Централна Афричка Република

Генерално, клима је тропска. Северни региони су склони ветровима харматана, који су врући, суви и прашњави. Десертификација се догодила у северним областима, док је североисток пустиња. Остатак нације је рањив на поплаве из суседних река.

Централноафричка Република је рангирана као нација која је најмање погођена светлосним загађењем у издању Натионал Геограпхиц-а из новембра 2008.

Централноафричка Република је земља без излаза на море у срцу афричког континента. Камерун, Чад, Судан, Јужни Судан, Демократска Република Конго и Република Конго граниче са њим. Нација се налази између географских ширина од 2° и 11°Н и географске дужине од 14° и 28°Е.

Велики део земље је равна или валовита висораван савана 500 метара (1,640 стопа) изнад нивоа мора. Регија саване Источног Судана Светског фонда за дивље животиње обухвата већину северног дела. Постоје раштркана брда у југозападним областима, поред брда Фертит на североистоку ЦАР. Масив Јаде, гранитни плато са висином од 348 метара, налази се на северозападу (1,143 стопе).

Централноафричка Република је 45. по величини нација на свету, са 622,941 квадратних километара (240,519 квадратних миља). Реч је о величини Украјине.

Велики део јужне границе стварају притоке реке Конго; река Мбомоу на истоку се комбинује са реком Уеле и формира реку Убанги, која такође чини део јужне границе. Река Санга протиче кроз делове западних области земље, док слив реке Нил чини источну границу земље.

Од стицања независности, становништво Централноафричке Републике се скоро утростручило. Становништво је 1,232,000. било 1960; према процени УН из 2014. сада је око 4,709,000.

Према подацима Уједињених нација, око 11% становништва старости од 15 до 49 година је ХИВ позитивно. Само 3% нације има приступ антиретровирусном лечењу, у поређењу са 17% у суседним земљама Чаду и Републици Конго.

Земља је подељена на више од 80 етничких група, од којих свака има свој језик. Баја, Банда, Манђија, Сара, Мбум, М'Бака, Јакома и Фула или Фулани су главне етничке групе, са осталима укључујући Европљане, првенствено француског порекла.

Верује се да шума покрива до 8% нације, а најгушћа подручја се обично налазе у јужним регионима. Шуме су изузетно разноврсне, међу којима су и економски значајне врсте Аиоус, Сапелли и Сипо. Крчење шума се дешава по стопи од приближно 0.4 процента годишње, а криволов је широко распрострањен.

У 2008. Централноафричка Република има најнижи ниво светлосног загађења на свету.

Магнетна аномалија Бангуија, једна од највећих магнетних аномалија на Земљи, налази се у Централноафричкој Републици.

Национални парк Дзанга-Сангха налази се у кишној шуми на југозападу. Нација је позната по својим шумским слоновима и западним низијским горилама. Национални парк Маново-Гоунда Ст Флорис на северу је густо насељен животињама, укључујући леопарде, лавове, гепарде и носороге, и национални парк Бамингуи-Бангоран на североистоку ЦАР-а. Криволовци, посебно они из Судана, имали су значајан утицај на паркове током последње две деценије.

Према националном попису из 2003. године, 80.3 одсто становништва су хришћани (51.4 одсто протестанти и 28.9 одсто римокатолици), а 15 одсто муслимани. Домородачко веровање (анимизам) се такође практикује, а многа домородачка веровања су интегрисана у хришћанску и исламску праксу. Верске тензије између муслимана и хришћана, према речима директора УН, су високе.

Републички приход по глави становника се често наводи као око 400 долара годишње, један од најнижих у свету, али се ова цифра заснива првенствено на пријављеним извозним продајама и занемарује нерегистровану продају хране, локално произведених алкохолних пића, дијаманата, слоноваче, месо грмља и традиционална медицина. Неформална економија Централноафричке Републике је значајнија за већину Централноафриканаца од званичне економије. Слаб економски раст и статус земље без излаза на море ометају извозну трговину.

Валута Централноафричке Републике је франак ЦФА, који је признат у бившим француским западноафричким државама и тргује по фиксној стопи за евро. Дијаманти су најзначајнији производ у земљи, који чине 40–55 процената прихода од извоза, иако се верује да се између 30 и 50 процената произведених сваке године илегално извози.

