Istorijske zablude su iznenađujuće česte na kultnim svetskim mestima. Turisti koji dolaze do piramida u Gizi, Koloseuma ili Sališkog mora mogu čuti velike priče koje su uglavnom legende. Mnogi mitovi su nastali pre vekova u romanima, propagandi ili jednostavnom pripovedanju i opstali su u modernim vodičima i narodnim pričama. Na primer, holivudski filmovi i popularne knjige često daju prednost drami nad tačnošću, pojačavajući legendarne priče o Kleopatri ili Vikinzima. Neki mitovi nastaju iz grešaka prevodilaca (kao kod nordijske poezije) ili iz patriotskih narativa (kao u Čerčilovim govorima).
Ipak, za radoznalog putnika, razlikovanje činjenica od fikcije može produbiti uvažavanje mesta. Poznavanje prave istorije koja stoji iza mita ne samo da izbegava neugodna pitanja, već pretvara obilazak u otkriće. Trud da se istraži primarni izvori može učiniti da istorija deluje življe nego puka slika iz priče. Uz pažljivu pažnju i temeljno istraživanje, mogu se posetiti drevne ruševine ili spomenici. otvorenih očiju: uživanje u okruženju uz razumevanje istinite priče.
Egipatska visoravan Giza krunisana je mitovima gotovo jednako velikim kao i same piramide. Klasični mit da su robovi gradili piramide po nalogu faraona Kufua u velikoj meri je opovrgnut arheologijom. Devedesetih godina prošlog veka, arheolozi su otkrili grobnice graditelja piramida u blizini Gize - drevni zapisi pokazuju da su ti radnici bili poštovani zanatlije i poljoprivrednici. Glavni egipatski zvaničnik za antikvitete, Zahi Havas, primetio je da su ove grobnice sadržale tegle hrane i hleba i izjavio je da su posade piramida bile „plaćeni radnici, a ne robovi“. Moderna analiza ostataka radnika otkrila je obilne zalihe mesa (goveđe, kozje i riblje kosti) i dokaze o dobroj ishrani, što ukazuje da su uživali u pristojnim uslovima. Blog o turizmu u Egiptu potvrđuje da „Piramide su gradili plaćeni radnici, a ne robovi“ stav koji je sada široko prihvaćen. Ukratko, Herodotova tvrdnja o hebrejskim robovima je vekovna legenda bez činjenične osnove (i zaista, arheolozi primećuju da izraelska civilizacija nije postojala u Kufuovo vreme).
Još jedna trajna priča tiče se Velike Sfinge u Gizi. Mnogi veruju da su Napoleonovi vojnici odstrelili Sfingi nos tokom jednog pohoda. U stvarnosti, crteži iz osamnaestog veka (mnogo pre Napoleona) već pokazuju da nos nedostaje. Kako su izvestili istoričari, Sfingin nos je slomljen nekoliko vekova ranije – verovatno ga je unakažeo sufijski fanatik iz 14. veka koji je protestovao protiv idolopoklonstva. Drugim rečima, štetu nije nanela francuska topovska vatra, već srednjovekovni ikonoborstvo (ili vekovi erozije).
Mnogi mitovi o starom Rimu potiču od kasnijih pripovedača. Uzmimo, na primer, cara Nerona. Izreka „Neron je svirao violine dok je Rim goreo“ sugeriše da je bezosećajno svirao muziku dok je grad goreo 64. godine nove ere. U stvari, u Rimu nisu postojale violine – Neron je možda pevao ili svirao citaru sličnu lauti. Prema Britaniki, najraniji zapisi kažu da je Neron „recitovao stihove na liri“ tokom požara, ali nije ni bio u gradu kada je požar počeo. Istoričari stoga zaključuju da je Neron to uradio. ne bukvalno „svirati violinu“ dok je Rim goreo.
Još jedna popularna legenda tvrdi da su bogati Rimljani imali posebne prostorije „povraćaljke“ za prejedanje i pražnjenje. U stvarnosti, vomitorijum Na latinskom se odnosi na izlazni prolaz. Klasični pisci su koristili termin za izlaze iz pozorišta i stadiona (nazvani tako zato što gomile „pljuju“ iz njih) – ne za posebnu trpezariju za povraćanje. Članak iz istorije časopisa „Scientific American“ objašnjava da je ideja o vomitorijumu bila nesporazum iz 19. veka; u starom Rimu je značila hodnik u areni, a ne alembik za proždrljivost.
