Ograničena carstva: Najneobičnija i zabranjena mesta na svetu
U svetu punom poznatih turističkih destinacija, neka neverovatna mesta ostaju tajna i nedostupna većini ljudi. Za one koji su dovoljno avanturistički nastrojeni da…
Tasos se na severnom horizontu pojavljuje kao zeleni dragulj, njegova brda i obala obavijeni borovima i maslinama. Iz daljine ostrvo zaista izgleda kao „plutajuća šuma“, zeleni tepih koji lebdi po egejskom plavetnilu. Pre vekova, Tasos je bio skoro 90% pošumljen; čak i danas meštani kažu da se njegove padine vraćaju u potpuno zeleni plašt nakon katastrofalnih požara 1980-ih. Stari grčki pesnici su ga nazivali frigana (šuma žbunastog hrasta), a Herodot je primetio krunu ostrva od „divlje šume“.
U ranim jutarnjim satima, miris borove smole i divljeg origana lebdi na povetarcu, nudeći tihu dobrodošlicu. Najviši vrh ostrva, Ipsario (1.203 m), još uvek je pod snegom zimi, dok se ispod šume i maslinjaci spuštaju do nivoa mora. Klima na Tasosu je klasično mediteranska – vruća, suva leta i blage, vlažne zime – a ovo obilje vode i sunca čini svaku dolinu zelenom, a svaki zaliv privlačnim.
Dok hodam hladovitom stazom u zalazak sunca, debele borove grane formiraju svodni krošnjicu iznad mene, a zraci zlatne svetlosti obasjavaju prašnjavu stazu. Ispred, usamljeni ribar u belom naslonjen je na stenu s pogledom na tihi zaliv. Ovo raspoloženje zamišljenog mira – prošarana svetlost na suvom bilju, udaljeni zvuk udara u vodu u ribolovnom konopcu – je mirnije lice Tasosa, daleko od letnjih gužvi.
Borovi se nadvijaju nad stazom u čvorovastim, žilavim stubovima, a njihove iglice šapuću iznad glave. Tlo je prekriveno krhkim borovim iglicama, a oštar miris terpentina ispunjava vazduh kada povetarac prošunja kroz krošnje. U tim trenucima je lako poverovati da samo ostrvo diše kao jedno živo drvo, njegova šumovita kičma se izvija od obale do vrha.
Unutrašnjost Tasosa je mozaik borovih šuma, hrastovih šipražja i čvorovastih maslinjaka koji podsećaju na Toskanu. Gotovo svaka kamenita padina je prekrivena Pinus brutia, turskim borom, koji ostrvu daje veliki deo mirisa. Posle letnjih vrućina, večeri su često ispunjene slatkim mirisom zrelih šišarki i dimom dalekih ognjišta.
U proleće šumsko tlo buja žutim i ljubičastim krokusima, divljim ciklama i buhačem, pretvarajući šipražje u tapiseriju divljeg cveća. Čak i bilje koje niče kroz stene doprinosi paleti: timijan, žalfija i divlji komorač mešaju mirise sa šumom. Nekada se govorilo da jedna ptica može da preleti sa jednog kraja Tasosa na drugi, a da ne dodirne tlo; u doba pre modernih puteva, sela su zaista uglavnom ležala skrivena u drveću.
Uprkos svojoj lepoti, šuma nosi ožiljke. Velike površine su uništene u dva ozloglašena požara 1985. i 1989. godine. Pocrnela stabla i dalje stoje na nekim grebenima, samo što su sada okružena zelenim izdancima borova i mladih hrastova. Lokalni poljoprivrednici i volonteri su ponovo zasadili hiljade sadnica nakon svakog požara, a tokom decenija priroda je povratila veliki deo ugljenisanog zemljišta.
Tokom planinarenja u zoru često ćete videti vitke mladice bora i kedra kako se izdižu kroz krečnjačke pukotine – zelene izdanke pune nade među krhkim bledim kamenom. Do ranog leta, osenčene staze oživljavaju stalnim zujanjem cikada i šuštanjem guštera u otpadnom lišću. Ovde se gotovo može osetiti istorija: drveni krov neba pod kojim su gazili drevni Tasićani, skupljajući kestene ili rezbareći maslinovo drvo u alate.