Производња и продаја прехрамбених усева као што су маниока, кикирики, кукуруз, сирак, просо, сусам и плантаин доминирају у пољопривреди. Годишња стопа раста реалног БДП-а је нешто већа од 3%. Чињеница да се укупна производња маниоке, основне хране већине Централне Африке, креће између 200,000 и 300,000 тона годишње, док се памук, главна извозна култура која се извози, креће између 25,000 и 45,000 тона годишње, показује важност прехрамбених усева. преко извезених новчаних усева. Прехрамбени усеви се не извозе у значајном броју, али они остају главни готовински усеви у земљи, пошто Централноафриканци зарађују много више новца од повремене продаје вишка прехрамбених усева него од извезених новчаних усева као што су памук или кафа. Велики део нације је самодовољан у прехрамбеним усевима; међутим, распрострањеност муве цеце омета раст говеда.

Холандија је главни увозни партнер Републике (19.5 одсто). Остали увози долазе из Камеруна (9.7%), Француске (9.3%) и Јужне Кореје (8.7%). Белгија је њен највећи извозни партнер (31.5 одсто), а следе Кина (27.7 одсто), Демократска Република Конго (8.6 одсто), Индонезија (5.2 одсто), и Француска (4.5 одсто).

Централноафричка Република је чланица Организације за хармонизацију пословног права у Африци (ОХАДА). У извештају Групе Светске банке о пословању из 2009. године, оцењено је на 183. месту од 183 у смислу „лакоће бављења економијом“, композитног резултата који узима у обзир законе који промовишу и оне који ометају пословну активност.

Према ЦИА Ворлд Фацтбоок, око педесет посто становништва ЦАР-а су хришћани (протестанти 25 посто, римокатолици 25 посто), док 35 посто слиједи домородачка вјеровања, а 15 посто практикује ислам.

Лутерани, баптисти, католици, Граце Братхрен и Јеховини сведоци су међу мисионарским организацијама активним у земљи. Док је већина ових мисионара из Сједињених Држава, Француске, Италије и Шпаније, има их и из Нигерије, Демократске Републике Конго и других афричких нација. Када је 2002–3. избило насиље између побуњеничких и владиних трупа, велики број мисионара је побегао из земље, иако су се многи од тада вратили да наставе свој рад.

Према истраживању Института за развој прекоморских земаља, верски лидери су посредовали између заједница и оружаних група током сукоба који траје од 2012. Они су такође нудили уточиште за појединце којима је потребна.

Међународни аеродром Бангуи М'Поко је једини међународни аеродром у земљи (и једини аеродром са редовним летовима) (ИАТА: БГФ). У Централној Африци не постоји ниједна авио-компанија која обезбеђује регионалне везе или трансфере домаћим авионима. Ер Франс је једина авио-компанија која лети за Европу, путујући за Париз. Етхиопиан Аирлинес има летове за Адис Абебу. Кениа Аирваис управља линијом у три града од Најробија до Бангија и Дуале. Роиал Аир Мароц управља линијом у три града од Казабланке до Дуале и Бангија. ТААГ Ангола Аирлинес обавља два лета за три града која повезују Луанду, Бразавил и Банги, као и Луанду, Дуалу и Банги.

Цамаирцо и Интераир Соутх Африца (оба за Дуалу) и Тоумаи Аир Цхад (за Бразавил, Котону, Дуала, Либревил, Ломе и Нџамена) су још два превозника која служе Бангију.

Аутобуска линија је доступна из Камеруна и Чада, иако су због удаљености и опасног терена таква путовања аутобусом ретка. Вожња аутобусом је, с друге стране, супериорнија од путовања 4×4 у смислу безбедности и погодности проласка кроз контролне пунктове.

До других афричких градова и нација може се доћи чамцима и баржама које ретко плове низ реку Убангуи. Река Убангуи се улива у реку Конго, којом се може пловити све до водопада Стенли у Киншаси/Бразавил. Иако споре, постоје честе (иако непланиране) барже које иду од Бангија до Киншасе/Бразавил.