Gladijatorska takmičenja su takođe bila preuveličana. Popularni filmovi često prikazuju da se svaka borba završava smrću, ali studije ukazuju na suprotno. Gladijatori su bili skupi profesionalci. Istorijske analize pokazuju da je u ranom carskom Rimu otprilike devet od deset gladijatora preživelo borbu. Car Avgust je čak zabranio „sine missio“ (borbe su se vodile bez milosti), tako da se većina borbi završavala kada bi gubitnik priznao poraz. U stvari, gladijatori su se obično borili samo dva ili tri puta godišnje kako bi zaštitili ovu investiciju, prema rečima stručnjaka. Pobednička privlačnost (palac gore/dole) određivala je milost. Tek u kasnijim vekovima, kada su se prema gladijatorima postupalo više kao prema potrošnoj radnoj snazi, prave borbe na smrt postale su uobičajene.
Konačno, čuveni „rimski pozdrav“ (pozdrav podignutim rukama) uopšte nije drevan. Postao je ozloglašen zahvaljujući italijanskim fašistima 1920-ih i Hitlerovom nacizmu, ali njegovo poreklo seže mnogo kasnije od Rima. HistoryExtra napominje da je ovaj pozdrav ispruženim rukama stekao značaj u Francuskoj 18. veka (setite se revolucionarnih slika). Musolini ga je kasnije prisvojio kao simbol „starog Rima“. U stvari, nema dokaza koji pokazuju da su obični Rimljani izvodili taj pozdrav.
Legende grčkog sveta takođe obiluju. Kleopatra VII, na primer, često se smatra egipatskom „kraljicom“ po etničkoj pripadnosti. U stvarnosti, ona je bila makedonsko-grčkog porekla – njena porodica je poticala od Ptolemeja, jednog od generala Aleksandra Velikog. Britanika potvrđuje da je Kleopatra imala „malo, ako uopšte i ima, egipatske krvi“, iako je poznata po tome što je usvojila egipatske običaje i božanstva. Naučila je egipatski jezik i predstavljala se kao boginja Izida, ali po poreklu Kleopatra je bila helenistička Makedonka. Putnici koji istražuju Egipat ili Aleksandriju trebalo bi da imaju na umu da je Kleopatrina dinastija proizvod Aleksandrovog carstva, a ne domaćih faraonskih loza.
Još jedan uobičajeni vizuelni mit je da su starogrčke i rimske mermerne statue trebale biti besprekorno bele. Moderna nauka je to opovrgla: mnoge statue su bile oslikane. Istraživači su pronašli tragove pigmenata na klasičnim skulpturama širom Evrope. History.com izveštava da su „starogrčki i rimski vajari oslikavali svoje statue živim bojama“. Konzervatorski rad u 21. veku (skeniranje i otkrivanje pigmenata) pokazao je kosu u svetlim nijansama, odeću u crvenim i plavim bojama, pa čak i zlatne listiće na detaljima. Izgled belog mermera je jednostavno onakav kakav smo ih nasledili nakon vekova vremenskih uticaja.
The story of the Trojan Horse is more legend than recorded fact. Archaeologists agree the city of Troy was destroyed by fire around 1200 BC, but Homer’s famous wooden horse is probably a metaphor or later invention. As one Oxford classicist puts it, the giant horse is “an imaginative fable, perhaps inspired by a siege-engine”. In other words, Greek armies may have used battering rams or clever tactics, but a literal gift-horse army is a poetic tale. Visitors to Turkey’s Hisarlık (Troy) site should enjoy the horse sculpture, but know it comes from literature, not excavated evidence.
Malo je slika Vikinga toliko ukorenjenih kao rogati šlemovi. Ipak ne Arheolozi nikada nisu pronašli originalnu vikinšku šlemovu sa rogovima. Nordijski ratnici su zapravo nosili jednostavne, praktične šlemove. Kako primećuje stručnjak za srednjovekovnu istoriju: „Nema dokaza da su vikinški ratnici nosili rogove na svojim šlemovima; to bi bilo nepraktično u borbi“. Kultni izgled sa rogovima zapravo je nastao iz romanse i opere 19. veka (uglavnom zahvaljujući Vagnerovom kostimografu). Ukratko, pravi Vikinzi su bili obrijani odozgo – slika rogate šlema je moderan izum.
Još jedna vikinška priča tvrdi da su pili vino iz lobanja svojih neprijatelja. Ovo potiče od pogrešnog prevoda stare nordijske poezije. Jedna pesma koristi kening (metaforu) „Pijenje sa zakrivljenih grana lobanja“Naučnik iz 17. veka po imenu Ole Vorm shvatio je ovo doslovno, ali je zapravo značilo pijenje iz volovskih rogova (koji su oblikovani kao zakrivljeni rogovi lobanje). Arheološki nalazi ukrašenih delova rogova potvrđuju da su nordijski ljudi pili medovinu ili vino iz životinjskih rogova, a ne iz ljudskih lobanja. Viking u dvorani ostrvskog poglavara bi verovatnije držao rezbarenu drvenu šolju ili rog nego nešto tako jezivo.
