Taškent

Taškent, glavni grad Uzbekistana, istovremeno je svedočanstvo izdržljivosti i živo čvorište modernog života. Smešten u plodnim ravnicama severoistočnog Uzbekistana, jedva trinaest kilometara od kazahstanske granice, izrastao je u najnaseljeniju metropolu Centralne Azije, sa nešto više od tri miliona stanovnika od aprila 2024. Grad se prostire na dubokim aluvijalnim zemljištima na ušću reke Čirčik i njenih pritoka, ležeći u seizmički aktivnoj zoni gde su potresi stalni podsetnik na nemirnu istoriju tla. Iako je njegovo srednjovekovno jezgro uglavnom izbrisano, slojevita prošlost Taškenta i njegove široke avenije oivičene platanima i trgovima okruženim spomenicima sada definišu prestonicu koja uravnotežuje nasleđeno nasleđe sa zahtevima države dvadeset prvog veka.

Prvi pisani pomen Taškenta datira iz 709. godine nove ere, ali njegovo poreklo verovatno seže vekovima ranije do naselja Čač, čije je ime evociralo njegovu kamenitu okolinu. Sogdijska i turkijska plemena oblikovala su njegov rani karakter sve do sredine osmog veka, kada je uticaj islama dao nove ritmove gradskom životu. Pijace i džamije su se umnožile, privlačeći karavane iz Samarkanda i šire. Godine 1219, DŽingis-kanove horde su svele grad na tinjajuće ruševine, ali ruševine su samo označile novo poglavlje. NJegova lokacija na velikoj trgovačkoj arteriji između Kine i Evrope osigurala je povratak trgovaca i zanatlija, udahnuvši život kamenim kupolama i crepnim fasadama.

Do osamnaestog veka, Taškent se nametnuo kao autonomni grad-država, politička zajednica koju su oblikovali lokalni kanovi i rivalstva. NJegova nezavisnost se pokazala kratkotrajnom kada ju je Kokandski kanat apsorbovao početkom devetnaestog veka. Nekoliko decenija kasnije, 1865. godine, snage Ruskog carstva su zauzele Taškent, preimenovavši ga u glavni grad ruskog Turkestana. Pod carevima, novi okruzi su nastali istočno od reke, povezani rudimentarnim mostovima i planiranim avenijama koje su se suprotstavljale nepravilnim ulicama starog grada. Usledile su železničke pruge i fabrike, a tokom Drugog svetskog rata sovjetska vlada je premestila ključne industrije i osoblje u Taškent, štiteći ih od nacističkog napredovanja.

Sovjetska era donela je velike demografske promene. Prisilna preseljenja iz celog SSSR-a povećala su stanovništvo grada, a do 1983. godine skoro dva miliona ljudi je naseljavalo njegovih 256 kvadratnih kilometara. Kada je 1966. godine pogodio grad zemljotres – 26. aprila, sa takvom snagom da su se čitavi blokovi srušili – sovjetska država je preduzela brzu rekonstrukciju. Arhitekte su zamenile uske uličice prostranim bulevarima, a kuće sa zemljanim krovovima standardizovanim stambenim blokovima. U roku od nekoliko godina, Taškent je rekonfigurisan kao model sovjetskog grada, sa veličanstvenim javnim zgradama, metro stanicama ukrašenim ideološkim motivima i parkovima dizajniranim za masovna okupljanja. Do 1991. godine, kada se Sovjetski Savez raspao, Taškent je bio četvrti po broju stanovnika posle Moskve, Lenjingrada i Kijeva.