Чамци такође путују реком Банги од Бангија до Зонга, ДРЦ, где се повезују са неадекватном и лошом путном мрежом ДРЦ-а пре него што наставе ка Уганди/Руанди/Бурундију.

Централноафричка Република је једна од најнеразвијенијих афричких нација, са слабом путном мрежом и практично непостојећим услугама ван већих градова. Полиција/војска је веома корумпирана, а блокаде на путевима (углавном постављене за мито) су уобичајене. Не постоје аутопутеви између Централноафричке Републике и Конго-Бразавил због густе шуме. Путовање од Камеруна до Бангија, а затим до резервата Дзанга-Сангха је генерално једноставно, иако су провјере мита честе.

Локални побуњеници и трупе које наводно контролише влада представљају значајну опасност у северним и источним регионима земље. Киднаповање и разбојништво представљају озбиљне претње у овим областима, а путовање у северне или источне регионе ЦАР-а (посебно ако намеравате да возите сопствени аутомобил) треба да се обавља само након консултација са локалним властима. Ово покрива све руте за и из Чада, Судана, Јужног Судана и прелазе у Демократску Републику Конго источно од Бангија.

Осим за држављане Швајцарске и Израела, свима ће бити потребна виза.

Визе могу бити једнократне или вишеструке, иако је вишеструки улазак пожељнији у односу на један улазак. Визе за више улазака обично важе годину дана, док једнократне визе важе три месеца. Они коштају 150 долара и потребно им је два дана да се заврше. Ако долазите из земље која нема ЦАР амбасаду (на пример, Нови Зеланд), можете поднети захтев за ЦАР визу у француском конзулату/амбасади. Није познато да ли се друге националности (становници Сједињених Држава, Француске и тако даље) могу пријавити у француском конзулату. Правила за добијање визе разликују се у свим амбасадама ЦАР и из месеца у месец. Можете поднети захтев за ЦАР визу у амбасадама земље у Јаундеу, Нџамени, Бразавилу, Киншаси и Картуму. Централноафричка Република такође има амбасаде у Вашингтону, Паризу и Бону.

Гранични прелази са Чадом, Суданом, Јужним Суданом и Демократском Републиком Конго (барем источно од Бангија) су веома опасни, а сваки покушај да се они пређу копненим путем се обесхрабрује. Не постоје копнене везе између Централноафричке Републике са Конгом-Бразавил (Република Конго).

• Банги - капитал
• Бамбари
• Бангассоу
• Бирао
• Бриа
• Мбаики
• Нола
• Сибут

Југозападна Централноафричка Република
Популациони центар земље, дом главног града Бангија и јединог националног парка у земљи, Дзанга-Сангха, који још увек привлачи смеле посетиоце.

Северозападна Централноафричка Република
Овде се налази национални парк Бамингуи-Бангоран.

Југоисточна Централноафричка Република

Североисточна Централноафричка Република
Ово је најопасније подручје у ЦАР-у, пустиња Сахел слична суседном Дарфуру и велики национални парк Сент Флорис.

Званични музеј земље, Мусее Етхнограхикуе Бартхелеми Богнда у Бангију, садржи добру колекцију аутохтоних инструмената, оружја, алата и експоната који се тичу локалних обичаја, религије и архитектуре.

Праисторијски цртежи на стенама могу се открити на разним местима, али Бамбари има неке од најбољих.

„Цхутес де Боали“, једнодневни излет из града, представљају прелеп низ водопада који су много спектакуларнији током кишне сезоне.

Мегалити у концентричним прстеновима у близини села Боуар су реликти древних народа ЦАР-а.

Локална тржишта, као и већи део Африке, могу бити визуелна гозба, са разноликом лепезом заната. Само будите опрезни, пошто су тржишта у ЦАР-у оптерећена и ситним и насилним крађама.

Посете и боравци у пигмејским селима вероватно су најпривлачнији за малобројне посетиоце земље. Лов традиционалним оружјем/справама, сакупљање лековитог биља са сеоским дамама, учешће у ноћи музике и плеса и још много тога су могуће активности.