Zašto je Island ledeno hladan, dok je Grenland travnat? Legenda kaže da su Vikinzi nazvali Grenland da bi prevarili doseljenike, ali u stvarnosti je Grenland nordijsko ime (Grenland) je doslovno – bio je zeleniji i privlačniji od ledenog Islanda. Slično tome, Island je dobio ime po jednom od ranih istraživača, Hrafna-Flokija, koji je video prave fjordove pune ledenih bregova. Saga iz 9. veka o Knjiga poravnanja (Knjiga naselja) beleži da se Floki popeo na brdo, ugledao „veliki fjord sa mnogo ledenih bregova“ i nazvao zemlju Island (Ledena zemlja).
Važno je napomenuti da su Vikinzi pobedili Kolumba. Leif Erikson je otplovio do zemlje koju je nazvao „Vinland“ oko 1000. godine nove ere, oko 500 godina pre Kolumba. Godine 1960. arheolozi su pronašli nordijsko naselje u L'Ans o Medouz (Njufaundlend) koje potvrđuje ovaj kontakt. Dakle, da, u Vikinzima u Rejkjaviku možete pomenuti da su Skandinavci bili ovde mnogo pre Španaca. Za putnike u Kanadi ili Severnom Atlantiku, UNESKO-vo mesto L'Ans o Medouz ima čak i replike dugih kuća koje treba posetiti.
Suprotno od Mračno doba Stereotip, srednjovekovni Evropljani su sačuvali mnogo klasičnog znanja i napredovali na mnogo načina. Mit da su ljudi u srednjem veku mislili da je Zemlja ravna jednostavno je pogrešan. Rani naučnici, od Bede (7. vek) do Tome Akvinskog (13. vek), opisivali su Zemlju kao sfernu. Čak su navodili svakodnevne dokaze: „Brodovi plove preko horizonta i ne padaju“, kako je primetio jedan srednjovekovni astronom. Medievisti ističu da je ideja o ravnoj Zemlji popularizovana samo u modernim udžbenicima – pravi srednjovekovni pisci nisu joj poverovali.
Još jedna sumorna stara tvrdnja je da su „svi umrli do 30. godine“ u srednjem veku. Ovo zbunjuje očekivani životni vek pri rođenju sa očekivanim životnim vekom odraslih. Visoka smrtnost odojčadi i dece smanjila je prosečnu starost, ali osoba koja je preživela mladost često je živela mnogo duže. Istorijski demografi su otkrili da je u srednjovekovnoj Engleskoj 21-godišnjak mogao očekivati da doživi 60-te godine. Tako su kraljevi, naučnici i vitezovi često živeli do onoga što bismo smatrali starošću.
Higijena je takođe bila bolja nego što predanje sugeriše. Srednjovekovni ljudi su se redovno kupali. U urbanim sredinama, javna kupatila su bila uobičajena (Pariz u 13. veku ih je imao preko 30, London najmanje 13). Profesionalne pralje i verski propisi podsticali su čist veš i osnovnu čistoću. Jedan istoričar piše: “It would be quite wrong to assume [medieval people] did not wash – čak se i za seljake i siromašne govorilo da se često peru. Beda je ponekad nastajala zbog ratova ili kuge, ali redovno kupanje i sveža odeća bili su norma u mirnim vremenima.
Da li ste ikada čuli za spravu za mučenje Ajron Mejden ili za pojas nevinosti? Obe su srednjovekovne legende bez pravog srednjovekovnog porekla. Ajron Mejden (metalni kovčeg sa šiljcima) pojavljuje se samo na izložbama s kraja 18. veka, nikada u savremenim srednjovekovnim zapisima. Bila je to senzacionalna izmišljotina kolekcionara iz ranog industrijskog doba. Slično tome, ideja o zaključanim pojasevima nevinosti koji čuvaju devojačku vrlinu potiče iz moderne fantazije. Naučnici primećuju da ne postoje verodostojni pojasevi iz perioda pre 16. veka, a sačuvani primerci pojavili su se tek u 19. veku kao kurioziteti za viktorijanske izložbe.
Šta je sa spiralnim stepenicama zamka? Mnogi tvrde da su sva stepeništa koja su se okretala u smeru kazaljke na satu bila odbrambena, primoravajući desnoruke napadače da se bore izloženi. Ali arhitektonske studije pokazuju da je istina mnogo prozaičnija: otprilike 30% spiralnih stepenica se vijugalo levo (suprotno od kazaljke na satu). Pravac je često zavisio od prostora ili načina na koji se kamenje moglo seći, a ne od namernog vojnog dizajna. Čak polovina stepenica koje se okreću levo ima srednjovekovne branioce.