Iza drveća, obala je zapanjujuća – strma i kamenita sa skrivenim zalivima, ili prostrane peščane plaže okružene šumom. „Voda i vegetacija!“, hvali se turistički vodič po ostrvu – to dvoje je nerazdvojno na Tasosu. Obala je uglavnom litice i uvale: zamislite bledo mermerne litice koje se obrušavaju u akvamarinsko more, isprekidane šljunkovitim zalivima gde voda teče čisto do horizonta. (Upravo onaj mermer kojim je izgrađen Partenon vađen je ovde.) Zaliv Panagija, Limenarija, Kalivija i desetine malih plaža leže na ivici šume.
Neke imaju fini bledi pesak – Zlatna plaža je skoro 2 km puterastog peska sa borovima u pozadini – dok su druge šljunčane i oblutale, glatko opran talasima. U jednoj uvali zvanoj Hrisi Amudija (Zlatni pesak) voda je bistra i plitka, portret u tirkiznoj boji naspram tamnih borovozelenih brda.
U mirnom popodnevu u Hrisi Amudiji, more izgleda kao bazen od smaragdnog stakla pod kristalno čistim nebom. Morske alge i stene su vidljive u njegovom providnom plićaku. Par vajanih stena izranja iz mirne vode, izgledajući gotovo kao otvorene ostrige koje se smeše nebu. Za razliku od prometnijih mesta, ovde samo nekoliko turista luta obalom; deca umaču noge tamo gde penušavi talasi zapljuskuju šumarak borova iza.
Hladni miris soli meša se sa smolastim mirisom borovine dok vetar leprša kroz iglice. Talasi su ovde nežni; možete ih čuti kako se kotrljaju, zatim udaljeno kukurikanje petla iz skrivenog sela i zujanje pčele nad ruzmarinom u cvetu. Oseća se kao da je ovaj zaliv oduvek postojao za tiho otkriće – osamljena kapela čula, sunčeve svetlosti, mora.
Nasuprot tome, neke plaže su izuzetno živahne. Rajska plaža (blizu sela Marijes u unutrašnjosti) preliva se u zaliv okružen borovima. U jeku leta, njena mala obala je ispunjena ležaljkama i suncobranima, porodicama koje se kupaju u vodi do pojasa, muzikom i dečjim smehom. Čak i ovde, barem pola pogleda je šuma koja se strmo uzdiže iza.
Odozgo se vide plivači i suncobrani kako se drže za pesak ispod linije drveća; dole na plaži miris borova i šuštanje talasa daju osećaj zelene osamljenosti. Na kraju dana, ohlađene limenke soka zveckaju na drvenim stolovima u otvorenim kafićima koji gledaju na vodu, ali i dalje ispod istih starih borova gde koze pasu zimi.
Iz šume se uzdižu tradicionalna sela Tasosa – kameni zaseoci koji kao da rastu iz brda. Arhitektura ostrva je drugačija od većine grčkih ostrva: kamene kuće sa krovovima od škriljca, drveni balkoni i uske kaldrmisane ulice, što odražava trački i makedonski uticaj sa kopna. Vekovima su ljudi gradili u unutrašnjosti kako bi se sklonili od pirata, pa se mnoga sela nalaze milju ili dve od mora.
Tokom poslednjih 50 godina, većina stanovnika se preselila na obalu zbog praktičnosti ili turizma, ali stara sela su ostala, gotovo sablasna zimi. U Teologosu i Panagiji, mahovinaste fontane i dalje teku, a male kapele zvone nedeljnim zvonom, čak i dok njihova deca žive na obali. Prinos, Marijes i Kazaviti imaju po jedno niže selo „Skala“ (lučko) i starije naselje u unutrašnjosti – ove parove zovu, na primer, „Marijes i Skala Marijes“. Možete pešačiti od jednog do drugog starim serpentinskim stazama; na nekim mestima stepenice (skalas) su isklesane od mermera i okružene oleanderom.
Na Kazavitijevom crvenom popločanom trgu, jednom sam gledao kako stari pastir skida kapu dok je prolazio pored gvozdenog radnika u njegovoj kovačnici. Pastir, u širokom vunenom prsluku i vrećastim pantalonama, imao je mlečno sive oči i spor, opušten manir. Govorio je uz hrapav kikot dok je gestikulirao prema maslinjacima ispod, pokazujući novu terasu koju je njegova porodica sagradila. Kovač – sa čađom još uvek na obrazu – klimnuo je glavom, „dedin alat“, nasmešio se, tapšući nakovanj kao da je stari prijatelj.