Крените у прашуму у потрази за горилама, тајновитим шумским слоновима, шимпанзама и другим приматима у специјалном резервату Дзанга Сангха. Посета том подручју је често повезана са ноћењем у засеоку Пигмеја. Национални парк Дзанга-Ндоки (који се састоји од два непрекидна дела: „Дзанга парк“ и „Ндоки парк“) са две стране окружује Дзанга-Сангха специјални резерват и део је веће, тронационалне заштићене области која укључује Национални парк Лобеке у Камерун и Национални парк Ноуабале-Ндоки у Конгу-Бразавил.

Ако Централноафричка Република икада буде ослобођена рата и нефункционалног управљања, могла би бити атрактивна екотуристичка дестинација (слично Габону). Национални парк Бамингуи-Бангоран и Национални парк Маново-Гоунда Сент Флорис су потенцијална уточишта за дивље животиње, али се тренутно налазе у нестабилним подручјима и потребна им је инфраструктура.

Бангуи нуди широк спектар кухиња, укључујући кинеску, либанску, француску и аутохтону храну. Храна у ресторанима у власништву странаца је изузетно скупа, а цене се крећу од 10 до 20 долара по јелу (или више). С друге стране, локална кухиња може бити скупа у зависности од ресторана и региона. У централном делу Бангија има много француских пекара, са разумним ценама за печене производе и јела. Храна у супермаркетима је изузетно скупа, иако се јефтинија храна може наћи на локалним пијацама и код уличних продаваца.

Локално пиво („33“, Моцаф, Цристал) и безалкохолна пића (МОЦАФ је истакнути произвођач) имају цене упоредиве са онима у Европи и Сједињеним Државама. Вино је доступно у одређеним француским продавницама вина, иако може бити веома скупо. Палмино вино је широко доступно. Вода се производи у Камеруну и Централноафричкој Републици и доступна је у свим локалним продавницама. Цоца-Цола и Фанта су међу пићима из увоза у понуди.

Централноафричка Република користи Централноафрички ЦФА франак (КСАФ). Користе га и Камерун, Чад, Република Конго, Екваторијална Гвинеја и Габон. Иако се технички разликују од западноафричког ЦФА франка (КСОФ), ове две валуте се наизменично користе у свим земљама које користе ЦФА франак (КСАФ & КСОФ).

Француски трезор подржава оба франка ЦФА, који су везани за евро по 1 евро = 655.957 франака ЦФА.

Ецобанк банкомати су доступни у Бангију за подизање готовине помоћу МастерЦард или Виса картице.

Трошкови у Централноафричкој Републици су скупи за странце који желе да живе упоредивим животним стилом са онима у својој земљи. Велики део националне трговине и производа мора да се довезе или транспортује, што објашњава зашто су многи артикли тако скупи. „Локални“ производи који се уносе у ЦАР из околних земаља као што су Демократска Република Конго и Камерун су нешто јефтинији (пиринач, пасуљ, вода, итд.). Коначно, многе продавнице у Бангију и другим градовима су у власништву либанских појединаца и породица, тако да постоји обиље блискоисточне кухиње донето у нацију, иако по високој цени.

Музика Централноафричке Републике има много различитих облика. Западна рок и поп музика, као и афробеат, соукоус и други жанрови, постали су популарни широм земље. Санза је добро познат инструмент.

Пигмеји имају богато народно музичко наслеђе. Разноврсна ритмичка структура, као и полифонија и контрапункт, уобичајене су компоненте. Због своје џез структуре, Бандасова музика заснована на труби стекла је значајну привлачност изван региона. Нгбака свира јединствени инструмент познат као мбела, који је изграђен од лучне гране са жицом затегнутом између два краја и која се држи испред музичаревих усана. Уста се користе за побољшање и модификовање тона када се удари жица. Сматра се да су инструменти који се могу упоредити са мбелом претече свих гудачких инструмената.

„Ренесанса“ је национална химна Централноафричке Републике. Ову песму, која је химна Централноафричке Републике од 1960. године, написали су Бартелеми Боганда (речи) и Херберт Пепер, који је такође написао музику за сенегалску националну химну.