Od sticanja nezavisnosti Uzbekistana 1991. godine, Taškent je zadržao svoj multietnički karakter, iako Uzbeci čine otprilike tri četvrtine njegovog stanovništva. Godine 2008, demografski sastav grada procenjen je na 78% Uzbeka, 5% Rusa, 4,5% Tatara, 2,2% Korejaca (Korjosaram), 2,1% Tadžika, 1,2% Ujgura i razne druge grupe koje čine preostali deo stanovništva. Uzbekistanski služi kao svakodnevni jezik, dok ruski ostaje jezik trgovine i međuetničke komunikacije. Ulični znakovi i zvanična obaveštenja često kombinuju latinično i ćirilično pismo, što odražava i kulturno nasleđe i nedavne reforme pisma. Godine 2009, Taškent je obeležio 2.200 godina zabeležene istorije, a planeri su sada odobrili master plan koji se proteže do 2045. godine, predviđajući nove parkove, saobraćajne veze i stambene četvrti.

Geografski, grad se nalazi u dobro vlažnom basenu na 500 metara nadmorske visine. NJegova letnja klima traje od maja do septembra, sa temperaturama u julu i avgustu koje često prelaze 35 °C pod vedrim nebom. Zime donose sneg i dnevne temperature koje retko prelaze 5 °C, što odražava mediteransku klimatsku klasifikaciju sa vlažnim kontinentalnim uticajima. Padavine dostižu vrhunac početkom zime, a zatim ponovo u proleće; nasuprot tome, leta ostaju suva od juna do septembra. Ovaj obrazac duguje nešto okolnim podnožjima, koja umereno zadržavaju padavine i vlagu u hladnijim mesecima.

Malo je sačuvano od arhitekture Taškenta iz perioda pre dvadesetog veka. Pa ipak, u samom centru grada, posetioci mogu pronaći fragmente njegove dublje prošlosti pored sovjetskih spomenika. Medresa Kukeldaš, osnovana pod Abdulahom Kanom II krajem šesnaestog veka, opstaje i kao verska škola i kao kandidat za status muzeja. U blizini, Čorsu bazar zauzima prostrano otvoreno dvorište gde prodavci prodaju proizvode, vezene tkanine i mnoštvo svakodnevnih dobara ispod kupolastog plavog baldahina. Nekoliko blokova dalje, kompleks Hazreti Imama okuplja minarete, molitvene dvorane i biblioteku koja čuva fragment Osmanskog Kurana - rukopisa iz ranog sedmog veka za koji se veruje da je obojen kalifovom krvlju. Iako su je ruske snage zaplenile i transportovale u Sankt Peterburg, ova relikvija se vratila 1924. godine i ostaje središnja tačka duhovnog nasleđa grada.

Drugi mauzoleji slave ličnosti od lokalnog značaja. Svetište Kafol Šoši, obnovljeno 1542. godine, odaje počast naučniku iz jedanaestog veka, dok grupa grobnica Junus Kana odaje počast vladaru iz petnaestog veka, koji je bio deda osnivača Mogula Babura. Iznenađujući dokaz carske politike je Romanovljeva palata. Nekadašnja rezidencija u egzilu velikog kneza Nikolaja Konstantinoviča, proteranog zbog finansijskih malverzacija, vila sada smešta Ministarstvo spoljnih poslova, a njene bogato ukrašene dvorane kriju riznicu slika iz Ermitaža koje je prvobitno „pozajmio“ veliki knez. Na drugoj strani grada, pozorište opere i baleta Ališer Navoj – koje je projektovao Aleksej Ščusev, arhitekta Lenjinovog grobnog mesta – nastavlja da ugošćuje klasične predstave na sceni koju su osveštali japanski ratni radnici.

Taškentski muzeji dodatno prikazuju višeslojnu priču grada. Muzej likovnih umetnosti sadrži sogdijske murale, budističke skulpture i zoroastrijske artefakte, kao i neočekivanu kolekciju ruskih uljanih slika iz devetnaestog veka. NJegov sused, Muzej primenjene umetnosti, zauzima bogato ukrašenu vili iz devetnaestog veka i prikazuje zamršene suzane vezove, keramiku i metalne radove. U Državnom istorijskom muzeju – nekadašnjem Lenjinovom muzeju – izložbe prate puteve Uzbekistana od drevnih oaza do postsovjetske državnosti. U blizini, Muzej Amira Timura, pod blistavo plavom kupolom, čuva uspomenu na osvajača iz četrnaestog veka i Islama Karimova, prvog predsednika nacije. Na susednom Trgu Amira Timura, bronzana statua konjanika nadgleda bašte i fontane, sekularni kontrapunkt starijim svetilištima.