Sa ove tačke gledišta more je samo plava linija iza vinograda, ali ovde gore tutnjava udaljenog trajekta i graktanje vrana iz borove šume deluju kao glavni odjeci dana. Svuda oko nas, kamene kuće se drže planine, njihovi topli bež blokovi i sivocrveni krovovi gotovo se stapaju sa zemljom; ispod, narandžasti resice oleandra prskaju bojom po sivom kamenu.
Svako selo ima centralni trg (plateju) u hladu platana i bodljikavog čempresa. U zoru, tigraste mačke patroliraju ovim trgovima. Starice sa maramama na glavama čiste mrvice ispred kafeneiona (kafane) dok se lokalni muškarci okupljaju uz jaku grčku kafu i tračeve. U proleće, starešine dozvoljavaju da trg bude prekriven geranijumima u saksijama; leti ga hlade lepezama sa verande kafeneiona, razmenjujući vesti o žetvi i venčanjima. Mlade koze ponekad trčkaraju po crkvenim stepenicama, a kokoške lutaju po volji.
Svuda su znaci samodovoljnosti: red sušenih paprika, viseće veze belog luka, pčele zuje na košnicama pored prese za masline. Život se nije mnogo promenio tokom jedne generacije – ovde se i dalje prede vuna, cedi maslinovo ulje kamenim mlinom i nosi voda iz bunara do kuća. Čak i u jesen, žene iz sela beru pečurke i divlje povrće (horta) na padinama planine, osnovne namirnice za zimska jela.
Na Tasosu dan ima stalan, drevni ritam. Zora može zateći pastira u šumi ili maslinara kako otvara kapiju svog gaja. Do sredine jutra, miris pečenja hleba i pržene ribe širi se iz taverni duž obale. Ulice u Limenasu (grad Tasos) oživljavaju porodicama koje nose palačinke i koze koje vise sa ražnjića.
Ručak je sveto vreme: stolovi u kamenim dvorištima postavljeni su sa fetom, maslinama, grilovanom ribom i integralnim hlebom od pšenice, prelivenim čuvenim maslinovim uljem ostrva. Divlje planinsko povrće (horta), služi se jednostavno sa belim lukom i sirćetom, uobičajeno je kao i pomfrit. Svaki gost pije lokalno belo (asirtiko) ili roze vino dok seoska buzuki muzika lebdi kroz otvorene prozore – glatka, melanholična melodija koja odgovara morskom povetarcu.
Kuhinja ostrva zaista odražava bogatstvo šume. Tasijski med je cenjen daleko van Egeja: pčele oprašuju divlju majčinu dušicu i borove, proizvodeći tamni med koji meštani prelivaju po jogurtu ili pakuju u džepove u pekarama. Popodne uvek očekujem medeno-začinski miris u vazduhu, ako ne i saće na pijaci. Sveža riba – orada, inćun, lignje – donosi se direktno iz ribarskih mreža na tanjir, često pečena na mirisnom borovom uglju.
Čuveno „tasijsko vino“ iz antike opstaje i danas u vinogradima Teologosa i Kastra; hrskavo i suvo, uparuje se sa morskom solju i salatom ispod platana. Taverne služe kavurme (konzervisanu svinjetinu), pitarakije (pite od sira) i svetle salate sa lokalnom fetom i kaparima. U svakom obroku se oseća intenzitet tasijskog sunca i tla: maslinovo ulje je toliko ljuto da parfimira testeninu koju premazuje, horta je toliko zelena da i dalje hrska.
Mermerni stubovi i drevne relikvije rasuti su po ostrvu, podsetnici na bogatu prošlost Tasosa. U Limenasu se nalazi mali arheološki muzej koji sadrži vaze sa crvenim figurama i mermernu glavu Demetre; napolju se nalaze raštrkani dorski stubovi i oltari iz hrama Posejdona. U selu Aliki, poput malog Partenona pored mora, četiri kanelirana stuba stoje na vrhu stenovitog izbočine – ruševine hrama Herkula iz 4. veka.
U Mesiju, i u selima poput Teologosa, nalaze se malene vizantijske kapele sa dobro očuvanim freskama. Na muzejskoj ploči sela Panagija nalazi se napomena: „Tasos je nekada bio bogatiji od cele Makedonije – rudnicima zlata i srebra i finim mermerom.“ I to se vidi: svuda, sam kamen priča priču.
