiriše prelazak u međusobne domene.

P: Da li je bruto nacionalna sreća (BNS) samo turistički trik ili ću je zaista videti u akciji?
O: Krenite van utabanih staza i hoćete osećati GNH u akciji. To nije trik, iako se ponekad previše pojednostavljuje u medijima. U udaljenim selima, primetićete generalno zadovoljno ponašanje – ljudi imaju jake veze sa zajednicom, duhovno su utemeljeni i žive u prelepoj prirodi, što sve doprinosi blagostanju. Upoznaćete ljude koji imaju veoma osnovne domove i prihode, ali zrače nekom vrstom mira i ponosa koji je osvežavajući. Pitajte ih šta ih čini srećnim – mogli bi pokazati na svoja bujna polja, obrazovanje svoje dece ili jednostavno reći „zadovoljstvo onim što imamo“. To je GNH na delu kulturno. Institucionalno, možete posetiti besplatnu zdravstvenu stanicu ili školu – one postoje zahvaljujući vrednostima GNH-a koje uravnotežuju materijalni i društveni napredak. Na primer, posetio sam Jedinicu za osnovnu zdravstvenu zaštitu u udaljenom gevogu – medicinska sestra tamo je pokazala kako prate vakcinaciju i ishranu dece, osiguravajući da niko ne bude zapostavljen uprkos udaljenosti. To je politika GNH-a u akciji (besplatan pristup, preventivna nega). Još jedan primer: na seoskom sastanku kojem sam prisustvovao, meštani su razgovarali o tome kako da upravljaju šumom zajednice bez njenog degradiranja – raspravljalo se o kombinaciji brige o životnoj sredini, ekonomskih potreba i kulturnog poštovanja, a odluke su donete na veoma GNH način (moderacija, konsenzus). Vaš vodič može da ukaže na suptilne GNH stvari: kako škole imaju jutarnje okupljanje sa molitvom i obrazovanjem o vrednostima, ne samo akademskim; kako se novi putevi grade sa minimalnom ekološkom štetom, čak i ako su skuplji; kako kulturne festivale podržava država kako bi se nasleđe održalo živim. Ako razgovarate sa Butancima starije generacije, mnogi će reći da se sada zaista osećaju srećnije sa poboljšanjima u zdravstvu, obrazovanju i još uvek netaknutom kulturom – stvarnim rezultatima upravljanja usmerenog na GNH. Naravno, Butan ima izazove kao i bilo gde drugde (nezaposlenost mladih, itd.), tako da to nije Diznijeva utopija. Ali putujući nekonvencionalno – provodeći vreme u selima, ćaskajući sa monasima, možda posećujući nevladine organizacije ili GNH centre ako ste zainteresovani – videćete da je GNH i idealan i praktičan okvir koji vodi odluke. I često ćete otkriti da se to prenosi i na vas. Možda ćete učestvovati u zajedničkom plesu ili sadnji drveća i osetiti kolektivnu radost koja je sve ređa u brzim turističkim krugovima drugde. Mnogi putnici napuštaju Butan razmišljajući o sopstvenim životnim prioritetima – to je možda najbolji dokaz o globalnom nacionalnom blagostanju koji možete poneti kući: delić te perspektive sreće utiče na vas. Teško je ostati netaknut njome ako se uronite u neobično srce Butana.

Završne misli: Prihvatanje istinskog duha Butana

Putovanje nekonvencionalnom rutom u Butanu je više od samog izbora puta – to je način razmišljanja otvorenosti, poštovanja i avanture koji dotiče do najdubljih vrednosti zemlje. Silaskom sa turističke trake, dozvolili ste Butanu da se otkrije sloj po sloj: stidljiv osmeh deteta farmera koji viri kroz vrata, grmljavina skrivenog vodopada koji niko nije objavio na Instagramu, smirenost drevne hrastove šume gde govore samo molitvene zastavice.

Time ste takođe učestvovali u butanskoj viziji turizma visoke vrednosti i niskog uticaja. Troškovi vašeg putovanja direktno su podržali udaljene zajednice – prihod od smeštaja u domaćinstvu koji pomaže u održavanju tradicionalne kuće, naknada za vodiča u selu koja podstiče očuvanje prirodne staze, donacija manastiru koja ide na obrazovanje mladog monaha. Putovali ste nežno, stvarajući veze umesto da konzumirate atrakcije. To se poklapa sa butanskim etosom bruto nacionalne sreće, koji daje prioritet blagostanju nad profitom i kvalitetu nad kvantitetom. Možda toga niste svesni, ali učenjem lokalne pesme ili sadnjom drveta ili samo deljenjem priča sa pastirom jakova, ostavili ste pozitivan trag – kulturnu razmenu, trenutak radosti, osećaj ponosa što vas ceni neko sa strane. Ovo je oličenje putovanja niskog uticaja i visoke vrednosti.

Dok se spremate za odlazak, razmislite na trenutak koliko je ovo iskustvo bilo drugačije. Možda ste došli očekujući visoke planine i ukrašene hramove (dobili ste ih), ali odlazite sa nečim dubljim – razumevanjem da je sreća u Butanu istkana od jednostavnih niti: zajednice, prirode, duhovnosti i vremena. Sati koje ste proveli gledajući dolinu ili sedeći mirno u manastiru mogu biti najbogatiji „suveniri“ koje nosite – blagi podsetnici da usporite i budete prisutni nazad u svom brzom svetu.

Nemojte se iznenaditi ako vam napuštanje Butana bude teže nego što ste očekivali. Uobičajeno je da osetite bol – Butanci to zovu „tako daleko„“, otprilike „vezanost/čežnja“. Možda vam već nedostaje lagan smeh porodice domaćina ili način na koji je svetlost zore probijala dim hrama. Ta čežnja je poslednji dar nekonvencionalnog putovanja: znači da vas je Butan dotakao. Na neki način, veliki ili mali, promenili ste se. Možda ste sada malo strpljiviji, ili radoznaliji u vezi sa pričama ljudi, ili jednostavno zahvalniji. To je pravi duh Butana koji deluje kroz vaše putovanje – nežna transformacija.

Održavajte taj duh živim. Podelite svoja iskustva sa drugima, ne kao hvalisanje, već kao priče o inspiraciji. I smatrajte ovo putovanje ne krajem već početkom – deo vas je sada zauvek povezan sa ovim Kraljevstvom Zmajeva. Kao što Butan često čini, može vas pozvati da se vratite. Ima još skrivenih kutaka za istraživanje, još lekcija za učenje, još sreće za negovanje. Ali čak i ako to ne učinite, nosite deo Butana u sebi – u svojim novopronađenim prijateljima, u pesmama i molitvama koje još uvek odjekuju u vašem umu, u mirnom poverenju da je moguć sporiji, jednostavniji i svesniji život.

Taši Delek i Bon Vojaž – neka vam ostatak puta bude jednako nagrađujući i prosvetljujući kao i koraci koje ste napravili ovde na manje proputovanim stazama Butana.