Javna umetnost i spomenici govore o drugim trenucima previranja. Memorijalni park Drugog svetskog rata obeležava uzbekistanske dobrovoljce koji su služili na Istočnom frontu, dok spomenik Braniocu domovine obeležava novije sukobe nacije. Ova mesta su isprepletena sa modernim komercijalnim zonama: blistavi tržni centri kao što su Taškent Siti Mol, Nekst i Samarkand Darvoza privlače kupce pored starijih centara Rivijera i Kompas, kojima svima upravlja Tauer Menadžment Grupa konglomerata Orijent.

Kulturni puls grada odjekuje u njegovim pozorištima. Pozorište Ališer Navoj ostaje vodeće mesto za operu i balet, a njegova scena i foaje odjekuju decenijama predstava. Pored zvaničnih institucija, pozorište Ilhom čuva duh umetničke nezavisnosti. Osnovano 1976. godine od strane Marka Vajla kao prva privatna kompanija Sovjetskog Saveza, ono nastavlja da proizvodi inovativne drame u preuređenom skladištu blizu centra grada.

Za mnoge putnike, Taškent je prag ka uzbekistanskim gradovima na Putu svile, Samarkandu i Buhari. Ipak, namerni boravak otkriva slojeve skrivene ispod sovjetske mreže. Prvobitni grad se nalazio zapadno od Čirčika na starom Putu svile, a njegovo srce je bio lavirint koji je nekada pulsirao trgovačkim pozivima. Istočno od reke, carski i sovjetski planeri su nametnuli šahovski raspored širokih ulica i bulevara sa parkovima. Nakon zemljotresa 1966. godine, ti planeri su ubrzali modernizaciju koja sada koegzistira sa tragovima prošlosti.

Dolazak do i od Taškenta podrazumeva niz opcija. Međunarodni aerodrom Taškent nalazi se osam kilometara južno od centra, a njegov kompleks sa dva terminala opslužuje letove iz Moskve, Dubaija, Istanbula, Almatija i dalje. Tranzit između međunarodnog Terminala 2 i domaćeg terminala na Terminalu 3 zahteva imigracionu kontrolu, preuzimanje prtljaga i ukrcavanje u autobus „Uzport“ koji saobraća na svakih sat vremena ili gradski autobus 11 – često zanemaren prevoz koji saobraća svakih dvadeset minuta. Taksiji se takmiče na zvaničnom rangu ispred T2; pregovaranje o vožnji putem Jandeks Goa preko njihove aplikacije – ili obezbeđivanje fiksne cene od 25.000 soma u 2025. godini – nudi pouzdan petnaestominutni prevoz, mada se morate čuvati prekomernih naplata od strane neformalnih vozača.

Putnici vozom nailaze na dve glavne stanice. „Centralna“ stanica, ranije poznata kao Severni vokzal, otprema većinu međunarodnih vozova: iz Moskve i Volgograda (48-časovna linija), i iz Almatija po redu vožnje za parne datume. Veze sa Tadžikistanom stižu ponedeljkom preko Dušanbea, dok linije gruzijskog tipa iz Biškeka zahtevaju presedanje na kazahstanskom jeziku. Južna stanica, obnovljena 2021. godine, opslužuje sporije noćne vozove iz Hive, Termeza i dalje, i nalazi se tri kilometra od najbliže metro stanice. U domaćem saobraćaju, brzi voz Afrosijob prevozi putnike do Buhare za 4½ sata preko Samarkanda; vozovi Šarka dele isti koridor po nižoj ceni.