Дезертификација је одвела културе ловаца-сакупљача на југ у области Сахела у северној централној Африци пре око 10,000 година, када су се неки људи населили и почели да се баве пољопривредом као део неолитске револуције. Узгој белог јама пратили су просо и сирак, а око 3000. године пре нове ере, припитомљавање афричке уљане палме побољшало је исхрану и омогућило раст локалног становништва. Ова пољопривредна револуција, заједно са „револуцијом рибљег паприкаша“ у којој је почео пецање и коришћени чамци, омогућила је транспорт робе. Производи су се често транспортовали у глиненим посудама, што су најранији документовани примери креативног изражавања у региону.

Мегалити Боуар на западу земље показују висок степен заузетости који сеже до веома позног неолита (око 3500–2700 пне). Око 1000. године пре нове ере, обрада гвожђа је дошла на ово подручје из обе цивилизације Бантуа у данашњој Нигерији и из метрополе Нила Меро, главног града Краљевства Куш.

Током миграција Бантуа, које су трајале од око 1000. пре нове ере до 1000. године нове ере, људи који говоре убангијски су се ширили на исток од Камеруна до Судана, људи који говоре банту су се населили у југозападним регионима ЦАР, а људи који говоре централни Судански населили су се дуж реке Убанги у је сада Централна и Источна ЦАР.

Банане су дошле у то подручје и обезбедиле значајан извор угљених хидрата; такође су коришћени у производњи алкохолних пића. У комерцијалној трговини региона Централне Африке доминирала је производња бакра, соли, сушене рибе и текстила.

Трговци робљем започели су рације на ово подручје у 16. и 17. веку како су се шириле руте робова у Сахари и рекама Нил. Њихове жртве су поробљене и транспортоване на обалу Средоземног мора, у Европу, Арабију, западну хемисферу, или робовске луке и фабрике дуж западне и северне афричке обале, као и реке Убанки и Конго на југу. Народ Бобанги је био истакнути трговци робљем средином деветнаестог века, продавајући своје жртве у Америку преко реке Убанги. Народи Бандиа-Нзакара основали су Краљевину Бангасу у близини реке Убанги у 18. веку.

Судански монарх Рабих аз-Зубаир владао је Горњим Убангијем, који је обухватао данашњи ЦАР, 1875. Током Борбе за Африку, Европљани су почели да продиру на територију Централне Африке крајем деветнаестог века. 1885. Европљани, углавном Французи, Немци и Белгијанци, дошли су у регион. 1894. Француска је успоставила регион Убанги-Шари.

Уговором у Фесу 1911. Француска је предала око 300,000 км2 басена Санге и Лобаје Немачком царству, које је мањи износ (у данашњем Чаду) уступило Француској. После Првог светског рата, Француска је поново заузела ово подручје.

Француска Екваторијална Африка је формирана 1920. године, а Убанги-Шари се управљало из Бразавила. Током 1920-их и 1930-их, Французи су успоставили програм обавезне производње памука, изградили путну мрежу, покушали да се боре против болести спавања и створили протестантске мисије за промовисање хришћанства. Присилни рад је додатно проширен, а значајан број Убанжана је послат да ради на Конго-океанској железници. Многи од ових принудних радника страдали су од умора, болести или лоших услова рада, који су убили између 20% и 25% од 127,000 запослених.

Побуна Конго-Вара, често позната као „рат дршке мотике“, избила је у западном Убанги-Шари 1928. и трајала је много година. Обим ове побуне, која је била можда највећа афричка антиколонијална побуна током међуратних година, намерно је прикривена од француског народа јер је показала значајан отпор француској колонијалној власти и присилном раду.

Током Другог светског рата, про-голистички француски официри преузели су контролу над Убанги-Шаријем у септембру 1940, а генерал Леклерк је основао свој штаб за Слободне француске снаге у Бангију. Године 1946. Бартеми Боганда је изабран у Националну скупштину Француске са 9,000 гласова, чиме је постао први представник земље у француској влади. Боганда је задржао политичку позицију против расизма и колонијалне владе, али је постао незадовољан француским политичким системом и вратио се у Централноафричку Републику (ЦАР) 1950. године да би основао Покрет за друштвену еволуцију црне Африке (МЕСАН).