Stounhendž je obavijen legendama o Druidima, ali vremenska linija govori drugačiju priču. Rani moderni antikvari poput Vilijama Stjuklija nazvali su lokalitet „Druidskim hramom“ jednostavno zato što nisu znali mnogo toga drugog o njemu. Do Stjuklijevog vremena (18. vek) Druidi su romantizovani kao britanski mistični sveštenici, pa je to delovalo verovatno. Arheologija je od tada to opovrgnula. Radiokarbonsko datiranje smešta izgradnju Stounhendža između 3000. i 1500. godine pre nove ere, hiljadama godina pre nego što su postojali bilo kakvi Druidi. U stvari, sama reč „Druid“ nije zabeležena u Britaniji sve do najmanje 2000 godina kasnije. Današnji istoričari savetuju da su neolitski narodi ravnice Salisberi izgradili Stounhendž mnogo pre nego što se pojavila keltska kultura.
Posetioci koji dolaze očekujući „druidsku magiju“ zapravo će pronaći praistorijsku zagonetku. Interpretativni znaci na lokalitetu sada naglašavaju megalitske ceremonije i astronomiju, a ne keltske sveštenike.
Omiljena britanska anegdota kaže da je kralj Knut arogantno naredio okeanu da stane i talasi su se razbijali o njega, dokazujući uzaludnost vlasti. U stvari, srednjovekovni hroničari pričaju suptilniju priču. U izveštaju Henrija Hantingdona iz 12. veka, Knut je svesno sedeo na prestolu pored plime i naredio joj da se zaustavi – kako bi otkazala i poslužila kao lekcija. Njegova namera je bila da ponizi svoje dvorjane, pokazujući da samo božanska moć može da kontroliše prirodu. Knut je navodno kasnije izjavio da je „moć kraljeva prazna i bezvredna“ u poređenju sa Bogom. Drugim rečima, ova čuvena epizoda se često pogrešno predstavlja: to je bila inscenirana demonstracija poniznosti, a ne zablude moći.
Francuska istorija nosi svoje bajke. Najpoznatija je apokrifna izreka Marije-Antoanete „Neka jedu kolače“. Ova izreka se nikada ne pojavljuje ni u jednom savremenom zapisu o kraljici. Prvi put se pojavila kod Rusoa... Ispovesti (1767) pripisuje se neimenovanoj „velikoj princezi“, a Marija-Antoaneta je u to vreme bila samo dete. Kraljica nije bila svesna nestašice hleba u provincijama, što čini malo verovatnim da je izgovorila takvu rečenicu. Istoričari primećuju da je citat povezan sa njom tek decenijama nakon njene smrti – verovatno kao nacionalistička propaganda. Ukratko, ona jeste ne nazivajte gladne seljake „jedačima kolača“.
Još jedan mit: da je Napoleon Bonaparta bio izuzetno nizak. Britanski karikaturisti iz 19. veka voleli su da ga prikazuju kao sitnog čoveka, ali su pogrešno shvatili njegovu visinu. Zapisi u Napoleonovoj grobnici navode ga kao „5 pieds 2 pouces“ (stara francuska mera), što je jednako oko 1,67 m. To je bilo malo... iznad prosečna visina francuskog muškarca u to vreme. Dakle, slika „niskog kralja“ potiče od zabune oko mera i britanske propagandne karikature („Mali Koščati“), a ne od stvarnosti.
Omiljeni indijski Tadž Mahal takođe ima svoje legende. Jedna jeziva tvrdi da je car Šah Džahan odsekao ruke graditeljima kako nikada nisu mogli da naprave novi spomenik. Moderni istoričari ovo odbacuju kao urbani mit bez dokaza. U stvari, Šah Džahan je izgradio celo radničko selo (Tadž Gandž) za zanatlije, koji su nakon toga ostali u kraljevskoj službi. Zapisi pokazuju da su, nakon završetka Tadž Mahala 1650-ih, isti majstori nastavili da pomažu u izgradnji Šah Džahanabada (Delhija) – što je teško izvodljiv zadatak da su bili osakaćeni. Jedan istoričar primećuje da obim i kontinuitet rada čine priču o „odsečenim rukama“ nemogućom. Ukratko, ideja o takvoj okrutnosti počela je da kruži tek u 20. veku.
Kineski Veliki zid, naravno, privlači svoje mitove. Najpoznatiji je da je vidljiv iz svemira (ili Meseca). NASA i astronauti su više puta razotkrili ovu tvrdnju: Zid nije vidljiv golim okom sa Meseca, pa čak ni iz niske Zemljine orbite, jer se stapa sa terenom. Astronaut Leroj Čiao napominje da u orbiti nije mogao da razazna Zid golim okom. Preuzak je i prati prirodne grebene. Ovaj mit je očigledno nastao tokom Svemirske trke, ali NASA kategorično kaže da bi vam bili potrebni teleskopi ili jasni uslovi da biste ga uočili.