Autobusi polaze sa terminala Avtovokzal na jugozapadu grada, gde se maršrutke i autobusi za međugradski saobraćaj brzo rasprodaju. Rute se protežu do Almatija (810 km), Biškeka (570 km), pa čak i Kabula, dok domaće linije vode do Andidžana, Karšija i Urgenča. Putovanja drumom zahtevaju strpljenje na graničnim kontrolnim punktovima, gde sati prolaze u kolonama i skeniranju dokumenata. Deljeni taksiji nude alternativu, iako zahtevaju cenkanje na rudimentarnom ruskom ili uzbekistanskom i nose opomenu nastalu iz povremenih priča o nepristojnosti.

Unutar grada, metro pruža brzinu i spektakl. Od svog debija 1977. godine, četiri linije — Čilonzor (crvena), Uzbekiston (plava), Junus-Obod (zelena) i nepotpuna Kružna (zlatna) linija — povezuju predgrađa sa centrom grada. Stanice poput Kosmonavtlara slave doprinos Uzbekistana sovjetskom dobu svemiru veličanstvenim muralima i svodnim plafonima. Presedanja zahtevaju podzemne šetnje između Pahtakora i Ališera Navoja ili između Dostlika i Tehnoparka. Vozovi stižu na svaka tri do deset minuta do 23:30; vožnje koštaju 3.000 soma putem QR-kodiranih papirnih karata.

Iznad zemlje, limetazeleni autobusi saobraćaju nekadašnjim tramvajskim koridorima, sada pretvorenim u posebne trake. Od januara 2025. godine, vozni park radi bezgotovinski, zahtevajući ATTO transportnu karticu dostupnu u poštama ili metro kabinama. Jedna vožnja i dalje košta 3.000 soma, dok dnevna karta košta 7.000 soma. Maršrutke su slične autobusima sa fiksnom rutom, ali naplaćuju nešto više i prevoze putnike duž svojih koridora. Za planiranje u realnom vremenu, putnici se okreću Jandeks mapi autobusa, gde animirane ikone prate rute kroz gradske ulice.

Taksiji se dele u dve kategorije. Službeni automobili koji se šalju preko hotela ili Jandeks Goa obezbeđuju taksimetre – otprilike 8.000 soma po padu zastave plus 4.000 soma po kilometru – dok neformalni „ciganski“ taksiji čekaju na uličnim uglovima, pozivajući na cenkanje i stalno prisutni rizik. Redovni vozači nude pogodne dnevne tarife, ali retko konsultuju mapu, a dim će prekriti kabinu osim ako se ljubazno ne odbije.

Poslednjih godina, električni trotineti su ušli u urbanu sredinu. Žuta vozila kompanije Yandex Go i lokalnih brendova krase trotoare i trgove, a iznajmljuju se po minutu po ceni od 620 do 890 soma u veleprodajnim paketima. Oni služe kao veze do metroa ili autobuskih stanica na prvoj milji, iako putnici moraju da se kreću kroz gužvu na trotoarima.

Malo posetilaca dolazi privatnim automobilom, s obzirom na ograničenja parkiranja i sveobuhvatan javni prevoz u gradu. Međutim, za istraživanje regiona, agencije za iznajmljivanje na aerodromu obezbeđuju vozila sa pogonom na sva četiri točka koja su namenjena pustinjskim ravnicama iza njih. Oni koji se usude da napuste grad vraćaju se u grad čije široke avenije i osenčeni trgovi nose otisak vekova, od njegovih sogdijskih početaka do sovjetske reformacije i njegove sadašnje uloge kao prestonice nezavisne nacije.

Taškent se opire lakim karakterizacijama. Nije ni ukrašeni dragulj Samarkanda niti istorijska veličina Buhare, ali se ipak drži mesta preispitanog identiteta. NJegove stambene zgrade iz sovjetskog doba i mermerne fasade govore o ideološkim težnjama, dok njegovi bazari, medrese i mauzoleji i dalje šapuću o prošlim carstvima. U širokim avenijama oseća se i namerni poredak nametnut nakon zemljotresa 1966. godine i originalne konture koje su privlačile trgovce i naučnike pre milenijuma. Za putnika koji zastane, Taškent ne nudi uglačani egzotičan izgled, već iskren otisak istorije i obećanje grada koji se nastavlja oblikovati u dvadeset prvom veku.