Činkve Tere

The Cinque Terre (Italian: [ˈtʃiŋkwe ˈtɛrre]; Ligurian: Çinque Tære; literally “Five Lands”) occupies a narrow 38 km² belt of Italy’s northwest Ligurian shoreline, in the western reaches of La Spezia Province. Five settlements—Monterosso al Mare, Vernazza, Corniglia, Manarola and Riomaggiore—perch on precipitous slopes that plunge into the Ligurian Sea. Their pastel façades, rugged terraces and cliff-top vineyards are wholly encompassed by the Cinque Terre National Park and its adjoining marine reserve, designated a UNESCO World Heritage Site in 1997. Vernazza alone also bears the accolade of I Borghi più belli d’Italia, one of Italy’s most beautiful villages.

Naseljavanje ovde datira najmanje iz 11. veka, kada su đenovski trgovci i farmeri usekli nesigurne terase u liticama. Monteroso i Vernaca su najranija jezgra; ostala tri sela su nikla naknadno, sva pod vlašću Republike Đenovske. Do 16. veka, osmanski gusari i berberski pirati su lutali Mediteranom, podstičući seljane da ojačaju srednjovekovne tvrđave i podignu stražarske kule na strateški važnim rtovima. Svaki bedem od suvog kamena i osmatračnica govori o poglavlju budnosti na nazubljenoj granici carstva.

Kenotaf seoskog života opstao je tokom 17. do 19. veka, iako u postepenom opadanju. Izolacija je oštetila tržišta. Terasaste masline i vinova loza su propadale kako su se feudalni porezi i pljačkaške pretnje povećavale. Renesansni prosperitet je jenjavao. Oporavak je došao tek kada se početkom 19. veka pojavio pomorski arsenal La Specije, a obalska železnica povezala je okrug sa Đenovom. Čelične šine su urezale nove arterije duž strmih litica, dovodeći u obzir trgovinu i, paradoksalno, migraciju – mladi seljani su tražili šire horizonte, ostavljajući terase da zarastu.

Rat je pogoršao depopulaciju. U Drugom svetskom ratu, savezničko bombardovanje i odmazde Osovine uništili su skladišta pored pristaništa, opljačkali prese za masline i oštetili vekovne naselje. Uništenje je dovelo do egzodusa. Tradicionalni poslovi - uzgoj grožđa, negovanje maslina, ribolov malog obima - bili su izgubljeni. Pa ipak, priroda živi u ciklusima obnove. Od 1970-ih pa nadalje, tihi bum turizma obnovio je izvore prihoda. Unoseći boje nazad u ribarske kućice Monterosa i Manarole, meštani su prenamenili narodnu arhitekturu u evokativni prikaz pomorskog nasleđa.

Katastrofalna poplava od 25. oktobra 2011. godine otkrila je i ranjivost i otpornost. Bujne kiše, pojačane decenijama održavanja urušenih terasa, izazvale su smrtonosne poplave i klizišta. Devet duša je stradalo; Vernaca i Monteroso al Mare su pretrpeli najgore potrese. Pa ipak, na napuštenim terasama, nikla je divlja vegetacija, čije korenske mreže stabilizuju krhko tlo. Naučnici primećuju ovaj spontani ponovni rast kao bedem protiv potpunog kolapsa – živi dokaz ekološke reciprociteta čak i kada ljudska briga o zemlji posustaje.

Pristup ovim zaseocima automobilom zahteva hrabrost. Uski, krivudavi putevi se vijugaju iznad jaruga; parking je oskudan. Preovlađujući prevoz je železnica: regionalni i Cinque Terre Express vozovi prelaze liniju Đenova–Piza, svrativši u svako selo. Međugradske linije na daljinu staju u Monterosu, gde putnici prelaze na regionalne vozove. U blažim mesecima, redovna linija trajekta povezuje Levanto sa La Specijom, dosežući sve luke osim Kornilje, čije mesto na vrhu litice nema pristanište. Dodatni brodovi saobraćaju do Porto Venerea, Leričija i stare luke u Đenovi.

Pešačke staze isprepletaju planinske padine u drevnoj mreži staza za selidbu i staza za mazge. Zvanično označene sistemom numeracije SVA, one se i dalje kolokvijalno nazivaju starijim indeksima, što izaziva zbunjenost putnika. Najistaknutija ruta, Sentiero Verde Azzurro ili Plava staza, vijuga između svih pet sela. Nestabilnost usled odrona kamenja i klizišta može zatvoriti delove bez upozorenja; posebno je važno napomenuti da je legendarna Via del'Amore između Riomađora i Manarole ponovo otvorena u februaru 2025. godine nakon opsežnog pojačanja.

Vinogradarstvo i uljarstvo definišu terase. Tri autohtone sorte grožđa — Bosko, Albarola i Vermentino — daju suvo vino Činkve Tere DOC i Skjaketra kasne berbe. Proizvodnja se fokusira na poljoprivrednu zadrugu Činkve Tere, smeštenu između Manarole i Volastre, dok butička imanja kao što su Forlini-Kapelini, Valter de Bate, Buranko i Arigoni proizvode flaširana vina u ograničenim serijama. Maslinjaci snabdevaju uljem tađaske, cenjenim zbog svog blagog mirisa i puterastog osećaja u ustima.

Morska hrana je u izobilju. Inćuni iz Monterosa nose status zaštićene oznake porekla, a njihovi srebrni bokovi su konzervirani solju i komoračem pre pečenja u tiganju. Kulinarski leksikon Ligurije ovde cveta: pesto đenoveze - bosiljak, beli luk, pinjoli, pekorino i maslinovo ulje - podjednako se uklapaju i u trenete i u trofe. Fokača izlazi iz seoskih peći kao mekano platno od ruzmarina i morske soli, dok farinata - hrskava pogačica od brašna od leblebija - mami orašastim ukusom. U Kornilji, majstori sladoleda prave najkremastije sladolede sa lokalnim medom, miele di Kornilja.