На изборима 1957. за Територијалну скупштину Убанги-Шари, МЕСАН је добио 347,000 гласова од укупно 356,000 датих гласова и освојио свако законодавно место, што је резултирало избором Боганда за председника Великог савета Француске Екваторијалне Африке и потпредседника Владин савет Убанги-Шари. За годину дана прогласио је независност Централноафричке Републике и постао први премијер земље. МЕСАН је остао у функцији, иако је његова функција била ограничена. Након Богандине смрти у авионској несрећи 29. марта 1959, његов рођак Давид Дацко преузео је МЕСАН и постао први председник земље када је ЦАР званично стекао независност од Француске. Бившег премијера и лидера Моувемент д'еволутион демоцратикуе де л'Африкуе Централе (МЕДАЦ) Абела Гумба је Дацко отерао у егзил у Француску. Даћко је у новембру 1962. прогласио МЕСАН за званичну партију државе, након што су све опозиционе странке разбијене.

Пуковник Жан Бедел Бокаса збацио је Дацка у државном удару у Сен Силвестру 31. децембра 1965, суспендујући устав и распустивши Народну скупштину. Председник Бокаса се прогласио доживотним председником 1972. године, а 4. децембра 1976. крунисан је за цара Бокасу И Централноафричког царства (како се нација звала). Цар Бокаса се крунисао годину дана касније на грандиозној и скупој церемонији коју је исмевао већи део света.

У априлу 1979, група студената тинејџера успротивила се Бокасиној наредби да сви школарци купују униформе од предузећа у власништву једне од његових жена. Влада је брутално угушила демонстрације, што је резултирало смрћу 100 деце и адолесцената. Нека од убистава је можда извршио лично Бокаса. Француска је свргнула Бокасу и „вратила“ Дацка на власт у септембру 1979. (накнадно враћајући назив земље Централноафричкој Републици). Дацко је, заузврат, свргнут у пучу који је предводио генерал Андре Колингба 1. септембра 1981. године.

До 1985. Колингба је суспендовао устав и владао под војном хунтом. Године 1986. предложио је нови устав, који је усвојен националним гласањем. Његова нова странка, Рассемблемент Демоцратикуе Центрафрицаин (РДЦ), била је потпуно добровољна. Полуслободни парламентарни избори одржани су 1987. и 1988. године, али је двојици Колингбиних главних политичких противника, Абелу Гумби и Анж-Феликсу Патасеу, забрањено да се кандидују.

Продемократски покрет се појавио 1990. године, подстакнут рушењем Берлинског зида. Притисак Сједињених Држава, Француске и групе локално заступљених земаља и агенција познатих као ГИБАФОР (Француска, Сједињене Државе, Немачка, Јапан, Европска унија, Светска банка и Уједињене нације) на крају је довео Колингбу да се сложи, у принципу, да се одрже слободни избори у октобру 1992. уз помоћ Канцеларије УН за изборне послове. Након што је искористио изговор наводних неправилности да суспендује изборне резултате, председник Колингба је био под интензивним притиском ГИБАФОР-а да успостави „Цонсеил Натионал Политикуе Провисоире де ла Републикуе” (Привремени национални политички савет, ЦНППР) и „Мјешовиту изборну комисију”, која укључује представници свих политичких партија.

Када је 1993. године, уз помоћ међународне заједнице у организацији ГИБАФОР-а, коначно спроведен други круг избора, победио је Анж-Феликс Патасе са 53 одсто гласова, док је Гумба добио 45.6 одсто. Патасеова партија, Моувемент поур ла Либератион ду Пеупле Централ Африцаин (МЛПЦ) или Покрет за ослобођење народа Централне Африке, освојила је једноставну, али не и апсолутну већину места у парламенту, што је захтевало да Патасеова партија формира коалицију са другим странкама.

Патасе је избацио неколико чланова Колингбе из владе, а симпатизери Колингбе оптужили су Патасеову администрацију да спроводи „лов на вештице“ против Јакоме. 28. децембра 1994. усвојен је нови устав, иако је имао мало утицаја на политику земље. У периоду 1996–1997, три побуне против Патасеове администрације биле су праћене великом материјалном штетом и појачаним етничким тензијама, што је одражавало прогресивно опадање поверења јавности у непредвидиво понашање владе. Мировни корпус је преселио све своје добровољце у суседни Камерун током овог критичног периода (1996). Мировни корпус тек треба да се врати у Централноафричку Републику. Споразуми из Бангија, договорени у јануару 1997., позивају на распоређивање међуафричких војних снага у Централноафричкој Републици, као и на реинтеграцију бивших побуњеника у владу 7. априла 1997. Међуафричка војна мисија на крају су замениле мировне снаге Уједињених нација (МИНУРЦА).