U Sjedinjenim Državama, revolucionarne i kolonijalne tradicije pune su mitova. Hodočasnici sa broda Mejflauer često su prikazivani u crnim odelu sa velikim srebrnim kopčama, ali u stvarnosti njihova odeća je bila šarena i zasnovana na elizabetanskom stilu. Kopče na šeširima ili cipelama bile su retke 1620-ih; slika kopče potiče od umetnika 19. veka koji su romantizovali prošlost. Hodočasnici su nosili crnu odeću nedeljom ili posebnim prilikama, ali običan život je uključivao sive, smeđe, pa čak i prigušene plave ili crvene boje obojene povrćem.
Legenda o Polu Riviru takođe ima mitove. Suprotno uzviku „Britanci dolaze!“, Rivir to ne bi rekao – stanovnici Nove Engleske iz 1775. godine su se i dalje smatrali Britancima. Prema istoričarima, Rivirovo stvarno upozorenje je verovatno bilo „Redovni vojnici izlaze“ (Redovni vojnici su mislili na crvenokundere). Na kraju krajeva, to je bila tajna ponoćna vožnja. Zato putnici u bostonsku Old Nort crkvu ili Leksington treba da zadrže autentičnost reči.
Mitski „drveni zubi“ Džordža Vašingtona su još jedan primer. Njegove proteze su bile poznate po neudobnosti, ali nijedan od kompleta nije sadržao drvo. Tokom godina imao je niz veštačkih zubnih proteza napravljenih od slonovače (nilski konj i morž), mesinga, zlatnih opruga, pa čak i ljudskih ili životinjskih zuba. Istoričari u Maunt Vernonu su ispitali sačuvane proteze i potvrdili da „nema drveta“. Ljudi su kasnije pretpostavili da je slonovača kako je starila mrljala poput drveta. Zato vodiči u Maunt Vernonu ili Filadelfiji često objašnjavaju da je Vašingtonov osmeh sa razmakom između zuba bio daleko od drveta.
Priča o Betsi Ros, koja je sašila prvu američku zastavu, široko se priča, ali su dokazi za nju oskudni. Priča je nastala od njenog unuka vek kasnije, a ne od osnivača. Istoričari kolonijalnog Vilijamsburga primećuju da „nema suštinskog dokaza“ da je Ros dizajnirala zastavu. Vladini zapisi iz 1777. godine pokazuju da Kontinentalni kongres nije nikome posebno platio za dizajn zastave. Naučnici smatraju narativ o Betsi Ros legendom bez zvaničnih dokumenata koji je potkrepljuju..
Još jedna uobičajena greška: Deklaracija o nezavisnosti je usvojena 4. jula 1776. godine, ali je uglavnom potpisana nedeljama kasnije. Kongres je glasao za nezavisnost 2. jula, odobrio tekst 4., a štampanje je obavljeno 4. i 5. jula. Međutim, sama ceremonija potpisivanja održana je 2. avgusta 1776. godine. Istorijska mesta u Filadelfiji često će pojasniti da nijedan potpisnik nije bio na vratima Pensilvanijske državne kuće 4. jula; mnogi potpisi su ostavljeni nedeljama kasnije.
Salem, Masačusets, priziva slike srednjovekovnog mučenja, ali njegova tragedija je bila tragičnija i manje filmska. Nijedna optužena veštica nije spaljena u Salemu. Suđenja iz 1692. godine rezultirala su sa 19 vešanja (18 žena i jedan muškarac), a najmanje pet drugih pritvorenika je umrlo u zatvoru, plus jedan čovek je zgnječen teškim kamenjem jer je odbio da se izjasni. Pogubljenje spaljivanjem bila je praksa Starog sveta (npr. spaljivanje veštica u Evropi), ali je engleski kolonijalni zakon to zabranjivao.
Za posetioce koji šetaju Salemovim sudovima i spomenicima: vodiči treba da jasno stave do znanja da je „spaljivanje veštica“ mit. Umesto toga, objasnite da su žrtve pogubljene vešanjem (vešala i dalje stoje na Salem Komonu), a jedan čovek, Džajls Kori, je pritisnut do smrti kamenjem – incident mučenja, ali ne i vatrena sudbina popularizovana u fikciji. Edukativne ture i signalizacija sve više ispravljaju taj zapis: Spaljivanje nikada nije bilo deo Salemovih suđenja.