Posle obilnog obroka, na scenu stupaju dižestivi. Grapa, destilovana od vinaće, nudi vatreni kontrapunkt dugotrajnoj slatkoći. Limončino - emulzija limunove kore, šećera i pavlake - stiže ohlađen, a njegova baršunasta krema od limuna predstavlja prikladan epilog gozbama od morskih plodova.

Geografija je ovde dramatična. Od rta Mesko do rta Merlino, Ligurski Apenini se uzdižu ka nebu: Monte Le Kroči dostiže vrhunac od 746 m, okružen Monte Kastelom i Monte Sovioreom. Planinski venac se račva ka istoku - jedan krak prema La Speciji, drugi prema Porto Venereu - čuvajući usku priobalnu traku. Samo blizu Levanta, nazubljena ravnica pruža predah, široka samo 700 m. Zimske hladnoće ublažavaju primorski zaštitni slojevi; letnja sunca sprže terase, dok prolećni i jesenji vetrovi najavljuju hranljive kiše.

Zaštita ovih predela je formalna, ali organska. Nacionalni park Činkve Tere, osnovan 1999. godine kao najmanji u Italiji, obuhvata kopnene i priobalne zone od rta Mesko do Kampilja Tramonti. Administracija u Riomađoreu nadgleda planinarske staze, obnavljanje staništa i rad sa zajednicom. Susedno zaštićeno morsko područje, proglašeno 1997. godine, štiti podvodne kanjone i koridore kitova. Ribolovne kvote i propisi o ronjenju imaju za cilj ravnotežu između rekreacije i očuvanja prirode.

Moderni turizam je procvetao početkom 20. veka u Porto Venereu, brzo se šireći na plaže Monterosa i rtove Vernace. Danas, od aprila do septembra, poseti skoro 2,4 miliona ljudi: otprilike 70% domaćih, a ostatak uglavnom severnoameričkih i evropskih. Smeštajni kapacitet uključuje 2.300 hotelskih soba, 9.500 apartmana za odmor i 1.700 kampova. Ipak, zabrinutost zbog prekomernog turizma podstiče lokalne mere - kvote za ulazak na staze, sisteme rezervacija za Via del'Amore - kako bi se zaštitio karakter sela i krhki ekosistemi.

Izgradnja terasa, uglavnom kao odgovor na upade Saracena krajem 12. veka, manifestuje se u četiri tipologije. Kuige terase, sa travnatim potpornim obalama, odgovaraju blagim padinama bogatim glinom. Terase sa krečnjačkim zidovima dominiraju u donjem Monterosu i Vernaci, a njihovi viši zidovi su projektovani da povećaju prinose i odvrate pljačkaše. Tramonti zadržava najviše zidove, neki prelaze nivo tla za jedan do 1,5 m. Strme kamene stepenice spajaju nivoe terasa; ipak, zanemarivanje i klizišta su mnoge uništili, ističući stalnu potrebu za popravkom.

Svako selo zrači svojim etosom. Vernacine dve sat-kule nadvisuju se nad malom plažom koju noću okružuju kafići. Mermerno kamenje pod nogama podseća na đenovske trgovce, a ljušteća oker boja šapuće o bezvremenskoj druželjubivosti. Kornilja, jedino selo iznad nivoa mora, zahteva uspon - 365 stepenica ili prevoz parkom - nagrađujući posetioce stazama sa mirisom limuna, lokalnim vinom Bar Nuncija i mirnom trgom okruženom presama za masline.

Manarola je prepuna čamaca na kaldrmisanim rampama. Mikrokosmos ligurske gastronomije: inćuni iz restorana La Cantina dello Zio Bramante, makijati iz Aristide Café-a, zanatski sladoled iz 5 Terre Gelateria e Creperia-e. Betonski mol vodi plivače u kobaltno plave vode; dalje, skrivene uvale pozivaju na istraživanje, a njihove terase povezane stepenicama nude stolove za piknik za ručkove na otvorenom.

Riomađore, najjužniji, pulsira noćnom energijom. Zvonici i dalje obeležavaju sate, dok žabe cvrkuću u cisternama na padini brda. Drevni četvorougaoni zamak, pomenut u pismu iz 6. veka, sada stoji kao oronuli spomenik unutar nacionalnog parka. Alimentari u Via Kolombu nudi sveže voće - jagode, trešnje, nespole - zajedno sa salamama i sirevima. Bar i Vini, smešten iznad mora, privlači porodice i putnike pod zvezdanim nebom.

Monteroso al Mare se razlikuje od svojih braće i sestara. NJegova prostrana peščana strana, prepuna šarenih suncobrana, mame ljubitelje plaže. Iza obale, moderni blokovi zasjenjuju uske srednjovekovne uličice. Pa ipak, na istočnom kraju plaže stoji monumentalna statua na terasastom rtu – podsetnik da čak i ovde dijalog između turizma i tradicije opstaje.

Kroz vekove odbrane, napuštanja, oživljavanja i upravljanja, Činkve Tere ostaje živi palimpsest. Kameni zidovi i morski putevi, vinova loza i ribarske mreže, srednjovekovne kule i moderni napori za očuvanje: svaki element doprinosi trajnoj naraciji o ravnoteži između ljudske domišljatosti i vetrova koji duvaju sa Atlantika, između nesigurne geografije i čvrste odlučnosti zajednice. Ovde, na ovih Pet zemalja, mediteranska prizma svetlosti prelama se preko oker zidova i smaragdnih loza, pozivajući na razmišljanje o mestu koje je istovremeno večno i u stalnom obnavljanju.