20 američkih običaja koji su uvredljivi u ostatku sveta

U blistavoj privlačnosti stranih ulica – bilo da je u pitanju neonska gužva osakskih arkada, začinjeni sumrak bejrutskog starog kvarta ili kaldrmisana tišina drezdenskih sporednih ulica – putovanje se često odvija kao pozorište trenutaka. Jezik se spotiče, vozovi se ukrcavaju u pogrešnom smeru, a nepoznata hrana ostavlja trag u sećanju duže nego što se očekuje. Ali iza oprostivih grešaka pogrešno izgovorenih reči ili neusklađenih valuta leži mirniji teren pogrešnih koraka: kulturne pretpostavke koje nesvesno nosimo.

Za mnoge Amerikance u inostranstvu, neusklađenost svakodnevnog ponašanja sa lokalnim normama može biti više od samo neprijatnog – može biti uznemirujuća ili čak uvredljiva. Očekivanja koja definišu ljubaznost kod kuće mogu da naruše osećaje drugde. Ovde, kroz dvadeset običaja ukorenjenih u američkoj kulturi, ispitujemo kako naizgled benigne navike mogu imati neželjene posledice van granica SAD.

Vreme: pitanje tumačenja

U Nemačkoj se vreme tretira sa preciznošću dirigentske palice – svaki trenutak se računa, svaki sastanak se ispoštuje. Kašnjenje nije trivijalno kašnjenje; često se tumači kao tiha potvrda sopstvene važnosti, implikacija da nečije vreme ima veću težinu od tuđeg. Poslovni sastanci, večere, pa čak i ležerne kafe čvrsto su vezani za njihovo zakazano vreme. Kašnjenje narušava poverenje.

Ipak, putovanje na jug, u Argentinu, menja scenario. Tamo je tačnost obojena ukočenošću. Dolazak tačno na vreme za poziv na večeru može prekinuti domaćina koji još uvek namešta stolnjak ili priprema poslednje jelo. Kašnjenje od petnaest minuta nije samo prihvaćeno – ono se i očekuje. Društvena ljubaznost često znači čekanje, čak i zadržavanje, pre nego što se pređe prag.

Gestovi i govor tela: Neizrečena uvreda

U Sjedinjenim Državama, stavljanje ruku u džepove može signalizirati udobnost ili razmišljanje. Međutim, u Turskoj ili Južnoj Koreji isti gest može ukazivati na nezainteresovanost ili nepoštovanje, posebno u formalnim ili javnim okruženjima. Isto važi i za smeh otvorenih usta, koji se u američkim kontekstima tako često slavi kao radostan i iskren. U Japanu se smejanje bez skrivanja usta smatra nedostojanstvenim, posebno među ženama, koje instinktivno mogu posegnuti za rukom ili lepezom kako bi sakrile svoj osmeh.

Zatim, tu je i gest „OK“ – krug formiran palcem i kažiprstom. U SAD, on prenosi slaganje ili uveravanje. Ali u delovima Latinske Amerike, Zapadne Afrike, Rusije i Grčke, isti ovaj gest može nositi vulgarne konotacije, kulturni ekvivalent uvrede. NJegova upotreba, ma koliko dobronamerna, rizikuje uvredu na način na koji reči nikada ne bi.

Tihi kodeksi hrane i pića

Malo je interakcija univerzalnijih od deljenja hrane, a malo je i kulturološki kodiranih. U Japanu i Ruandi, šetnja ulicom dok grickate sendvič ili ispijate kafu može privući neodobravajuće poglede. Hranu treba uživati, često sedeći, a nikada u pokretu. U ovim kulturama, čin jedenja ima društveni i estetski značaj – to nije samo gorivo već ritual.

U Francuskoj, Italiji, Španiji i Japanu, začinjavanje jela domaćina za stolom - prstohvat bibera, malo ljutog sosa - može se protumačiti ne kao lični ukus već kao kritika. Osim ako se ne ponude začini, izmena pripremljenog obroka graniči se sa uvredom.

Odbijanje hrane može prouzrokovati sopstvene komplikacije. U Libanu, odbijanje jela koje ponudi domaćin može se shvatiti kao lično odbijanje, čak i ako odbijanje proizilazi iz prehrambenih preferencija ili sitosti. Sama ponuda je produžetak velikodušnosti; očekuje se da se prihvati, makar i u maloj meri.

Pokloni, gostoprimstvo i njihovi tihi scenariji

Davanje poklona je još jedno minsko polje implikacija. U Indiji i Kini, cepanje papira za pakovanje u trenutku kada se poklon preda može delovati pohlepno ili nestrpljivo. Tradicionalno, pokloni se otvaraju u privatnosti, sa fokusom na gestu, a ne na predmetu. Slično tome, kada domaćin predstavi poklon ili pozivnicu, posebno u delovima Azije i Bliskog istoka, on se često odbija jednom ili dvaput iz ljubaznosti pre nego što se prihvati. Neposredno prihvatanje može delovati preterano željno ili bez društvenog takta.