Istorija građanskog rata takođe ima svoje zabune. Jedna je ideja da je Linkoln napisao Getisburški govor u vozu. U stvari, Linkoln je napravio nacrte govora pre svog putovanja. Zapisi ukazuju da je Getisburški govor uglavnom bio napisan do trenutka kada je napustio Vašington; svaka poslednja podešavanja u vozu od Vašingtona do Getisburga bila su manja. Dakle, ne, nije ga izgrebao na koverti u ponoć – on je doterao pripremljeni tekst.
Proklamacija o emancipaciji (1. januar 1863) nije oslobodila sve američke robove. Primenjivala se samo na države u pobuni. Pogranične države (kao što su Kentaki, Merilend) i okupirane konfederacijske regije bile su izuzete. U praksi, robovi u konfederacijskim oblastima jesu dobili slobodu kada su vojske Unije napredovale, ali oni u državama pod kontrolom Unije ostajali su porobljeni do 13. amandmana. Priča o Džuntintu nastala je iz ove praznine: teksaški robovi su saznali za emancipaciju tek 19. juna 1865. – 2½ godine nakon Proklamacije. Danas je Džuntint savezni praznik kojim se obeležava kraj ropstva u SAD.
Na primer, jedan muzej građanskog rata u Alabami navodi da je Proklamacija „oslobodila pogranične države“ i da je bila potrebna okupacija da bi se ona sprovela u delo. Linkolnova uloga je bila komplikovana: koristio je Proklamaciju kao ratnu meru, ali je tek kasniji 13. amandman (decembar 1865) legalno ukinuo ropstvo svuda.
Američke vestern legende takođe imaju izmišljene priče. Kupovina Aljaske iz 1867. godine, često nazivana „Sjuardova ludost“, zapravo je dočekana sa značajnim odobravanjem. Novine iz tog doba su u ogromnoj meri hvalile vrednost Aljaske (krzno, zlato, riba). Istoričar Dejvid Rimer je otkrio da su, osim jednog glasa protiv, urednici pozdravili sporazum; na primer Dejli Feniks Južna Karolina je napomenula da je samo ulov ribe i krzna vredeo daleko više od cene od 7,2 miliona dolara. Pogrdni izraz „Ludost“ nastao je kasnije od satiričara i školske porodice, a ne izazvala pravo nacionalno negodovanje. Zato, ako posetite Džuno ili Sitku, imajte na umu da su meštani ponosni na Sjuardovu viziju.
Još jedan mit: da je krava gospođe O'Liri šutnula fenjer i zapalila Veliki požar u Čikagu (1871). Savremeni „Čikago žurnal“ tvrdio je da je očevidac čuo gospođu O'Liri kako kaže „Krava je zapalila požar!“, ali istoričari upozoravaju da je ova priča medijski senzacionalizam. Istrage su oslobodile gospođu O'Liri, pa je čak i njena porodica istakla, „Niko nije muzao kravu u 21 čas,“ kako je jedno unuče suvo primetilo. Priča o kravi i fenjeru bila je pogodan žrtveni jarac za ogromnu urbanu katastrofu. Danas zvanična istorija Čikaga negira umešanost gospođe O’Liri, a posetiocima grada se savetuje da ne ponavljaju taj mit.
Na ostrvu Elis (muzej koji se sada nalazi u njujorškoj luci), često ćete čuti da su zvaničnici anglizovali imena imigranata. U stvarnosti, imena imigranata su pisana na brodskim manifestima u Evropi, a američki službenici su jednostavno čitali sa njih. Istraživanje Smitsonijana potvrđuje da su agenti ostrva Elis retko menjali imena. Ako je italijanski „Đovani Rosi“ postao „Džon Ros“, verovatno je tako sam putnik počeo da se potpisuje u Americi. Nije bilo sistematskog prisiljavanje promene imena od strane inspektora.
Mnogi putnici mešaju meksičke praznike. Sinko de Majo (5. maj) obeležava bitku kod Pueble 1862. godine, kada su meksičke snage pobedile Francuze. ne Dan nezavisnosti Meksika. Pravi Dan nezavisnosti je 16. septembar (1810), kada se Meksiko pobunio protiv Španije. Urbana legenda takođe kaže da su Asteci dočekali Kortesa kao boga – još jedan dugo diskreditovani mit. Turisti u Meksiko Sitiju ili Puebli treba da znaju da 5. maj slavi lokalnu hrabrost u Puebli, a ne nacionalnu nezavisnost. Lokalni vodiči uglavnom pojašnjavaju da je 16. septembar nacionalni praznik.