Године 1998. Колингбин РДЦ је добио 20 од 109 посланичких места, али је Патасе освојио други мандат на председничким изборима 1999. године, упркос значајном негодовању јавности у метрополитанским областима због његове корумпиране владавине.

У неуспелом покушају државног удара 28. маја 2001. побуњеници су заузели кључне објекте у Бангију. Начелник генералштаба Абел Аброу и генерал Франсоа Н'Џадер Бедаја су обојица убијени, али је Патасе повратио контролу тако што је послао најмање 300 људи из конгоанског побуњеничког команданта Жан-Пјера Бемба, као и либијских снага.

После неуспелог пуча, милиције лојалне Патасеу тражиле су освету против побуњеника у неколико области Бангија, подстичући нестабилност и убијајући многе политичке противнике. Патасе је на крају посумњао да је генерал Франсоа Бозизе био ангажован у још једном покушају државног удара против њега, што је навело Бозизеа да побегне у Чад са лојалним војницима. Бозизе је покушао изненадни напад на Патасеа, који је био ван земље, у марту 2003. Либијске трупе и око 1,000 људи из Бембине конгоанске побуњеничке групе нису били у стању да зауставе побуњенике, а Бозизеове снаге су успеле да свргну Патасеа.

Франсоа Бозизе суспендовао је устав и именовао нову владу састављену од већине опозиционих партија. Именовање Абела Гумбе за потпредседника подигло је имиџ Бозизеове нове администрације. Бозизе је формирао национални транзициони савет широког спектра да би написао нови устав и изјавио да намерава да поднесе оставку и кандидује се за функцију када се усвоји нови устав.

Бушов рат у Централноафричкој Републици почео је 2004. године када су анти-Бозизеове групе подузеле оружје против његове администрације. Током маја 2005, Бозизе је победио на председничким изборима који су искључили Патасеа, а борба између владе и побуњеника настављена је 2006. Бозизеова администрација је тражила француску војну помоћ у новембру 2006. да им помогне да се одупру побуњеницима који су преузели контролу над градовима у северним провинцијама земље . Иако су први јавни детаљи споразума били фокусирани на логистику и обавештајне податке, француска подршка је на крају укључивала нападе авиона Мираж на положаје побуњеника.

Споразум из Сиртеа, потписан у фебруару, и Мировни споразум Бирао, потписан у априлу 2007., позивају на прекид непријатељстава, смјештај бораца ФДПЦ-а и њихову интеграцију са ФАЦА-ом, ослобађање политичких затвореника, интеграцију ФДПЦ-а у владу , амнестију за УФДР, признање као политичке партије и интеграцију њених бораца у националну војску. Неколико организација се борило, али су друге потписале пакт или сличне споразуме са владом (нпр. УФР 15. децембра 2008). ЦПЈП, једина значајна организација која у то време није потписала споразум, наставила је са радом и потписала мировни споразум са владом 25. августа 2012. године.

Бозизе је поново изабран 2011. године на изборима који се углавном сматрају намештеним.

Селека, алијанса побуњеничких организација, преузела је контролу над градовима у северним и централним регионима земље у новембру 2012. Ове странке су на крају преговарале о мировном споразуму са Бозизеовом администрацијом у јануару 2013, укључујући владу која дели власт, али је споразум пропао, а побуњеници су преузели контролу над главним градом у марту 2013, приморавши Бозизеа да побегне из земље.

За председника је изабран Мишел Ђотодија, а у мају 2013. премијер Николас Тиангаје затражио је мировну мисију УН од Савета безбедности УН, а 31. маја је бивши председник Бозизе оптужен за злочине против човечности и подстицање на геноцид.

Током јуна–августа 2013. безбедносна ситуација се није побољшала, а било је извештаја о преко 200,000 интерно расељених лица (ИРЛ), као ио кршењу људских права и новом насиљу између присталица Селеке и Бозизеа.