Postoje i savremeni dokazi o rudarstvu. Napušteni kamenolomi mermera u Alikiju i drugde su tihi ožiljci pored mora. Glavna luka Limenasa je nekada bila feničanski ulaz u rudnike zlata u unutrašnjosti. Prošetajte starim uličicama grada Tasosa i naići ćete na drevne drenažne pločice i mlinske kamenove.
Na brdu Ipsarion stoji ruševina franačkog zamka, čiji pogled čuva drevne običaje. Pa ipak, danas su svi ovi ostaci isprepleteni sa svakodnevicom: pastiri pasu blizu fragmenata grčkih hramova, a deca se igraju među ruševinama iz rimskog doba. Istorija se ovde čini živom, šaputana svakim kamenim zidom i osenčenom nišom.
Leti Tasos blista kao mediteranska razglednica: plaže su pune porodica i turista sa rancem, trajekti ulaze i izlaze iz Limenasa svakog sata, a ski autobusi prevoze turiste sa aerodroma u Kavali. Zlatna plaža je domaćin odbojkaških utakmica na svom pesku u zalazak sunca, a selo Panagija doživljava svoju crkvu punu noćnih službi. Ali do kraja septembra frenetični tempo jenjava. Taverne se zatvaraju jedna po jedna; vikendice su prazne.
Uobičajeno je voziti selo tokom zimskog popodneva i ne videti nikoga osim farmera sa šeširima osunčanim na sunce. Kontrast je oštar: živahni primorski gradovi pod julskim zvezdama i tihi planinski zaseoci pod januarskim snegom (da, borovi na Ipsariju postaju beli zimi). Lokalne prodavnice se smanjuju na pola, ali stari ritmovi se nastavljaju – podnevna crkvena zvona i dim iz taverni subotom.
Sami Tasljani balansiraju između oba sveta. Ostrvljani podjednako pozdravljaju grčke turiste i strance, ali se čvrsto drže tradicije: nedeljna pečenja, pevanje starih narodnih pesama na svadbama, festivali ceđenja ulja u jesen. U lučkim kafićima, razgovor se vraća sa nemačkog i francuskog na grčki čim stignu meštani. Pa ipak, gostoprimstvo je iskreno, ne preterano.
Primećuje se da čak i najprometnija turistička taverna često ima kutak gde jedu samo meštani. Hrana, na primer, ima uglavnom isti ukus – porodični recept koji se prenosi – bez obzira da li plaćate u evrima ili drahmama. Mali pansioni su razbacani po selima, osiguravajući da se očuva karakter Tasosa: nijedan soliter ili mega-odmarališta sa svim uslugama nisu razbili horizont, već samo niske zgrade od štukature smeštene među čempresima.
Danas pojam „plutajuće šume“ zvuči istinitije nego ikad. Šetnja Tasosom i dalje znači koračanje ispod zelenih grana, bilo kroz stazu pored plaže u hladu borova ili kroz maslinjak u sumrak. Ostrvo živi ritmom drveća – od mladica nakon požara, do drevnih hrastova na crkvenim portama.
Kao iskusan putnik, ovde uči da magija Tasosa leži u ovim suptilnim teksturama: šuštanju šumske staze, pucketanju vatre iza zidova od peščara i postojanosti života utkanoj u prirodnu tapiseriju ostrva. Dugo nakon odlaska, ostaje sećanje na ostrvo gde je svaka priča pod krošnjom zelenila – prava Plutajuća šuma koja pluta ne samo na vodi, već i na nasleđu svoje zemlje i ljudi.
U svetu punom poznatih turističkih destinacija, neka neverovatna mesta ostaju tajna i nedostupna većini ljudi. Za one koji su dovoljno avanturistički nastrojeni da…
Sa svojim romantičnim kanalima, neverovatnom arhitekturom i velikim istorijskim značajem, Venecija, šarmantni grad na Jadranskom moru, fascinira posetioce. Veliki centar ovog…
Grčka je popularna destinacija za one koji traže opušteniji odmor na plaži, zahvaljujući obilju priobalnih blaga i svetski poznatih istorijskih lokaliteta, fascinantnih…
Francuska je prepoznatljiva po svom značajnom kulturnom nasleđu, izuzetnoj kuhinji i atraktivnim pejzažima, što je čini najposećenijom zemljom na svetu. Od razgledanja starih…
Од настанка Александра Великог до свог модерног облика, град је остао светионик знања, разноликости и лепоте. Његова непролазна привлачност потиче од…