Čak i moderna istorija ima svoj deo zabluda. Na primer, Musolinijeva reputacija da je vozove terao da idu na vreme je više mit nego činjenica. Italijanske železnice su se modernizovale posle Prvog svetskog rata, i do vremena kada je Musolini preuzeo vlast, mnoga poboljšanja su već bila u toku. Istoričari primećuju da Musolini „nije mogao zaista da preuzme zasluge“ za tačne vozove. Jeste gradio grandiozne stanice na turističkim rutama kako bi negovao sliku efikasnosti, ali je čuvena fraza uglavnom bila propaganda.
Još jedan trajni mit: da je poljska konjica jurišala nemačke tenkove 1939. godine. U stvarnosti, svi poljski konjički vojnici koji su se sukobili sa Nemcima činili su to sabljama protiv pešadije, nikada protiv oklopnih vozila. Legenda o jurišu potiče iz nacističke propagande. Kako jedan stručnjak primećuje, ideja o „poljskoj konjici koja juriša na tenkove“ je „uobičajeni mit“ bez dokaza – u stvari, nekoliko poljskih konjica je poginulo boreći se protiv nemačkih trupa, ali ne i tenkovi..
A za danskog kralja Kristijana X se kaže da je nosio žutu Davidovu zvezdu zajedno sa svojim jevrejskim podanicima tokom Drugog svetskog rata. Američki Memorijal Holokausta potvrđuje da je ovo netačno: danski Jevreji nikada nisu bili primorani da šiju zvezde, a Kristijan X nije nosio nijednu. Priča je dobronamerna legenda da Danci stoje uz Jevreje, ali se to nikada nije dogodilo. U stvari, danski kralj je marširao kroz Kopenhagen bez zvezde, a nacionalno herojstvo običnih građana (šverc Jevreja u Švedsku) govori pravu priču.
Čuveni medijski mit: nakon kraha 1929. godine, panični brokeri su navodno skakali sa prozora Vol Strita. Dobitnik Pulicerove nagrade Dž. K. Galbrajt opovrgava ovo. On je napomenuo „Talas samoubistava... je deo legende. U stvari, nije ih bilo“ posebno povezano sa padom. Samoubistva su porasla u narednim godinama, ali su novine dramatizovale skakače. Samo izolovani slučajevi (npr. dva muškarca koja su se ubila u hotelu u Njujorku) podstakli su jezive naslove. Istoričari potvrđuju da su finansijeri uglavnom samo preživeli propast, umesto da su skočili.
Konačno, Orson Velsov roman „1938“ Rat svetova Radio drama je navodno izazvala nacionalnu histeriju zbog marsovskih osvajača. Savremena istraživanja pokazuju da su novine (koje nisu bile zadovoljne radio konkurencijom) uveliko preuveličavale paniku. Stvarna istraživanja su pokazala da je relativno mali deo slušalaca čak i čuo emisiju, a još manje njih je bilo prevareno. Danas je to uglavnom zabavna anegdota, ali iskusni putnici u muzeju radio-televizije ili medijskoj izložbi saznaju da je „masovna panika“ bila više mit nego stvarnost.
Još jedan mit o Drugom svetskom ratu: da je Britanija bila potpuno sama protiv nacista nakon pada Francuske. U stvari, trupe iz Britanskog komonvelta i okupirane Evrope borile su se tokom celog rata. Istoričar Dejvid Olusoga naglašava da „Britanija je vodila Drugi svetski rat sa ljudima i novcem delimično povučenim iz Imperije“Indijski, kanadski, australijski, karipski i afrički vojnici služili su u Evropi i Severnoj Africi. Kada posećujete spomenike Drugog svetskog rata u Londonu ili Normandiji, zapamtite da je pobeda saveznika bila koalicioni napor. Narativ „samo britanski buldog“ ignoriše doprinose kolonijalnih i snaga Komonvelta.
Britanska školarska deca i dalje uče Čerčilov citat „Borićemo se na plažama“, ali Čerčilovi govori su jasno stavili do znanja da očekuje da će snage carstva nastaviti borbu ako Britanija padne. Zato, kada obilazite spomenike Vestminsterske opatije ili groblja u Bajeu, razmislite o globalnom obimu borbe.
Istorija je puna nezaboravnih rečenica koje poznate ličnosti nikada nisu izgovorile. Već smo videli Mariju-Antoanetu i Linkolna. Još jedna je govor Džona F. Kenedija „Ich bin ein Berliner“ iz 1963. godine. Pop kultura kaže da je sebe nazivao krofnom sa želeom („ein Berliner“), ali to pogrešno shvatanje je pogrešno. Lingvisti ističu da je Kenedijevo nemačko izražavanje bilo tačno – u Berlinu je pecivo pod nazivom „Berliner“ retko, pa su ga meštani pravilno razumeli. Priča o krofni postala je popularna tek godinama kasnije u časopisima i komičnim nastupima. Kulturno pamćenje ponekad se hvata za zavodljiv obrt, ali naučnici potvrđuju da se Kenediju nisu smejali zbog ove rečenice.