Američko gostoprimstvo, koje karakteriše neformalnost, takođe može da zakaže. Gosti kojima se kaže da se „posluže sami“ sa švedskog stola ili stola sa pićima mogu se osećati dobrodošlo u SAD, ali u mnogim azijskim kulturama, ovaj pristup samoposluživanja deluje hladno ili nepažljivo. Dužnost domaćina je da služi; uloga gosta je da prima.

U Norveškoj, prisustvovanje okupljanju sa alkoholom zahteva sopstveni tihi bonton: svako donosi svoje. Pijenje tuđeg doprinosa bez jasne dozvole može prekršiti nepisane kodekse pravičnosti i poštovanja. Nasuprot tome, Amerikanci često usvajaju zajednički pristup — dele iz istog hladnjaka, slobodno sipajući drugima.

Odeća, skromnost i domaći prostori

Američka ležernost – toliko ukorenjena u svakodnevnom tkivu života – ne prevodi se uvek dobro. Duksevi, japanke ili bejzbol kape okrenute unazad mogu biti neupadljivi kod kuće, ali u mnogim evropskim zemljama ili u Japanu, takva odeća u restoranima, muzejima ili čak aerodromima se smatra neprikladnom. Odeća, na kraju krajeva, signalizira nameru i poštovanje.

Ovo se odnosi i na telesnu prezentaciju. U Južnoj Koreji, muškarci bez majice u javnosti su retki, bez obzira na klimu. U mnogim arapskim, hinduističkim i budističkim društvima, izloženi tabani ili prekomerna koža, čak i nenamerno, mogu izazvati nelagodnost. Skromnost je kulturna valuta.

Dom je takođe sveto tlo u većem delu Azije i Kariba. Cipele, simboli spoljašnjeg sveta, skidaju se na pragu. Ulazak unutra sa njima je više nego samo nepromišljen – označava kontaminaciju prostora, nepoštovanje svetosti domaćeg carstva.

Taksiji, dodir i ravnoteža prostora

Jednostavna vožnja taksijem može otkriti neočekivani bonton. U Australiji i Novom Zelandu, od putnika se često očekuje da sede napred, pored vozača. Odabir zadnjeg sedišta može delovati distancirano ili hijerarhijski. Prednje sedište signalizira jednakost - suptilnu tvrdnju da je vozač ravnopravan, a ne sluga.

Dodir, koji se tako često koristi u SAD za izražavanje topline ili bliskosti, tretira se različito u različitim kulturama. U Kini, Tajlandu i mnogim delovima Bliskog istoka, fizički kontakt između poznanika ili u javnosti je generalno minimiziran. Grljenje, tapšanje po leđima ili slučajno dodirivanje mogu izazvati sramotu ili nelagodnost. Ovde lični prostor nije samo fizički – on je društveni i emocionalan.

Govor, istraživanje i nevidljive hijerarhije

Razgovor – šta se kaže, a što je još važnije, šta se ne kaže – jedan je od najnijansiranijih terena međukulturne interakcije. U Sjedinjenim Državama, pitanje nekoga čime se bavi je uobičajena tačka povezivanja. U Holandiji ili delovima Skandinavije, takvo pitanje može delovati invazivno, čak i klasistički. Ono pretpostavlja hijerarhiju vrednosti vezanu za profesiju, a samim tim i za društvenu vrednost.

Čak se i komplimenti i ljubaznosti razlikuju. Komentar o nečijem domu, izgledu ili porodici, toplo prihvaćen u mnogim američkim krugovima, mogao bi se negde drugde registrovati kao previše poznat.

Skromna molba za svest

Nijedan od ovih običaja nije univerzalan, a izuzeci obiluju u svakoj naciji, regionu ili komšiluku. Pa ipak, ono što ih ujedinjuje je njihova sposobnost da otkriju ograničenja sopstvenog kulturnog sočiva. Svaka akcija – bilo da je to kašnjenje ili posezanje za solju – nosi sa sobom istoriju, očekivanje, ritam razumevanja koji nije uvek zajednički.

Američki putnik ne mora da se izvinjava zbog svog porekla, ali mora biti spreman da posmatra. Da uđe u sobu i zastane, da posmatra kako drugi govore i kreću se pre nego što potvrdi svoje navike. Skromnost, mnogo više od jezičke tečnosti ili geografskog znanja, najvredniji je pasoš od svih.

Putovati s poštovanjem znači prihvatiti da je vaš put samo jedan put. I dok će se greške neizbežno dešavati, svest podstiče empatiju, a empatija otvara vrata koja čak ni najtečniji razgovornik ne može.

P.S.

Ovo nisu pravila koja treba da posrame ili ograniče, već da orijentišu – meka kalibracija ponašanja koja poštuje dubinu i različitost mesta na kojima se nalazimo. Ako je putovanje oblik slušanja, onda je kulturni bonton njegova najrečitija tišina. On traži samo da obratimo pažnju.