Француски председник Франсоа Оланд позвао је Савет безбедности Уједињених нација и Афричку унију да појачају напоре за стабилизацију нације. Речено је да је Селекина влада поломљена. Ђотодија је званично распустио Селеку у септембру 2013, али су многи побуњеници одбили да се разоружају и удаљили се даље од владине власти.

Насиље се погоршало крајем године, што је изазвало међународну забринутост због „геноцида“, а борбе су углавном биле резултат осветничких напада на цивиле од стране Селекиних углавном муслиманских војника и хришћанских милиција познатих као „анти-балака“.

Мајкл Ђотодија и његов премијер Николас Тиенгаје поднели су оставке 11. јануара 2014. у оквиру споразума постигнутог на регионалној конференцији у суседном Чаду. Национални прелазни савет изабрао је Кетрин Самба-Панзу за привремену председницу, а она је ступила на дужност 23. јануара. Постала је прва жена председница Централне Африке. Мари-Нолле Коиара постала је прва жена министар одбране од независности у јануару 2015.

Генерални секретар Уједињених нација Бан Ки-моон је 18. фебруара 2014. затражио да Савет безбедности УН брзо пошаље 3,000 војника у нацију да се боре против онога што је окарактерисао као намерно гађање и масовно убијање невиних људи. Генерални секретар је представио стратегију у шест тачака, која је укључивала распоређивање 3,000 мировних снага као допуна 6,000 војника Афричке уније и 2,000 француских снага које су тренутно у земљи.

Након посредовања Конга, званичници Селеке и антибалаке потписали су споразум о прекиду ватре у Бразавилу 23. јула 2014.

14. децембра 2015. командант побуњеника Селека прогласио је Републику Логоне независном.

Северни региони су погођени врућим, сувим, прашњавим ветровима Харматана. Поплаве су честе.

Полиција ће тражити мито на контролним пунктовима; предвидети не мање од 5 УСД; постоје многи наводи да би путовање од границе са Камеруном до Бангија коштало стотине америчких долара или евра мита. Полиција често заплени неки предмет (пасош, камеру, сат) и захтева да га плати. Честе су оружане пљачке на сеоским путевима. Чак и током дана, насилни злочини су чести у граду, посебно у близини аутобуске станице „километар 5”. Алкохолизам је значајан проблем међу становницима града, па будите опрезни са пијаницама и избегавајте да пијете са локалним становништвом (бићете пијани).

У марту 2003. побуњеничке трупе су збациле владу Централноафричке Републике, а командант групе прогласио се председником. Упркос мирним изборима у марту 2005, посетиоци се могу суочити са опасношћу, посебно током јавних скупова. Хришћанска терористичка организација Анти-балака, као и исламистичка организација Селека и њој повезани терористи, настављају да делују у земљи. Погледајте оквир са упозорењем на врху ове странице за најновије информације о тренутној озбиљној безбедносној ситуацији.

Photography

У принципу, туристи могу да добију филмску дозволу од Министарства туризма у Бангију за неколико дана. У стварности, међутим, на фотографију се гледа са сумњом и презире не само полиција/војска у типично осетљивим областима (владине зграде, инфраструктура, контролни пунктови), већ и шира јавност скоро свуда. Снимање слика на уочљив начин може привући нежељену пажњу и увек треба да тражите дозволу да фотографишете било кога, посебно на јавним местима.

Неки делови Бангија имају чисту и филтрирану воду за пиће, тако да је вода која се служи у неким ресторанима и пабовима безбедна за пиће. Међутим, чистоћа воде је неповерљива, па је боље купити флаширану воду или воду прокувати/филтрирати. Не постоји гаранција квалитета воде изван главног града. Пре сервирања сву храну треба скувати или огулити, посебно храну која се купује на локалним пијацама где је чистоћа проблем. Ако дође до болести, пожељно је потражити лекарски савет од једног од лекара у амбасади (и француска и америчка амбасада имају одличне лекаре) или на клиници коју води организација као што је Институт Пастеур. Локалне клинике и болнице могу имати ограничену залиху основних потрепштина као што су шприцеви, лекови и тако даље.