Pogrešno pripisane izreke uključuju nevino zvučeću „Ne mogu da lažem“ iz mita o trešnji u Vašingtonu i Frenklinovu navodnu izreku o ćurki (on je zapravo pohvalio ćurku samo u privatnom pismu). Svaku od njih su ispitali istoričari. Pouka za putnike je da svete citate uzmu sa dozom skepticizma. Kada su na istorijskim mestima, isplati se proveriti: da li je ta fraza dokumentovana u originalnom pismu ili govoru ili su je kasnije dodali pripovedači?
Mitovi se protežu čak i na nauku i kulturu. Bendžamin Frenklin nije otkrijte elektricitet – njegov čuveni eksperiment sa zmajem pokazao je prirodu munje, ali mnogi drugi su proučavali elektricitet pre njega. Ajnštajn se nikada nije mučio sa matematikom; savladao je račun kao tinejdžer. Tomas Edison nije ubio slonicu Topsi strujom kao publicitetski trik protiv naizmenične struje – Edison nije bio prisutan na Topsinom pogubljenju 1903. godine (eutanazirali su je drugi po nalogu upravnika parka Koni Ajlenda, bez ikakvog učešća Edisona). Edisonov centar u Vest Orindžu pojašnjava da je istorija elektriciteta bila više kolaborativna nego narativ o „usamljenom geniju“.
Putnici koji čitaju naučne muzeje ili izložbe pronalazača trebalo bi da imaju na umu da su mnoge popularne priče (munja, atomi, pronalasci) pojednostavljene. Važne činjenice – Franklinova uloga u nauci prosvetiteljstva, Ajnštajnov pravi akademski put, Edisonov inženjerski rad – stoje same za sebe bez izmišljenih priča.
Putnici koji kopaju ispod turističkih brošura stiču bogatije iskustvo. Saznavanje istine pobuđuje radoznalost i razgovor. Kada posećujete lokalitet ili muzej, razmislite o postavljanju promišljenih pitanja: „Koji su dokazi za tu priču?“ ili „Da li je ovo konsenzusno mišljenje među istoričarima?“ Turistički vodiči cene angažovane posetioce, a lokalni naučnici često vole da podele manje poznate činjenice. Traženje primarnih izvora (zvaničnih dokumenata, muzejskih eksponata, natpisa) može se isplatiti.
Insajderski saveti mogu poboljšati vaše putovanje. Na primer:
– Zamolite svog vodiča da navede izvore. Ako neko pomene poznati citat ili događaj, pitajte: „Koji dokument ili naučnik to kaže?“ Ovaj prijateljski izazov može otvoriti zanimljive diskusije. Vodiči ponekad koriste mitove jer oni stvaraju nezaboravne priče. Možete ljubazno istaći da su istoričari dovodili u pitanje te priče (koristeći malo znanja koje ste stekli).
– Čitajte dalje. Kratak spisak preporučene literature može uključivati knjige Džejmsa Lovena Laži koje mi je rekao moj učitelj (razotkrivanje mitova o američkoj istoriji), Meri Bird SPQR (nov pogled na rimske legende) i Ronalda Hatona Veštičarenje, istorija (za razumevanje kako se legende poput one iz Salema uklapaju u šire sisteme verovanja). Proverite lokalne knjižare ili biblioteke za istoriju određenih mesta koja ćete posetiti.
– Uporedite informacije na sajtu. Mnogi muzeji i mesta kulturne baštine sada imaju dobro istražene eksponate. Koristite njihove plakate i audio vodiče — oni često eksplicitno razbijaju uobičajene mitove. Na primer, izložba o Egiptu u Muzeju u Kairu govori o radnicima na piramidama, a izložbe Muzeja građanskog rata objašnjavaju ograničenja proglasa.
Svetske istorije su složene i slojevite. Slušanje „zvaničnih“ priča na turističkim lokacijama je samo početna tačka. Ostajući radoznali i proveravajući činjenice, putnici pretvaraju pasivno razgledanje u pravo otkriće. Svaki mit koji razotkrijemo otvara prozor u autentičnu prošlost: arheologija, arhive i nauka često otkrivaju iznenađujuće istine iza poznatih priča.
Dobar putopisni tekst (i samo dobro putovanje) nagrađuje skepticizam. Svaku skandaloznu legendu tretirajte kao pitanje na koje treba odgovoriti. Putovanje tada ne postaje samo gde idi, ali kako Razumete. Naoružani tačnom istorijom, nosićete sa sobom ne samo uspomene na mesta, već i istinske priče o ljudima i kulturama koje su tamo živele.
